Ако је неко бесомучан (δαίμονα ἔχη = ђавоиман), нека не буде клирик, нити да се са вернима моли; а ако се очисти (= оздрави), нека буде примљен; и ако је достојан, нека буде (клирик).
Ако је ко бјесомучан, нека не буде клирик, па ни са вијернима нека се не моли; оздрави ли, нека се прими, и ако је достојан, нека буде и клирик.
Ἐάν τις δαίμονα ἔχῃ, κληρικὸς μὴ γινέσθω, ἀλλὰ μηδὲ τοῖς πιστοῖς συνευχέσθω· καθαρισθεὶς δέ, προσδεχέσθω, καί, ἐὰν ᾖ ἄξιος, γινέσθω.
Трул. 60: Кад Апостол гласно говори да „ко се сједини са Господом, један је дух са Господом“ (1Кор. 6, 17), јасно је да који себе зближава са противником (= ђаволом), постаје општењем један са њим. Зато за оне, који се праве да су демоном обузети, па поквареношћу понашања притворно их опонашају, одлучисмо да свакако буду стављени под епитимију, и да се подвргну онаквим строгостима и трудовима којима се, ради ослобођења од демонског дејства, достојно подвргавају они који су одиста демоном обузети.
Тим. Алек. 2: Питање 2. Ако је неки оглашени бесомучан (= ђавоимани), па зажели он или родбина му да прими Свето Крштење, треба ли га примити или не, а нарочито ако је при смрти? Одговор. Ако се бесомучни не очисти од нечистог духа, не може примити Свето Крштење; али (ако је) при крају живота — крштава се.
Тим. Алек. 3: Питање 3. Ако је неки верник бесомучан (= ђавоиман), може ли бити причешћен Светим Тајнама, или не? Одговор. Ако не вређа (ἐξαγορεύῃ = јавно прича непосвећенима) Тајну, нити на други начин хули, нека се причести; али не сваки дан, него му је доста Недељом.
Тим. Алек. 4: Питање 4. Ако неко, будући оглашен, болујући сиђе с ума и не може да сам исповеди веру, а родбина његова моли да прими Свето Крштење док још живи, треба ли да га прими, или не? Одговор. Треба да прими, ако га нечисти дух не искушава.
Тим. Алек. 14: Питање 14. Ако је неко ван себе (= немајући ум - поставши луд /стара схолија/) и дигне руку на себе, или се баци стрмоглавце, може ли за таквога бити Принос (= Литургија), или не? Одговор. Треба клирик (= свештеник) да испита: да ли је заиста био ван себе када је то учинио. Јер често пута родбина страдалника, желећи да добију за њега Принос (= Литургију), лажу и говоре да је био ван себе. А некада, под утицајем људи, или иначе из малодушности, учини то, и (зато) за таквога не треба Принос (= Литургију) чинити, јер је самоубица. Зато треба свакако да клирик (= свештеник) са тачношћу (ово) испита, да не би (сам) пао под осуду.
Зонара: Бесноватый считается как нечистый, и вместе с сим является подозрение, что если бы демон не нашел этого человека достойным для себя жилищем за его злую жизнь, то не вошел бы в него. Итак, каким же образом таковый будет допущен к какому либо рукоположению? Ибо если, по слову великого в богословии Григория, миро не вверяется гнилому сосуду, как вверена будет благодать Святого Духа сосуду демона? Настоящее правило повелевает верным и не молиться с таковым. А третье правило Тимофея – патриарха александрийского, составляющее ответ вопросившему: «аще верный одержим бесом, должен ли приобщаться святых тайн?» говорит: «аще не нарушает тайны, ниже хулит иным каким либо образом: то да причащается». Итак, по видимому это противоречит настоящему правилу? Не думаю. Должно допустить, что Апостольское правило говорит о постоянно бесноватом и не имеющем светлых промежутков: каким же образом таковый будет допущен до молитвы? А ответ Тимофея имеет в виду страждущего со светлыми промежутками. Ибо таковый, когда не страждет, должен быть удостоен святыни. А когда освободится от власти демона, может быть принят в клир, если признан будет достойным.
Аристен: Бесноватый не приемлется в клир и не допускается до совместной молитвы. А после очищения допускается, если достоин. Бесноватый не бывает клириком, доколе не освободится от демона; он и не молится с верными. А когда освободится от сей болезни, тогда и к молитве допускается и к клиру причисляется, если достоин.
Валсамон: Бесноватый лишен разума и воли; и поэтому сим правилом запрещено и сопричислять его клиру, и молиться ему с верными, дабы, делая что нибудь злое и неприличное и испущая демонические крики, он не привел в смущение народ Божий и не воспрепятствовал церковному славословию. Но когда придет в себя, может быть и клириком, если будет найден достойным. Хотя 3-е правило Тимофея патриарха александрийского и говорит: «аще верный одержим бесом, должен приобщаться святых Тайн»; но оно не заключает противоречия настоящему правилу: ибо оно относится к бесноватому со светлыми промежутками, который во время здравомыслия разумеет таинство божественных освящений; а настоящее правило говорит о беснующимся беспрерывно. А если скажешь, что это правило говорит и о беснующемся со светлыми промежутками; то и в этом случае не будет тебе никакого препятствия. Ибо и бесноватого со светлыми промежутками не должно допускать в клир, дабы во время беснования его не было поругано священство и не произнесено было хулы на Бога.