Онај који је из незнабожачког живота (тек) пришао (Цркви) и крстио се, или се пак из неваљалог (φαύλης = поквареног) начина живота тек обратио, није праведно да одмах буде произведен за епископа (1Тим. 3, 6). Јер је неправедно да онај који још није искуство показао (= није постао искусан), постане учитељем других, осим ако се негде то догоди по Божијој благодати.
Неумјесно је да онај, који је тек из незнабожачкога живота прешао и крстио се, или се из неваљалога начина живљења тек обратио, постаје одмах епископ; јер није у реду да онај, који ни сам још није испитан, постане учитељем других, осим случаја, да се то по божјој благодати догоди.
Τὸν ἐξ ἐθνικοῦ βίου προσελθόντα, καὶ βαπτισθέντα, ἢ ἐκ φαύλης διαγωγῆς, οὐ δίκαιόν ἐστι πάραυτα προχειρίζεσθαι ἐπίσκοπον· ἄδικον γάρ, τὸν μηδέπω πεῖραν ἐπιδειξάμενον, ἑτέρων εἶναι διδάσκαλον· εἰμή που κατὰ θείαν χάριν τοῦτο γένηται.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
VII Вас. 2: Пошто певајући сједињујемо се с Богом: „У наредбама (δικαιώμασι = законима) Твојим поучавам се; нећу заборавити речи Твоје“ (Пс. 118, 6), – спасоносно је за све хришћане да то чувају, а нарочито за оне који имају свештенички чин. Зато одређујемо: да сваки који ће бити постављен на епископски степен, треба свакако да зна Псалтир, да би се из њега упутио да и сав свој клир поучава. Нека, зато, од митрополита буде марљиво испитиван: да ли је готов да са удубљивањем, а не тек површно, чита Свете Каноне, и Свето Јеванђеље, и књигу Божанствени Апостол, и сво Божанствено Писмо, и по Божанским заповестима понаша се и учи свој народ. Јер „суштина наше Јерархије јесу богопредане речи“, то јест право познање (ἀληθινὴ ἐπιστήμη = истинаѧ хитрость) Божанствених Писама, као што је Велики Дионисије рекао (Ареопагит, „О Црквеној Јерахији“, 1, 4). Ако се, пак, (дотични) колеба и није с љубављу готов да тако чини и учи, нека се не рукополаже. Јер је пророчки рекао Бог: „ Ти си одбацио познање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не свештенослужиш“ (Ос. 4, 6).
Неокес. 12: Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
Сард. 10: Осија епископ рече: И ово сматрам да је нужно: да се са сваком тачношћу и марљивошћу испита да, ако се неки богат или учен из грађанскога звања (σχολαστικὸς ἀπὸ τῆς ἀγορᾶς) нађе достојним за епископа, не треба га претходно постављати ако не изврши (тј. прође) службу и чтеца, и ђакона, и презвитера, како би кроз сваки степен, ако се сматра достојним, могао напредујући узићи на висину епископства (εἰς τὴν ἁψίδα τῆς ἐπισκοπῆς = на вьрхъ епискоупьства). А за сваки степен чина (свештеног) треба, очигледно, оставити не малу дужину времена, чиме ће се моћи упознати његова вера и врлинскост понашања (ἡ τῶν τρόπων καλοκαγαθία = и образтъ благостъıнѧ) и постојанство и кротост, те он, сматран за достојнога Божанственог свештенства, добије највишу част. Јер није пристојно, нити знање (ἐπιστὴμη = наука), ни добро владање прихвата, да се на то (свештено звање) иде дрско и олако, те да се на брзу руку поставља епископ, или презвитер, или ђакон, јер ће такав с правом бити сматран за новообраћеног (νεόφυτος). Особито када се и најблаженији Апостол (Павле), који је био Учитељ народâ, показује да спречава да бивају брза постављења (1Τим. 3, 6; 5, 12). Јер, испитивање за дуже времена, може поуздано да покаже и понашање и нарав свакога. Сви рекоше: Да им се (ово) свиђа, и да се нипошто не треба ово кварити (= мењати).
Лаод. 3: Да не треба недавно крштенога (φωτισθέντα = просветљенога) приводити (брзо) у свештени чин.
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Кирил Алек. 4: Треба чинити старање о свему што је корисно и неопходно за изграђивање народа и што доприноси уважењу Светих Цркава. Јер је написано: „Побожнима учините синове Израиљеве“ (3Мојс 15, 31). Оци пак Манастирâ, који су у области Тиваиде, људи побожни и имајући начин живота (πολιτείαν) достојан дивљења, дошавши у Александрију, и запитани од мене о стању тамошњих Манастира, казаше да се многи саблажњавају због оваквог узрока. Неки, недавно ожењени, и као да су тек изишли из брачне одаје, заокупљају неке од Богољубезњејших епископа и, пошто ваљда нико ништа против њих не износи, рукополажу се за клирике, то јест презвитере. Други пак неки, из самих тих Манастирâ искључени као неуредни, опет измамљују рукоположења и, поставши клирици, улазе опет у исте Манастире одакле су избачени, и хоће да врше Приношење (= Литургију) и да чине што је уобичајено клирицима, тако да неки који их знају напуштају Сабрања (= Литургију) и не прихватају да се причесте када они служе Литургију. Пошто, дакле, као што рекох, све треба чинити за изграђивање народа, нека ваша Богочестност пази на ово. И ако треба неко да се рукоположи за клирика, треба (марљиво) испитивати живот његов, и да ли је икада имао жену, или не; и како и када ју је узео; и да ли се уздржава (кад треба); и да ли није неки од искључених или од другог Богочестњејшег епископа, или из Манастира; и тада нек буде рукоположен кад се нађе беспрекоран. Јер тако ћемо сачувати чистом, и своју савест и свештену и часну свештеничку службу непорочном.
Зонара: Только что пришедший к вере и удостоенный божественного крещения, не тотчас должен быть хиротонисан в епископа. Ибо прежде должно дать о себе доказательство, что и веру имеет здравую и по образу жизни безукоризнен; а это требует времени: ибо в короткое время невозможно это узнать. Поставлять же учителем других того, кто сам еще не был испытан, - и несправедливо, и ненадежно. И второе правило первого вселенского собора запрещает это и повелевает подвергать извержению того, кто так поступает. И великий Павел в послании к Тимофею, изображая словом имеющего быть возведенным на епископство, говорит: не новокрещенну, да не разгордевся в суд впадет диавол (1 Тим. 3, 6). А слова правила: «разве только по благодати Божьей сие удостоится» должно разуметь так: разве будет откровение о нем, что должно возвести его на епископство, как, например Анании было открыто о Павле, когда Господь в видении сказал ему: яко сосуд избран Ми есть сей, пронести имя Мое пред языки и царьми и сынми Израилевыми (Деян. 9, 15).
Аристен: Не епископствует ни новокрещенный, ни оставивший недавно порочный образ жизни. Того, кто недавно обратился и крещен, или того, кто недавно вел порочную жизнь, например, участвовал в представлении зрелищ или был слугою, не должно тотчас рукополагать в епископа, но прежде подвергнуть его испытанию, и таким образом после того как беспреткновенно пройдет все степени священства, рукополагать и в епископство.
Валсамон: Из 10-го правила сардикийского собора и из 17-го правила собора, бывшего во храме Святых Апостолов, именуемого Первого и Второго ты должен знать, что и верный мирянин производится в епископское достоинство не иначе как если исполнит узаконенные сроки в других степенях. А если верный мирянин не иначе бывает епископом; то тем более не должен быть рукоположен в епископа новопросвещенный, или участвовавший в представлении зрелищ, если не проведет достаточного времени в узаконенных степенях, и не должен быть допущен к преподаванию учения (Христова) еще не наученный таинству (веры). Итак, должно в течение достаточного времени испытывать его, и, если окажется достойным, рукополагать. Ищи еще 2-е правило 1-го собора, которым определяется извергать того, кто поступает вопреки сему. И великий Павел запрещает поставлять не юного, но недавно крещенного. Слова: «разве только по благодати Божией сие устроится» почитай сказанными об откровении. Ибо Апостолу Анании было открыто о великом Павле, яко сосуд избран Ми есть (Деян. 9, 15).