Пошто неки, лутајући (πλανώμενοι = обманути) из јеврејске вероисповести, смислише да се ругају Христу Богу нашем, правећи се да су хришћани, но одричући Га се, потајно и кришом светкују Суботу и друго штошта јудејско чине, одређујемо: да се такви не примају ни у општење, ни на молитву, ни у Цркву, него нека јавно буду по својој вероисповести Јевреји; нити децу њихову крштавати, нити да роба (хришћанина) купују или стичу. Ако се неко од њих обрати (Цркви) из искрене вере, и исповеди (Христа) од свега срца, пошто порече њихове обичаје и ствари, како би тиме и друге изобличио и исправио, таквога примати, и крстити и децу његову, и утврдити их да одступе од јеврејских подухвата (ἐπιτηδευμάτων = обичајâ). Ако ли тако не поступе, нипошто их не треба примати.
Пошто неки, блудећи из јеврејске вјероисповијести, смислише подругивати се над Христом Богом нашим, причињајући се хришћанима, а међу тијем потајно Га се одричу, и кришом светкују суботу и друго чине што је јудејско, – наређујемо, да се такови не примају ни у опћење, ни на молитву, ни у цркву, него нека отворено буду но својој вјероисповијести Јевреји, нити им дјецу треба крштавати, нити им признати право да могу робове куповати, или шта посједовати. А ако се који од њих обрати искреном вјером и исповједи је од свега срца, пошто опорече своје обичаје и чине, како би тиме и друге изобличио и на прави пут навео, таквога само треба примити, па крстити и њега и дјецу његову, и настојати да стоји далеко од јеврејских обичаја. Ако дотични тако не поступе, нипошто их не треба примати.
Ἐπειδὴ πλανώμενοί τινες ἐκ τῆς τῶν Ἑβραίων θρησκείας, μυκτηρίζειν ἔδοξαν Χριστὸν τὸν Θεὸν ἡμῶν, προσποιούμενοι μὲν χριστιανίζειν, αὐτὸν δὲ ἀρνούμενοι κρύβδην, καὶ λαθραίως σαββατίζοντες, καὶ ἕτερα Ἰουδαϊκὰ ποιοῦντες· ὁρίζομεν τούτους, μήτε εἰς κοινωνίαν, μήτε εἰς εὐχήν, μήτε εἰς ἐκκλησίαν δέχεσθαι, ἀλλὰ φανερῶς εἶναι κατὰ τὴν ἑαυτῶν θρησκείαν Ἑβραίους, καὶ μήτε τοὺς παῖδας αὐτῶν βαπτίζειν, μήτε δοῦλον ὠνεῖσθαι, ἢ κτᾶσθαι. Εἰ δὲ ἐξ εἰλικρινοῦς πίστεως ἐπιστρέψει τις αὐτῶν, καὶ ὁμολογήσει ἐξ ὅλης καρδίας, θριαμβεύων τὰ κατ᾿ αὐτοὺς ἔθη καὶ πράγματα, πρὸς τὸ καὶ ἄλλους ἐλεγχθῆναι καὶ διορθώσασθαι, τοῦτον προσδέχεσθαι, καὶ βαπτίζειν, καὶ τοὺς παῖδας αὐτοῦ, καὶ ἀσφαλίζεσθαι αὐτοὺς ἀποστῆναι τῶν Ἑβραϊκῶν ἐπιτηδευμάτων· εἰ δὲ μὴ οὕτως ἔχοιεν, μηδαμῶς αὐτοὺς προσδέχεσθαι.
Ап. 7: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, буде Свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице, заједно са Јудејима, светковао (ἐπιτελέσῃ = свршавао), нека се свргне.
Ап. 64: Ако који клирик, или лаик (= верник) пође у синагогу јудејску, или јеретичку („кућу молитве“), да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.
Ап. 70: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из каталога клирикâ, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима (њихове празнике), или прима од њих празничне дарове (ξένια = празнична јела), као: пресне хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен.
Ап. 71: Ако неки хришћанин принесе уља у светилиште незнабожачко, или у јудејску синагогу, или свеће пали, кад су празници њихови, нека буде одлучен.
Трул. 11: Нико од убројаних у свештенички чин, или лаик, нека не једе пресне хлебове (τὰ ἄζυμα = мацот = бесквасне погаче) Јудејâ, нити да с њима бива близак, ни у болестима (да их) призива и лечења од њих да прима, нити да се уопште с њима заједно купа у (јавним) купатилима. Који то настоји да чини, ако је клирик нека буде свргнут; ако ли је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 84: Следујући канонским одлукама Отаца (Картагенских, канон 72), одређујемо и у погледу мале деце: „Кад год се не нађу поуздани сведоци, који говоре да су она (= деца) несумњиво крштена, а она сáма због узраста нису кадра одговорити да ли им је Тајнодејство (= крштење) дато, треба их без икакве сметње крстити, да не би таква неизвестност њих лишила очишћења таквом Светињом“
Антиох. 1: Сви који се дрзну повредити одредбу (τὸν ὅρον = зaповѣдь) Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји (З25. г.), у присуству Благочестивости најбогољубивијег цара Константина, о Светоме Празнику спасоносне Пасхе, да буду изопштени и одстрањени (ἀκοινωνήτους καὶ ἀποβλήτους = нєприобьщеньномъ и отъвьржєномъ) из Цркве, ако остају свадљивије противни ономе што је добро одређено. И ово буди речено за лаике. Ако ли се ко од предстојника Цркве, епископ или презвитер или ђакон, после ове одредбе усуди да, на развраћање народа и на узнемиравање Цркава, издваја насамо, и са Јудејима светкује Пасху, таквога Свети Сабор већ од сада сматра отуђеним од Цркве. Јер не само што је себи узрочник греха, него је и многима узрок кварежи и пропасти. И не само да (Сабор) њих свргава из Литургије (= свештене Службе), него и оне који се, после (њиховог) свргнућа, усуде општити са њима. А ови свргнути да се лише и спољне части, коју (Црквени) свети канон (ὁ ἄγιος κανών = с҃тъıи канонъ) и Божје свештенство ужива.
Лаод. 29: Да хришћани не треба да јудејствују (= следе јудејске обичаје) и Суботом да почивају, него да и у тај дан раде; Недељу пак да особито поштују и, ако могу, уздржати се од посла као хришћани. Ако ли се нађу (неки хришћани) јудаисти (= који држе јудејске обичаје), да буду анатема (= одлучени) од Христа.
Лаод. 37: Не треба примати празничне дарове, које шаљу Јудејци или јеретици, нити заједно са њима празновати.
Лаод. 38: Не треба азиме (= бесквасне хлебове) од Јудеја примати, нити општити у њиховим нечашћима (= непобожностима).
Зонара: Некоторые иудеи для вида обращались к вере и притворялись будто делаются христианами; а между тем ругались Христу, то есть смеялись, втайне отвергаясь Его и скрытно соблюдая субботы и совершая другие иудейские обычаи, например обрезывая своих детей, считая нечистыми прикоснувшихся к мертвым, и прокаженных, и семяточивых и другое таковое, что было запрещено древним законом. Итак, собор определил не принимать таковых в общение, не молиться вместе с ними и совершенно не дозволять им входить в церковь; а быть им опять открыто евреями, детей их не крестить, и не дозволять им покупать рабов. Ибо и гражданский закон запрещает иудею приобретать христианского раба; а тем, которые уже пришли к вере, не запрещалось, как христианам, покупать рабов. А поелику они втайне делали это; то собор говорит, что не дозволяется им покупать рабов, или приобретать иначе, например чрез дар, или обмен, или иным способом. Если же кто из них обратится, уверовав искреннею и чистою верою, то есть, чисто, а не притворно, и исповедует от всего сердца, то есть, говорит тоже самое, что и мы, - и торжественно отвергает, то есть выставляет пред всеми собственные обычаи и все, что делается у них, и соглашается не делать того, так чтобы и другие единоверные с ним были изобличаемы и исправлялись, такового принимать и крестить, и детей его, и тщательно наблюдать за ними, чтобы отстали от еврейских обычаев, и иначе их не принимать. И Василий Великий в пятом правиле говорит: кающихся должно приимати, но не без рассуждения, а испытывать, истинно ли и подлинно ли раскаиваются. И гражданский закон предписывает делать точное расследование относительно обращающихся иудеев.
Аристен: Евреев не должно принимать, если не окажется, что они обращаются от искреннего сердца. Ясно.
Валсамон: Некоторые иудеи, подвергшись обвинениям по каким-нибудь делам и желая избежать их, переходили в православную веру и показывали вид, что они мыслят по христиански, а на самом деле мыслили по иудейски, тайно отправляя субботы и унижая наши обряды. Они крестили и детей своих и делали нечто другое благочестивое, дабы лучше казаться православными. Итак, отцы говорят, не принимать таковых ни в какое общение, не дозволять им крестить своих детей, никаким образом не приобретать христианского раба, но открыто жить им по еврейской религии. Если же кто из них от иудейской религии обратится к православной вере с чистым расположением и без необходимости, или притворства отстанет от иудейских обычаев, и от всей души торжественно отвергнет их, и исповедует, что делается некоторыми из них по лукавству и клонится к осмеянию веры христиан, дабы тем и этих изобличить и исправить, - такового принимать в общение и детей его и крестить с наблюдением, чтобы они воздерживались от иудейских преданий и обычаев. Итак, заметь это для тех священников, которые крестят детей агарян, и что искомое сими для телесного исцеления крещение не должно быть допускаемо. – Сорок четвертая глава 1-го титула 1-й книги Василик говорит: «иудей, притворно изъявляющий намерение быть христианином, дабы, пребывая в церкви, избежать обвинения против него, или взыскания с него долга, если не уплатит долга, или не освободится от обвинения, не должен быть принимаем». Ищи еще 47-ю главу той же книги и титула: «иудей не должен иметь христианина рабом, и не обрезывать оглашенного; и другой еретик не должен иметь рабом христианина»; и 54-ю главу: «ни один самарянин не должен иметь слугою христианина, но вместе с тем как приобретает его, тотчас объявляет его свободным; если же слуга будет одинакового с ним зловерия, то да будет дозволено ему, по принятии христианской веры, тотчас получить и римскую свободу».