А оне који се дрзнуше да нападну туђе куће, ако су оптужени па изобличени (доказима), немој их удостојити ни слушања (у Цркви); ако ли сами признају и поврате (отето), нека припадају (= клањају у Цркви тражећи опроштај) заједно са обраћеницима.
Τοὺς δὲ οἴκοις ἀλλοτρίοις ἐπελθεῖν τολμήσαντας, ἐὰν μὲν κατηγορηθέντες ἐλεγχθῶσι, μηδὲ τῆς ἀκροάσεως ἀξιώσῃς, ἐὰν δὲ ἐαυτοὺς ἐξείπωσι καὶ ἀποδῶσιν, ἐν τῇ τῶν ὑποστρεφόντων τάξει ὑποπίπτειν.
Григ. Неок. 2: Страшна је грамзивост, и није могуће у једном писму навести (сва) Божанствена Писма, у којима се објављује не само потреба бежања од крађе и страхота тога, него уопште од сваке грамзивости и присвајања туђега ради срамне похлепе, и да је сваки такав избачен из Цркве Божје. А то што су се неки у време најезде (варварâ), у толикој кукњави и толиком плачу, дрзнули, да време, које је свима носило пропаст, сматрају себи за време зараде (=добитка), то је својствено људима безбожним и богомрским, који немају мере неваљалства. Зато одредисмо: да се сви такви извргну (из општења), да не дође гњев (Божји) на сав народ, а најпре на предстојнике (=вође), који то не истражују (μὴ ἐπιζητοῦντας = не искорењују). Јер се бојим, као што Писмо каже, да безбожни са собом не погуби праведника (Мојс 18, 23). Јер, вели (Апостол): „блудочинство и грамзивост је оно ради чега долази гњев Божји на синове непокорности“ (Кол 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разоткрива, светлошћу се обелодањује“ (Еф 5, 7-13). Овако говори Апостол. А ако су неки, због пређашње грамзивости, учињене у миру, поднели казну, па у време гњева (Божјег) опет се повратили грабљивости, задобијајући корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба очекивати него да они, који се грабе за лакомост, навуку гњев (Божији) и себи и свему народу?
Вас. Вел. 61: Који (нешто) украде, па ако покајавши се осуди сам себе, биће једну годину спречен од причешћа Светињама; ако ли буде изобличен (од других), тада за две године, а време ће му се разделити на: припадање, и стојање (са вернима); и тада да се удостоји општења (κοινωνίας = Причешћа).
Григ. Ниски 6: Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).
Зонара: Все те, говорит (святый отец), которые, подвергшись некогда плену, примкнули к варварам и, приняв варварские правы, делали нападения вместе с ними и, как бы забыв, что и сами были христианами из Понта, убивали своих единоплеменников или указывали варварам пути, неизвестные им, или домы, не замеченные ими, - все таковые не должны быть принимаемы, в случае раскаяния, даже в разряд слушающих, то есть должны стоять совершенно вне церкви, на месте плачущих, пока рассудят о них святые, собравшись ради их в одно место. А святыми называет (отец) или епископов, или вообще верных, по великому апостолу Павлу. Слова же: «прежде их Дух Святый» - присовокупил, чтобы показать, что все то, что при общем рассуждении устрояется епископами, или вообще верными, внушает совещающимся Дух Святый.
Валсамон: Тех, которые после того как попали в плен, вошли в единомыслие с варварами и как бы сами сделались варварами, именно – убивали единоплеменных христиан, или показывали пути, неизвестные варварам и ведущие к христианам, ил делали известными врагам жилища их, определяет не принимать даже в разряд слушающих Божественные славословия; но стоять им совершенно вне церкви на месте плачущих, конечно, после исповеди, или осуждения, до тех пор, пока не рассудят о них святые, собравшись вместе. Святыми (отец) называет епископов; слова же: «прежде их Дух Святый» присовокупил, чтобы показать, что все то, что устроится епископами при общем рассуждении внушает им Дух Святый. Так называет церковный закон (единомысленных с варварами); а гражданский рассматривает таковых, как святотатцев. Ибо 1-я глава 36-го титула 60-й книги (Василик) говорит: «закон о злоумышленниках подобен закону о святотатстве, и подлежит ему тот, кто сделает преступление против римского народа, или поспешит коварно, вопреки повелению царя, убить заложников; или если народ в городе поднимет оружие против правительства, или если овладеют каким местом, или храмами; или если составится мятежное сборище, или будет убит начальник. Равным образом – кто пошлет к неприятелям письмо или вестника, или подаст им знак, или иным образом поможет им, или подстрекнет и возбудит воинов к восстанию, или бунту против государства». И 3-я глава того же титула и книги: «возбудивший врагов или предавший им гражданина, наказывается смертною казнию»; далее глава говорит о некоторых других подобных преступлениях. Все это – о тех, которые были взяты в плен и вступили в единомыслие с врагами, и тех, кои не были пленены, однакоже сделались единомысленными с врагами и стали злоумышлять против римской империи. А которые занимаются грабежом вместе с разбойниками на суше и море, те, как мне кажется, должны быть наказаны строже, потому что и преступность их тяжелее, так как неприятели ведут войну явно и, что называется, - открытою головою; а разбойники незримо и тайно замышляют неожиданное убийство. И насколько борьба с опасностью, предстоящею воочию, легче неожиданного зла, настолько нашествие неприятелей сноснее злоумышления разбойников.