Епископ не треба, ради угађања брату, или сину, или другоме рођаку, да поставља на епископско достојанство кога хоће; јер није праведно да поставља наследнике епископства, и оно што је Божије да уступа човечијој угодности; нити треба Цркву Божију стављати под власт наследника. А ако неко то учини, хиротонија нека буде ништавна, а он нека буде кажњен одлучењем.
Епископ, да угоди брату или сину, или другоме рођаку, не смије постављати на епископско достојанство кога хоће, јер није право стварати нашљеднике епископства и што је божје подлагати човјечијој угодности, нити је слободно цркву божју стављати под власт нашљедника. А који то учини, нека буде кажњен одлучењем, а постављење нека буде ништаво.
Ὅτι οὐ χρὴ ἐπίσκοπον τῷ ἀδελφῷ, ἢ τῷ υἱῷ, ἢ ἑτέρῳ συγγενεῖ χαριζόμενον, εἰς τὸ ἀξίωμα τῆς ἐπισκοπῆς χειροτονεῖν ὃν βούλεται· κληρονόμους γὰρ τῆς ἐπισκοπῆς ποιεῖσθαι οὐ δίκαιον, τὰ τοῦ θεοῦ χαριζόμενον πάθει ἀνθρωπίνῳ· οὐ γὰρ τὴν τοῦ θεοῦ ἐκκλησίαν ὑπὸ κληρονόμους ὀφείλει τιθέναι. Εἰ δέ τις τοῦτο ποιήσει, ἄκυρος μενέτω ἡ χειροτονία· αὐτὸς δὲ ἐπιτιμάσθω ἀφορισμῷ.
Ап. 1: Епископа нека постављају (χειροτονείσΘω = изабирају и рукополажу) два или три епископа.
Ап. 30: Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву (= епископију), нека буде свргнут и одлучен; и сви они који с њиме опште.
I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
VII Вас. 3: Сваки избор епископа или презвитера или ђакона, који бива од властодржаца, да буде неважећи, сходно канону, који каже: „Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву, нека буде свргнут и одлучен; и сви који с њиме опште“ (Апостолски 30). Јер треба произвођени у епископство да од епископâ буде биран, као што је одређено од Светих Отаца у Никеји, каноном (4) које каже: „Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица окупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту“.
Антиох. 19: Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.
Антиох. 23: Епископ не може, уместо себе, да другога себи за наследника поставља, макар био и на кончини живота. Ако ли буде нешто тако, ништавно је то постављење. Него треба чувати црквено правило (τὸν θεσμὸν τὸν ἐκκλησιαστικόν = оуставъ цркъвьнъıи) које садржи: да се епископ другачије не поставља, него са Сабором и расуђењем епископâ, који, после уснућа почившега, имају власт да поставе достојнога.
Картаг. 22: Нити, као што је речено, да епископи или клирици таквима (= паганима/јеретицима) даривају (у својину) од својих ствари.
Картаг. 49: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Заповеђено нам је и ово: Пошто два суседна брата наша, епископи из Нумидије, усудише се да хиротонишу архијереја (ἱερέα =pontificem), одлучите да не бивају хиротоније епископâ, него од дванаест (епископа). Аврелије епископ рече: Нека се чува стари образац (ὁ ἀρχαῖος τύπος = forma antiqua =дрѣвнии образъ), да није довољно мање од три одређена епископа за хиротонију епископа (Никејски 4). Јер у Триполису, можда, и у Арзуи, зна се да су варварски народи врло близу, а у Триполису су, као што знате, само пет епископа, и могуће је да су два од њих често пута спречени неком нуждом. Јер је тешко, ма колики да је њихов број, да могу сви доћи; а то не треба да спречава потребу Цркве. Јер и у овој Цркви, у коју се ваша Светост изволела окупити, често и скоро сваке недеље имамо хиротонисање. Зар ја могу стално сазивати дванаест, или десет, или много мањи број епископа? А двојицу суседа лако је мојој маленкости придодати. Зато види ваша Љубав, (заједно) са мном, да се ово не може очувати (тј. сазвати 12 епископа за хиротонију).
Зонара: Архиерейскую власть должно почитать даром благодати Святого Духа. И так каким же образом будет кто передавать благодать Духа другому как наследство из угождения ему? Посему епископам не дозволено, в церквах, подчиненных им, на свое место поставлять других, по их желанию. Ибо те, которые не имеют права оставлять кому захотят имущество, приобретенное во время епископства, (кроме имущества, перешедшего к ним по наследству от родственников, как говорит тридцать второе (31-е) правило карфагенского собора), каким образом будут передавать самое епископство другим, как бы оставляя их наследниками пастырской власти и управления имуществами бедных, и по человеческой страсти, то есть по дружбе или родственной любви отдавая в дар то, что посвящено Богу? Итак, если кто сделает что нибудь такое; то, по силе правила, и сделанное не действительно и сделавший подлежит отлучению; ибо постановлено, что епископы поставляются соборами. И двадцать третье правило Антиохийского собора говорит: «епископу не позволяется, хотя бы и при конце жизни был, поставлять другого в приемника себе». Это запрещено и израильтянам, ибо Моисею ставили в вину то, что он Аарона и его сынов произвел в священство; и если бы Бог не утвердил за ними священство знамениями, может быть они и лишены были бы оного.
Аристен: Епископ, пред кончиною своею, не поставляет епископа вместо себя. Правилами постановлено, чтобы тот, кто имеет быть рукоположен на епископство, был поставляем епископами епархии. А чтобы епископ пред кончиною поставлял вместо себя другого – этим вводится наследственное право, тогда как церковь Божию никто не должен отдавать наследнику.
Валсамон: Настоящее правило определяет, что епископ не имеет права поставлять вместо себя на епископство своего родственника и предлагать благодать Духа как какое нибудь человеческое наследство. Хиротонию, таким образом учиненную оно объявляет недействительною, а епископа отлучает. А скажи, что хотя бы епископ передал епископство и не родственнику своему, а чужому, должно быть тоже самое; ибо установлено, чтобы епископы были поставляемы соборами. Посему-то и покойный славный митрополит филиппопольский, когда отказывался от своей митрополии под тем условием, если святый собор митрополитом Филиппополя вместо его поставит эконома его, не был удовлетворен, но получил такой ответ: если имущество, приобретенное епископом после хиротонии из церковных доходов, он не может дарить, или передать, кому хочет; тем паче епископство. Читай карфагенского собора правило 32-е (31-е) и Антиохийского – 23-е, в котором говорится: «епископу не позволяется, хотя бы и при конце жизни был, поставлять другого в преемника себе».