Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Ὁ ἀξίνῃ παρὰ τὸν θυμὸν κατὰ τῆς ἑαυτοῦ γαμετῆς χρησάμενος, φονεύς ἐστι. Καλῶς δέ με ὑπέμνησας καὶ ἀξίως τῆς σεαυτοῦ συνέσεως, εἰπεῖν περὶ τούτων πλατύτερον, διότι πολλαὶ ἐν τοῖς ἐκουσίοις καὶ τοῖς ἀκουσίοις διαφοραί. Ἀκούσιον μὲν γάρ ἐστι παντελῶς καὶ πόρρω τοῦ κατάρξαντος, τὸ ἀκοντίζοντα λίθον ἐπὶ κύνα ἢ δένδρον ἀνθρώπου τυχεῖν· ἡ μὲν γὰρ ὁρμὴ ἦν τὸ θηρίον ἀμύνασθαι ἢ τὸν καρπὸν κατασεῖσαι, ὑπέβη δὲ αὐτομάτως τῇ πληγῇ κατὰ πάροδον ὁ παραπεσών, ὥστε τὸ τοιοῦτον ἀκούσιον. Ἀκούσιον μέντοι, καὶ εἴ τις, βουλόμενος ἐπιστρέψαι τινά, ἱμάντι ἢ ράβδω μὴ σκληρᾷ τύπτοι, ἀποθάνοι δὲ ὁ τυπτόμενος· ἡ γὰρ πρόθεσις ἐνταῦθα σκοπεῖται, ὅτι βελτιῶσαι ἠβούλετο τὸν ἁμαρτάνοντα, οὐκ ἀνελεῖν. Ἐν τοῖς ἀκουσίοις ἐστὶ κἀκεῖνο ὁμοίως, τὸ ἀμυνόμενόν τινα ἐν μάχῃ, ξύλῳ ἢ χειρὶ ἀφειδῶς ἐπὶ τὰ καίρια τὴν πληγὴν ἐνεγκεῖν, ὥστε κακῶσαι αὐτόν, οὐχ ὥστε παντελῶς ἀνελεῖν, ἀλλὰ τοῦτο ἤδη προσεγγίζει τῷ ἑκουσίῳ· ὁ γὰρ τοιούτῳ χρησάμενος ὀργάνῳ πρὸς ἄμυναν ἢ ὁ πεφεισμένως τὴν πληγὴν ἐπαγωγών, δῆλός ἐστι διὰ τὸ κεκρατῆσθαι ὑπὸ τοῦ πάθους ἀφειδῶν τοῦ ἀνθρώπου. Ὁμοίως καὶ ὁ ξύλῳ βαρεῖ ἢ λίθῳ μείζονι τῆς δυνάμεως τῆς ἀνθρωπίνης χρησάμενος, τοῖς ἀκουσίοις ἐναριθμεῖται, ἄλλο μέν τι προελόμενος, ἄλλο δέ τι ποιήσας· ὑπὸ γὰρ τοῦ θυμοῦ τοιαύτην ἤνεγκε τὴν πληγήν, ὥστε ἀνελεῖν τὸν πληγέντα, καίτοι ἡ σπουδὴ ἦν αὐτῷ συντρίψαι τυχόν, οὐχὶ δὲ καὶ παντελῶς θανατῶσαι. Ὁ μέν τοι ξίφει χρησάμενος ἢ ᾡτινιοῦν τοιούτῳ οὐδεμίαν ἔχει παραίτησιν, καὶ μάλιστα ὁ τὴν ἀξίνην ἀκοντίσας· καὶ γὰρ οὐδὲ ἀπὸ χειρὸς φαίνεται πλήξας, ὥστε τὸ μέτρον τῆς πληγῆς ἐπ' αὐτῷ εἶναι, ἀλλ' ἠκόντισεν, ὥστε καὶ τῷ βάρει τοῦ σιδήρου καὶ τῇ ἀκμῇ καὶ τῇ διὰ πλείστου φορᾷ ὀλεθρίαν ἀναγκαίως τὴν πληγὴν γενέσθαι. Ἑκούσιον δὲ πάλιν παντελῶς καὶ οὐδεμίαν ἀμφιβολίαν ἔχον, οἷόν ἐστι τὸ τῶν λῃστῶν καὶ τὸ τῶν πολεμικῶν ἐφόδων. Οὗτοι μὲν γὰρ διὰ χρήματα ἀναιροῦσι, τὸν ἔλεγχον ἀποφεύγοντες, οἵ τε ἐν τοῖς πολέμοις ἐπὶ φόνους ἔρχονται, οὔτε φοβῆσαι, οὔτε σωφρονίσαι, ἀλλ᾽ ἀνελεῖν τοὺς ἐναντιουμένους ἐκ τοῦ φανεροῦ προαιρούμενοι. Καὶ μέντοι, κἂν δι' ἄλλην τινὰ αἰτίαν περίεργόν τις φάρμακον ἐγκεράσῃ, ἀνέλῃ δέ, ἑκούσιον τιθέμεθα τὸ τοιοῦτον, οἷα ποιοῦσιν αἱ γυναῖκες πολλάκις, ἐπαοιδαῖς τισι καὶ καταδέσμοις πρὸς τὸ ἑαυτῶν φίλτρον ἐπάγεσθαί τινας πειρώμεναι καὶ προσδιδοῦσαι αὐτοῖς φάρμακα, σκότωσιν ἐμποιοῦντα ταῖς διανοίαις. Αἱ τοιαῦται τοίνυν ἀνελοῦσαι, εἰ καὶ ἄλλο προελόμεναι, ἄλλο ἐποίησαν, ὅμως διὰ τὸ περίεργον καὶ ἀπηγορευμένον τῆς ἐπιτηδεύσεως, ἐν τοῖς ἑκουσίως φονεύουσι καταλογίζονται. Καὶ αἱ τοίνυν τὰ ἀμβλωθρίδια διδοῦσαι φάρμακα, φονεύτριαί εἰσι καὶ αὐταί, καὶ αἱ δεχόμεναι τὰ ἐμβρυοκτόνα δηλητήρια. Ταῦτα μὲν εἰς τοσοῦτον.
Ап. 65: Ако који клирик удари (Апостолски 27) некога у свађи, и једним га ударцем убије, нека буде свргнут због своје напрасности (προπέτειαν = наглости); а ако је лаик (=верник), нека буде одлучен.
Трул. 91: Оне (особе) које дају лекове за побачај, и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβριοκτόνα = ембриоцидне) отрове, подвргавамо епитимији за убице.
Анк. 21: За жене које су се одале блуду, и убијају заметак (= плод = дете) у утроби, или спремају побачај лековима, пређашња наредба одлучује (од Причешћа) до краја живота, и томе се (уопште) следи. Нашавши пак нешто човекољубивије, одредисмо да издрже десетогодишње време (кајања), проходећи установљене степене (кајања).
Анк. 22: За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
Анк. 23: За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда: да за седам година могу добити Савршено општење (= Причешће), проходећи установљене степене (кајања); друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
Вас. Вел. 2: Која (жена) је намерно убила (плод у утроби), подлеже казни за убиство. Тачног одређивања: да ли је (плод) добио облик или је без облика, код нас нема. Јер се овде суди не само за оно што ће се родити, него и она која је самој себи заверу учинила (ἐπιβουλεύσασα), јер жене при таквим покушајима већином умиру. А кад се овоме дода и уништење ембриона, то је друго убиство, по намисли, оних који се на то усуђују. Не треба, ипак, продужити до краја живота време њихове исповести (=покајања), него прихватити меру од десет година (кајања), али одређивати лечење не временом, него начином покајања.
Вас. Вел. 11: Који је нехотично учинио убиство, довољно је испунио суд (τὴν δίκην = епитимију кајања) током једанаест година. Јер је јасно да, односно рањених, запазићемо оно Мојсијево (из Закона/Мојс 21, 12. 18-19/): нећемо сматрати да је убијен онај ко је легао у постељу од добијених рана, па је опет ходао са штапом својим (=као сакат); а ако после рана није устао (него умро), те онај ко га је ударио, није жељом да га убије постао убица, него нехотични по намери.
Вас. Вел. 43: Ко нанесе смртни ударац ближњему, убица је, било да је започео ударац, било да се бранио.
Вас. Вел. 54: О разлици ненамерних убистава знам да сам пре извесног времена писао твоме Богочашћу (= канон 8), колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према посебности околности, повећа или смањи епитимије.
Вас. Вел. 56: Који је намерно убио и после тога се покајао, нека буде двадесет година без причешћа Светињама, а тих двадесет година распоредиће му се овако: четири године треба да плаче, стојећи изван врата молитвеног Дома (=Храма), и молећи улазеће верне да чине молитву за њега, исповедајући своје безакоње; после четири године примиће се међу слушаоце (Св. Писма у Храму, тј. оглашене), и пет година нека с њима излази (из Храма); седам (следећих) година, молећи се с припадајућима, излази (с њима из Храма); и четири (године) нека само стоји са вернима, а не узима удела у Приносу (Св. Евхаристије); и кад се (све) ово испуни, причестиће се Светињама.
Вас. Вел. 57: Који је ненамерно убио, нека десет година буде без причешћа Светињама; а (тих) десет година распоредиће му се овако: две године да плаче, а три године да проведе међу слушајућима (Св. Писмо, тј. оглашенима), четири године да припада, а годину да само стоји (са вернима), и следеће године примиће се у Светиње (=у Причешће).
Григ. Ниски 5: Остаје, уз ово, да се подвргне разматрању гњевљиви (= срчани, афективни) део душе, када та сила (душе) скрене од добре употребе срчаности (=гњева) и падне у грех. А пошто је много греха и сваковрсних порока (=зала), који потичу од (способности) гњева, нађоше за сходно (Свети) Оци наши да се не упушта сувише у прецизирање (=разбирање) истих, нити сматрати за потребно много старање за лечење свих услед гњева падова (=греха), - мада (Свето) Писмо забрањује не само наношење најмање ране (другоме), него и сваку псовку или хулу (Кол 3, 8), и све друго што гњев чини, - само је епитимијама скренута пажња на злочин убиства. А подељено је ово зло (убиства) разликовањем на намерно и ненамерно. Намерно је убиство, најпре оно намерно дрзнуто после припреме да се изврши тај злочин. Затим се међу намернима сматра и оно кад неко у сукобу или борби, бијући и будући бијен (од других), нанесе некоме руком смртни ударац. Јер, ко је једном савладан јарошћу и подлегао афекту гњева, не долази му у време страсти на ум ништа што би могло зауставити зло, тако да чин (=резултат) убиства настао из борбе, сматра се чином намерним, а не случајним. Ненамерни пак (злочини) имају јасне знаке (распознавања): када неко имајући у намери нешто друго, случајно учини нешто убитачно. За ова, дакле, (намерна убистава), онима који се обраћењем (=покајањем) лече за намерни злочин, троструко се продужује време (кајања). Наиме, три пута девет година је одређено, одредивши за сваки ступањ по девет година, тако да за деветогодишње време буде сасвим одлучен и удаљен од Цркве, и толико исто година да остане у слушању (Речи Божије), удостојивши га само да слуша учитеље и (Свето) Писмо и стајања са народом; за трећу опет деветогодишњицу, са припадајућима у обраћењу (=покајању) да се моли, и тада нека приступа Причешћу Светиње (=Евхаристије). Јасно је да ће и у овоме бити исто старање распоређујућега (τοῦ οἰκονομοῦντος = епископа) Црквом, и према начину обраћења (=покајања) скратиће му и трајање епитимије, тако да уместо девет година у сваком степену може бити само осам или седам или шест или пет, ако величином обраћења (=покајања) побеђује време, и великом ревношћу у исправљању (своме) превазилази оне који у дугом (одређеном) року спорије (=немарније) чисте себе од нечистоте. Ненамерно пак убиство, просуђује се да заслужује опроштај, али да оно није достојно похвале. А ово рекох да буде јасно да, макар неко и нехотично оскврнио себе убиством, те као поставши већ нечист услед злочина, канон одређује да буде искључен из свештеничке благодати. Колико пак времена за очишћење (=покајање) је одређено за прости (=обични) блуд, толико је времена просуђено довољно и за нехотично убиство. Јасно је да и у томе, узевши у обзир расположење кајућега се, ако буде достоверно обраћење, није свакоме потребно строго држати број година, него скраћењем довести га у васпостављање у Цркву и у Причешће Доброга (=Евхаристије). Ако ли се пак неко нађе на крају живота, а није испунио све време одређено канонима, човекољубље (Светих) Отаца заповеда да се удостоји Причешћа Светиња, те да не оде лишен сапутништва (= путне опреме) на оно последње и дуго путовање. Ако ли се, пошто је удостојен Причешћа Светиње, опет поврати у живот, нека дочека одређено (му) време, остајући у ономе степену у коме се налазио пре но што му је из нужде даровано Причешће.
Зонара: Святый был спрошен о вольных и невольных убийцах и сначала высказал свое мнение, что бросивший секиру и поразивший ею свою жену есть вольный убийца, а равно и тот, кто употребит какое либо оружие против кого нибудь. Потом делает различие между вольными и невольными убийцами: кто бросит камнем в животное, или на дерево, а поразит человека, случайно тут проходившего, или кто ударит кого-нибудь ремнем или легким жезлом для вразумления, а получивший удар умрет, того называет несомненно невольным убийцею; а кто в ссоре неосторожно ударит кого нибудь тяжелым жезлом, или рукою в опасное место, тот хотя бы и не имел намерения убить пораженного, а только причинить боль и защититься, приближается, по словам отца, к совершающему вольное убийство, если получивший удар умрет; а кто употребит против кого-нибудь тяжелое дерево или большой камень и убьет, того признает невольным убийцею; но употребившего какое либо оружие, также разбойников и тех, кто делает вооруженное нападение с целью грабежа имущества, считает вольными убийцами. Сюда же причисляет и тех, которые дают кому-нибудь зелья, хотя бы приготовивший зелье и не имел намерения уморить (пьющего), а желал привлечь его в любовь к себе, между тем выпитое причинило смерть тому, кто выпил, или расстроило его ум, сделав его помешанным. Убийцами же называют и дающих зелья для истребления плода в утробе и тех, кто принимает их, как об этом сказано уже во 2-м правиле.
Аристен: Из убийств одни суть вольные, другие невольные, а третьи близки к вольному; ибо кто бросил секиру в кого-нибудь и убил его, или кто употребил меч для умерщвления, также разбойники и вооруженные враги, (ибо первые умерщвляют из-за денег, а последние нападают прямо с целью истребить своих противников) признаются вольными убийцами; точно также и дающие врачества для истребления зачатого в утробе плода и принимающие оныя, а равно и те, которые, желая привлечь кого-нибудь в любовь к себе, приготовляют питье с зельем, производящее помрачение мыслей, если умертвят принявшего, считаются совершившими вольное убийство. А кто бросит камнем в собаку, или в дерево, с целью защититься от животного, или сбить плод, и не намеренно убьет человека, или ударит кого-нибудь плетью или лозой с целью наказать его за проступок, и умертвит, тот причисляется к невольным убийцам. Наконец, кто в драке нещадно нанесет кому-нибудь удар деревом, или рукою в опасное место, и умертвит его, тот близок к вольному убийце, ибо хотя он сделал это, защищаясь от противника, чтобы только причинить ему боль, а не поразить его на смерть; но так как он очевидно был побежден страстию гнева и потому так нещадно нанес человеку удар тяжелым деревом, то таковое деяние и не может быть признано совершенно невольным.
Валсамон: Быв спрошен: убийца ли тот, кто бросил секиру на свою жену и поразил ее на смерть, святый отец отвечал, что таковый есть вольный убийца. Затем установляет различие между вольными и невольными убийствами, и называет невольным убийцею того, кто бросит камнем в зверя, или дерево, а поразит случайно проходящего тут человека, также кто ремнем или легким жезлом ударит кого нибудь для вразумления, если получивший удар умрет. Но кто в ссоре ударит кого-нибудь тяжелым жезлом, или неосторожно поразит рукою, хотя бы не имел намерения убить получившего удар, а только причинить ему боль и защититься, тот, говорит (святый отец), приближается к вольному убийце, если пораженный умрет. Невольным убийцею называет и того, кто употребит против кого-нибудь тяжелое дерево или большой камень, и убьет – не имея при этом намерения совершить убийство. Но кто употребит какое бы то ни было оружие против неприятелей или разбойников, того признает вольным убийцею, а равно и тех, кто дает зловредные лекарства, ил зелья, производящие изгнание плода. Таково правило. Но ты прочти еще 26-ю главу 9-го титула настоящего собрания и что там написано об убийцах; прочти также и 2-е правило сего святаго (отца). Не мало говорится об убийцах и зельях и в 39-м титуле 60-й книги (Василик): прочти и это. А так как 2-е положение того же титула и книги говорит буквально следующее: «имевший намерение убить, хотя бы и не убил, а только ранил, убийца; и не желавший убить, если убьет, не есть убийца, намерение же узнается по орудию, которым нанесен удар», - то скажет кто-нибудь, что настоящее правило (святаго отца) противоречит этой главе, если определяет, что бросивший камнем в собаку, или в дерево, и случайно умертвивший человека подлежит обвинению в невольном убийстве. На это мы отвечаем, что сказанный закон, говоря о вольном убийце, не называет вольным убийцею того, кто убьет неумышленно, но признает такового невольным, как определяет и настоящее правило. Наказание же такому убийце назначается по предпоследнему положению 16-й главы 51-го титула 60-й книги и по 5-й главе 39-го титула той же книги (Василик), где сказано, что и тот, кто совершит убийство вследствие нанесенного ему оскорбления, подвергается пятилетней ссылке. Так согласи главу закона и (настоящее) правило. Заметь еще из правила и закона, что невольный убийца осуждается только за совершение, то есть за факт убийства, а вольный – за одно намерение; ибо он, хотя бы и не убил, наказывается как убийца за самый умысел, так как и 12-я глава указанного 39-го титула говорит, что нет никакого различия между убийством и приготовлением способов к убийству. Что же касается до наказания вольных убийц, то оно определяется в предпоследнем положении 3-й главы 39-го титула (Василик), где сказано: «наказание за человекоубийство: знатным – ссылка и конфискация всего имущества; а простым – предание мечу и зверям». Относительно вольных убийц издана в месяце Апреле 14-го индикта (1166 года) новелла боговенчанного, могущественного и святаго нашего самодержца Мануила Комнина, которую имей также в памяти; после вступления, она говорит следующее: «Повелеваем всем судьям в областях, воинским силам, какия там находятся, и начальникам их, где только совершится вольное убийство и кто-бы ни дерзнул на чью либо жизнь, немедленно всем приступать к поимке убийцы и отсылать его связанным пред очи царя, или, в случае отсутствия его, к епарху богохранимого великого града, чтобы заключить его в общественную тюрьму и подвергнуть телесным, имущественным и другим наказаниям, согласно с законами и по силе предписаний новелл; причем все должны знать, что если окажется, что кто-нибудь мог задержать убийцу, но не сделал сего, то он имеет быть подвергнут такому же суду, как если бы злоумышлял против царя. А если кто (виновный в убийстве) успеет скрыться и прибегнуть к святейшей великой Божией церкви, то после того как совершатся над ним церковные епитимии, как предписано в законе, державный, если он присутствует в царствующем граде, определяет ему ссылку в какую-либо область, по своему усмотрению, с тем, чтобы он оставался там на всю жизнь и не возвращался в то место, где совершил злодеяние убийства. Если же царь будет в отлучке, то (убийца) должен быть сослан эпархом в какую-либо из наиболее отдаленных областей и там окончить время своей жизни. Но если совершит убийство не только добровольно, но и по обдуманному плану, то не должен быть принуждаем к принятию (монашеского) пострижения, как требовалось вышеупомянутою царскою новеллою (Разумеется новелла императора Константина Порфирородного, упомянутая в предисловии настоящей новеллы и действительно содержавшая в себе предписание о том, чтобы вольные убийцы, если они успеют воспользоваться правом прибежища к церкви, были постригаемы на месте ссылки в монашество). Ибо если и добровольно ищущий пострижения, по точному смыслу канонических предписаний, не тотчас допускается к этому, но в продолжении достаточного времени испытывается в твердости или слабости своих мыслей и лишь после того, когда окажется, что он неуклонно следует своему изначальному расположению и деятельно приготовляет себя к монашеской жизни и умерщвлению плоти, предоставляется ему исполнение благого дела через принятие в монашеское общество и состояние: то каким образом не будет неразумно и не противно духовным законам постригать кого-либо принудительно, и притом убийцу, которого до такой степени оставил Бог, что он даже осквернил свои руки братнею кровию? Ибо нужно опасаться, чтобы он, вступив в ангельскую жизнь не по добровольному расположению и приняв ее по неволе, не обратил страшного образа в предмет посмеяния, так как легкомысленные люди, впадая в состояние безумия, способны бывают отважится на самые худые и гнусные дела. Итак, мое царство полагает закон, чтобы тот, кто совершит вольное умышленное убийство, вместо пострижения, во все время своей жизни содержался в темнице, и никогда не был выпускаем из нея, даже в силу особого царского распоряжения, если-бы таковое последовало по забвению; с имуществом же их должно быть поступаемо так, как повелел вышеупомянутый император. А поелику убийцы по большей части совершают убийство с обдуманным планом и предусмотрительно, потом, приходя к святейшей Божией церкви, делают признание не так, как совершено было ими убийство, но для своей пользы скрывают истину, то мое царство повелевает, чтобы святейший патриарх того времени с угрозою епитимии писал к местному архиерею и подчиненному ему клиру, а также и к окружному судье, и постановлял свое решение согласно с тем, что узнает из ответа их о совершении убийства; и если кто убивал с умыслом, то несмотря на его ложное признание, он не должен понести не те наказания и епитимии, какие следуют совершившему преступление случайно и по неосмотрительности. А если кто-либо из убийц, прибегнувших к святейшей великой Божией церкви и осужденных или на вечное изгнание, или на узы и пожизненное заключение в темнице, окажется свободно разгуливающим там, где совершил убийство, то местный сыщик должен отослать его в оковах к моему царству, а имущество, какое тогда найдется у него, должно поступить в пользу этого сыщика и того лица, которое откроет убийцу, будучи разделено между ними поровну. И находящиеся в святейшей великой церкви судьи по таким делам непременно должны заботиться наказывать преступления убийства с надлежащею каноническою строгостию: сроков (епитимии) не сокращать, по своему усмотрению, и не оказывать человеколюбия более должного там, где не нужно. Копии с настоящего постановления моего царства, за подписью председательствующих в судах, должны быть разосланы и положены в местных церквах, чтобы все имели сведение о том, что определено, и согласно с этим поступали. Если впрочем, совершивший вольное, умышленное убийство станет искать пострижения, то он должен быть причисляем к монахам не без испытания, но с особенною строгостию и осмотрительностию, так чтобы, согласно с каноническими постановлениями, испытание совершалось в течение достаточного времени; а в монастыре и против воли он должен оставаться во все время своей жизни, никогда не получая разрешения выходить их него; монастырь же, конечно, должен находиться в другой области, а не на той земле, которая бедственно разверзлась, чтобы принять кровь убитого.