Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког каталога (τοῦ καταλόγου = именика), кад бива (Свети) принос (προσφορᾶς γενομένης = кад се врши Св. Евхаристија) не причести се, нека каже узрок, па ако је разложит (εὔλογος), нека му буде опроштено; а ако не каже (узрок), нека буде одлучен, јер је нанео штету народу и навео сумњу (=зазор) на онога који је Принос (= Литургију) свршио, као да није правилно принео.
Ако се који епископ, или презвитер, или ђакон или други из свештеничког именика, не причести, кад бива свети принос, нека каже узрок, па ако је разложит тај узрок, нека му буде опроштено; не каже ли узрока нека се одлучи, јер је проузроковао штету народу и навео сумњу на онога, који је принос свршио, као да га није правилно вршио.
Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, ἢ ἐκ τοῦ καταλόγου τοῦ ἱερατικοῦ , προσφορᾶς γενομένης μὴ μεταλάβοι, τὴν αἰτίαν εἰπάτω· καὶ ἐὰν ᾖ εὔλογος, συγγνώμης τυγχανέτω· εἰ δὲ μὴ λέγοι, ἀφοριζέσθω, ὡς αἴτιος βλάβης γενόμενος τῷ λαῷ, καὶ ὑπόνοιαν ἐμποιήσας κατὰ τοῦ προσενέγκαντος, ὡς μὴ ὑγιῶς ἀνενέγκαντος.
Трул. 80: Ако неки епископ или презвитер или ђакон, или који припада клиру, или лаик, немајући никакву тежу потребу или нужну ствар да за дуже време одсуствује из своје Цркве, него боравећи у (своме) граду не дође у три Недељна дана током три седмице заједно на Сабрање (= Литургију у Цркви), ако је клирик, нека буде свргнут а ако је лаик, нека буде удаљен од општења (κοινωνίας = Причешћа).
Антиох. 2: Сви који долазе у Цркву и слушају Свето Писмо, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од Светога Причешћа Евхаристије, по неком нереду (ἀταξίαν = беспоретку), такви да буду одстрањени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопштенима (μὴ κοινωνεῖν τοῖς ἀκοινωνήτοις = нє приобьщатисѧ къ неприобьщєнъıимъ), нити се молити са окупљанима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају (= на Литургију) у другој Цркви. Ако ли се нађе неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из канона (клиракâ), да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као онај који квари канон Цркве (τὸν κανόνατης Ἑκκλησίας = канонъı црквьнъıѧ).
Петр. Алек. 10: Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
Зонара: Правило хочет, чтобы всегда все были готовы и достойны причащения святыни и особенно священнослужащие. Почему и говорят, что если кто либо из них не причастится, при совершении приношения (т. е. проскомидии); то или пусть скажет причину и, если будет благословна, получит снисхождение, если же ни скажет, повергнется отлучению. Ибо сим против священника, совершавшаго бескровную жертву, возбуждает в народе недоброе подозрение, будто не хотел от него причастится, зная что-нибудь препятствующее священнослужению его.
Аристен: Священник, не причащающийся, пусть скажет причину; а если не скажет, да будет отлучен; ибо навел подозрение на приносящаго жертву. Священник или другой кто либо из священнаго чина, если не причащается и не объявляет причины, по которой так делает, да подлежит отлучению, ибо наводит подозрение против совершающаго бескровную жертву.
Валсамон: Никто не знает, чтобы епископ или пресвитер входил в алтарь, совершал священнодействие и однакоже не причащался божественныя святыни. А если бы кто либо из них оказался сделавшим что-нибудь такое, тот не только должен быть отлучен, но и строго наказан, если не объявит самой благословной и очевидной причины, препятствующей божественному причащению, дабы не произошло от этого какого либо соблазна. Но из диаконов мы видим очень многих, которые входят в алтарь, а не причащается и даже не прикасаются к святыне. Если же кто либо из них коснется рукою и не причастится, то подвергентся отлучению по настоящему правилу. Некоторые так толковали это правило; а другие говорят, что сим правилом отлучается всякий священнослужитель, не причащающийся, хотя бы он стоял вне алтаря: что весьма тяжко.