Божанствени и Свештени Канон Светих Апостолâ (канони 22-24) сматра самоубицама оне који себе обезуде (= ушкопе), и, ако су свештеници, свргава их (= рашчињава); а ако нису, забрањује им ступање у свештенство, показујући из тога јасно да, ако је самоубица који сâм себе обезуди, онда је свакако убица онај ко обезуди другога. А с правом ће се такав сматрати увредитељем и творевине Божије (1Мојс. 1, 27-28). Зато Свети Сабор одреди: да, ако се неки епископ, или презвитер, или ђакон, ухвати да је кога обезудио (= учинио евнухом), било својом руком, било наредбом (другоме), таквога подвргнути свргнућу (= рашчињењу); а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен; осим ако наиђе каква болест да примора да се болесник подвргне резању. Јер као што први канон Никејског Сабора не кажњава оне који су у болести оперисани (χειρουργηθέντας) због обољења, тако и ми не осуђујемо свештенике који наложе да се болесници обезуде (= ушкопе), а ни лаике не окривљујемо који се у болести својеручно обезуде. Јер то сматрамо лечењем болести, а не завером против створења, или вређањем творевине (Божије).
Ὁ θεῖος καὶ ἱερὸς τῶν ἁγίων Ἀποστόλων κανών, τοὺς ἐκτέμνοντας ἑαυτοὺς αὐτοφονευτὰς κρίνει καὶ ἱερεῖς μὲν ὄντας, καθαιρεῖ, μὴ ὄντας δέ, τῆς ἐπὶ τὴν ἱερωσύνην προκοπῆς ἀπείργει, δῆλον ἐντεῦθεν καθιστῶν, ὡς εἴπερ ὁ ἑαυτὸν ἐκτέμνων αὐτοφονευτής ἐστιν, ὁ ἕτερον ἐκτέμνων πάντως φονευτής ἐστι. Θείη δ' ἄν τις τὸν τοιοῦτον δικαίως καὶ τῆς δημιουργίας αὐτῆς ὑβριστήν. Διόπερ ὥρισεν ἡ ἁγία σύνοδος ὡς εἴ τις ἐπίσκοπος ἢ πρεσβύτερος ἢ διάκονος εὐνουχίζων τινὰ ἐλεγχθείη, ἢ αὐτοχειρίᾳ ἤ ἐξ επιτάγματος, τοῦτον καθαιρέσει καθυποβάλλεσθαι, εἰ δὲ λαϊκὸς εἴη, ἀφορίζεσθαι· πλήν, εἰ μήπου νόσημά τι περιπεσὸν πρὸς ἐκτομὴν τοῦ πεπονθότος ἐκβιάζοιτο. Ὥσπερ γὰρ ὁ τῆς ἐν Νικαίᾳ συνόδου πρῶτος κανὼν τοὺς ἐν νόσῳ χειρουργηθέντας οὐ κολάζει διὰ τὸ νόσημα, οὕτω καὶ ἡμεῖς οὔτε τοὺς ἱερεῖς, ἐπιτάσσοντας εὐνουχίζεσθαι τοὺς νοσοῦντας, κατακρίνομεν, οὔτε μὴν τοὺς λαϊκούς, αὐτοχειρίᾳ πρὸς τὴν ἐκτομὴν χρεωμένους, αἰτιώμεθα∙ τοὺτο γὰρ ἰατρείαν τοῦ νοσήματος, ἀλλ’ οὐκ ἐπιβολὴν τοῦ πλάσματος, ἣ τῆς πλάσεως ὕβριν λογιζόμεθα.