Који се Христа одрекао и погазио тајну спасења, треба све време живота свога да плаче, и дужан је да се (у покајању) исповеда; у време када исходи из (овог) живота удостојиће се Причешћа Светињама, вером у човекољубље од Бога.
Ὁ τὸν Χριστὸν ἀρνησάμενος καὶ παραβὰς τὸ τῆς σωτηρίας μυστήριον, ἐν παντὶ τῷ χρόνῳ τῆς ζωῆς αὐτοῦ προσκλαίων ὀφείλει καὶ ἐξομολογεῖσθαι χρεωστεῖ, ἐν τῷ καιρῷ, ᾧ ἐκβαίνει τοῦ βίου, τῶν ἁγιασμάτων ἀξιούμενος, πίστει τῆς παρὰ Θεοῦ φιλανθρωπίας.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 10: Који су између палих (у време гоњења) рукоположени (у клир), по незнању или и са знањем рукополагатеља, то не одобрава Црквени канон (Апостолски 62); јер кад се то о њима дозна, бивају свргнути.
Анк. 1: За презвитере, који су принели жртву (идолима), а затим се повратили (вери), не на лукав начин, него од истине; нити су имали претходна договарања (са световним властима) те намештали и удешавали да изгледа као да су били подвргнути мукама, а у ствари су само привидно и формом приведени, – (Сабор) одреди: да такви могу уживати част (презвитерског) седишта, али не могу приносити (Евхаристију), ни проповедати, нити уопште неку свештеничку службу служити.
Анк. 2: Тако исто и ђакони који су принели жртву идолима, па су се потом обратили (вери), нека имају осталу част, али да престану од сваке свештене службе, од узношења Хлеба или Путира (= у Литургији), или проповедања. Ако, пак, неки од епископâ увиди (код њих) неку заслугу или кротко смирење, те захтедне дати им нешто више или одузети, њима припада та власт.
Анк. 3: Који су (хришћани) бежали (од гоњења), па ухваћени, или од својих домаћих издани, или су им иначе имања одузета, или су мучења поднели, или у тамницу затварани, и гласно говорећи да су хришћани, те (зато) били потрзавани (= малтретирани), па су им (тако мученима) мучитељи насилно у руке нешто гурали (од идола), или су принудно неко јело (од жртви, у уста) узели, а они су стално исповедали да су хришћани, и своју су жалост због тог догађаја стално показивали са сваком понизношћу и држањем и смерношћу живота, – такве, пошто су изван греха (= јер се нису одрекли), не треба спречавати од Причешћа. А ако су од некога били спречени због веће строгости (περισσοτέρας ἀκριβείας = више тачности), или због незнања неких, нека се одмах приме (у општење). Ово исто важи и за клирике, и за остале – лаике. А разматрано је још и то да ли могу и лаици (= верници), који су подвргнути истом насиљу, бити унапређени у чин (свештени), те (Сабор) одреди: да такви могу бити рукопроизведени, јер нису ништа сагрешили, ако се нађе да им је претходеће (унапређењу) живљење 6ило правилно.
Анк. 12: Они који су пре Крштења принели жртву (идолима), па се потом крстили, могу се у чин (свештени) примати, јер су (Крштењем) очишћени.
Петр. Алек. 8: Онима пак који су били предани (на муке) и пали су, али су дошли сами на подвиг (Мучеништва) исповедајући да су хришћани, и бачени са мукама у тамницу, праведно је у радости срца оснаживати их и (с њима) у свему општити: и у молитвама, и у Причешћу Тела и Крви Христове, и у утеси речју (=проповеди), да, борећи се још енергичније, удостоје се и они „награде вишњега звања“ (Фил 3, 14). Јер, вели (Писмо), „седам пута ће праведник пасти, и опет ће устати“ (Приче 26, 16); што, кад би ово учинили сви који су пали, показали би најсавршеније и свесрдачно покајање.
Петр. Алек. 10: Зато није разложно (εὔλογον) да ни клирици, који су сами пошли (на мучеништво), па су пали, а затим се опет на подвиг вратили, да остану даље у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), јер су напустили стадо Господње и себи љагу навукли, што ниједан од Апостола није учинио. Јер и блажени Апостол Павле, који је многа гоњења претрпео и многе подвиге борби показао, знајући да је „боље отићи и са Христом бити“, (ипак) додаје и каже: „Али остати у телу, потребније је ради вас“ (Флб 1, 24). Јер, „гледајући не своју корист, него многих, да се спасу“ (1Кор 10, 33), сматрао је да је нужније од свога успокојења да остане са браћом и стара се о њима. Који хоће да „учитељ буде у учењу (своме), постајући образац за верне“ (Рм 12, 7). Отуда они који, просуђивани (ἐπιδικαζόμενοι) у тамници, отпадоше од (свештене) Службе, и опет се повратише, врло су безосећајни. Јер како траже оно што су напустили, кад су могли бити браћи врло корисни у таквом времену? И док нису били погрешили, имали су извињење за свој неразуман поступак; али кад су пали, као погорђени и на себе љагу навукли, више не могу свештенослужити (λειτουργεῖν). Зато нека се у смиреноумљу већма старају, како ће, преставши са сујетом, окончати (свој живот). Јер им је довољно општење (ἡ κοινωνία), са надзором и тачношћу, које бива с два разлога: и да не изгледају да на силу грабе да одавде (= из живота) отиду; и да се неки, који су пали, не изговарају као да су због епитимије клонули (духом). Овакви ће више од свих имати срамоту и стид, као онај који је темељ положио, а није могао да доврши. Јер ће, вели, „сви пролазници почети ругати му се, говорећи: Овај човек постави темељ, и не могаше да доврши“ (Лк 14, 29-30).
Петр. Алек. 14: А ако су неки претрпели много насиље и принуду, и куке су им у уста стављали, и окове, па ипак храбро издржаше расположењем вере, и истрајаше да им жегу и руке присиљаване да се дотакну скверне жртве, као што су ми за оне у Либији написали из тамнице најблаженији Мученици, а и други саслужитељи (συλλειτουργοί) - такви, уз још посведочење њима и друге браће, могу бити у (свештеној) Служби (ἐν τῇ λειτουργίᾳ), будући увршћени међу Исповеднике, као (што су увршћени) и они који су умртвљени многим мучењима, те више нису могли говорити или кретати се, да би се одупрли узалудним мучитељима; јер нису пристајали на њихову гадост, као што сам опет чуо од саслужитеља (συλλειτουργῶν). А уврстиће се међу Исповеднике и сваки који живи (πολιτεύεται = влада се) као Тимотеј, покоравајући се и он говорећем: „Иди за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем, кротошћу; бори се добрим подвигом вере, стреми се ка вечноме животу, на који си и позван, и исповедио си добро исповедање пред многим сведоцима“ (1Тим 6, 11-12).
Зонара: Святый повелевает, чтобы без ограничения все, отрекшиеся от христианства, были вне общения во всю жизнь и находились в числе плачущих. А священномученик Петр, архиепископ александрийский, делает в своих правилах много разграничений между отрекшимися от веры и определяет для них различные сроки епитимий; на всю же жизнь не отлучает от общения никого. Точно также и Анкирский собор, будучи древнее священномученика святаго Петра, делает много различий между принесшими жертву идолам, и определяет разные для разных лиц сроки епитимий, но до смерти не определил отлучать от общения никого. Но кто нибудь скажет, что отцы положили епитимии соответственно своему времени; ибо одни были во времена сильных гонений, когда еще и вера не была утверждена, и поэтому относились умереннее к тем, которые падали, снисходя по причине нужды гонений; а Василий Великий, так как он жил в такое время, когда вера распространялась и сделалась тверже, а язычество пришло в крайне стесненное положение, строже относился к тем, кои отреклись от веры, так как они падали добровольно и без насилия, и поэтому определил, чтобы они оставались вне общения на всю жизнь.
Аристен: Кто отрекся от Христа, должен быть в числе плачущих во все время своей жизни; а при исходе жизни должен удостоится причащения.
Валсамон: Правило ясно: оно определяет, что отрекшиеся Господа нашего Исуса Христа и не принявшие таинства Его домостроительства во плоти, должны плакать и исповедоваться во все время своей жизни, и только при последнем издыхании удостоится причащения Таин. Но так как Анкирский собор и святый священномученик Петр никого из таковых не подвергают крайней епитимии отлучения от общения и как будто противоречат настоящему правилу, то скажи, что святые полагали епитимии соответственные своим временам; ибо одни были во время сильных гонений, когда и вера не была утверждена, и поэтому умереннее относились к тем, которые падали, снисходя по причине нужды гонений. А Василий Великий, так как он жил в такое время, когда вера распространилась и сделалась тверже, строже относился к отрекающимся от веры. Или скажи, что отцы сделали постановление о тех, которые отреклись от Христа по принуждению мучителей, и поэтому облегчают епитимию; а настоящее правило постановляет от отрекшихся от Христа добровольно и без какой-либо нужды, и поэтому подвергает их тягчайшему наказанию. А что они должны быть в числе плачущих и исповедоваться всю свою жизнь, этого, говорят некоторые, не должно понимать так, что они должны и стоять на месте плачущих; ибо это, говорят, было бы противно сострадательности святаго и Божию человеколюбию, побеждающему всякий грех; почему и требуют, чтобы они плакали и исповедовали грех чрез всю свою жизнь; а места епитимий проходили по правилам анкирского собора, но причащения Таин не удостаивались, разве только при последнем издыхании. К этому мнению присоединяюсь и сам я, потому что оно более человеколюбиво, и потому что из выражений святаго не видно, чтобы согрешивший таким образом должен был стоять на месте плачущих.