Посвећени сасуд златни или сребрни, или тканину (из Цркве), нека нико не узима за сопствену употребу, јер је то безаконо. А који се у томе затече, нека се казни одлучењем.
Посвећени сасуд златни или сребрени, или ткање, нико нека не узимље на домаћу употребу, јер је то безаконито дјело. А који се у томе затече, нека се казни одлучењем.
Σκεῦος χρυσοῦν ἢ ἀργυροῦν ἁγιασθέν, ἢ ὀθόνην, μηδεὶς ἔτι εἰς οἰκείαν χρῆσιν σφετεριζέσθω· παράνομον γάρ. Εἰ δέ τις φωραθείη, ἐπιτιμάσθω ἀφορισμῷ.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 72: Ако неки клирик, или лаик (= верник), однесе из Свете Цркве восак или уље, нека буде одлучен, и да (враћајући) дода петину уз то што је узео.
Прводруги 10: Који себе предадоше страстима, не само што се не боје казне од Свештених Канона, него се дрзнуше и да их изигравају. Јер их изврћу, и према својој острашћеној вољи кваре (= фалсификују), тако да ревновањем страсти (τῇ φιλοτιμίᾳ τῆς ἐμπαθείας = острашћеном амбицијом), по речима Григорија Богослова (Беседа 22, 7), не само да им зло бива без одговорности, него се сматра и божанственим. Јер Апостолски канон (73) говори: „Посвећени сасуд златни или сребрни, освећени, или тканину, нека нико не узима за своју (домаћу) употребу, јер је то безаконито; а који се у томе затече, нека се казни одлучењем“. Наводећи ово за оправдање својих безакоња, кажу да не треба сматрати достојним свргнућа оне који часни покривач Свете Трпезе прекрајају у свој хитон (= огртач), или неку другу одежду (= одећу), па чак ни оне који Свети Путир - о безбожности! - или Часни Дискос, или томе слично, узимају за своју потребу, или злоупотребљавају; јер, веле, канон наређује да они, који у томе погреше, имају подлећи одлучењу, а не свргнућу. Али, ко ће поднети тако велику злоупотребу и безбожност?! Јер канон подвргава одлучењу оне који и само узму на употребу посвећену ствар, а не који их у потпуну отмицу присвоје, а ови ослобађају свргнућа, и оне који грабе и светогрдно краду Светиње над Светињама, и оне који Часне Дискосе употребљавају за служење при јелу, или Свете Путире оскврњују, по сопственом суду сматрају несвргнутима. Мада је то јавно оскврњење, и очито је да они који то чине потпадају не само под свргнуће, него тим преступом падају у највећу безбожност. Зато Свети Сабор одреди: да они који, ради своје користи, приграбе, или преокрену на несвету употребу, Свети Путир, или Дискос, или кашичицу (за Причешће), или часни Прекривач (Св. Престола), или такозвани Воздух, или просто било шта од свештених и светих Сасуда или Одежда у Олтару (= Жртвенику), буду подвргнути потпуном свргнућу (= рашчињењу). Јер, једно је оскврнити, а друго покрасти Светиње. Оне, пак, који узимају себи или другима ради несвете употребе неке Сасуде или Одежде, које су ван Олтара (= Жртвеника), њих и канон одлучује, а ми с њиме (заједно) одлучујемо; а оне који сасвим приграбљују, подвргавамо осуди крадљиваца Светиње.
Григ. Ниски 8: Крађа светиње сматрана је у старом (Св.) Писму (ИсНав 7, 1) ништа мање подношљива (=снисходљива) од убиства, јер се подједнако подвргавао каменовању, и онај који је ухваћен у убиству, као и онај који би отео оно што је Богу заветовано (=приложено). У обичају пак Црквеном, не знам како, настала је нека попустљивост и снисхођење, тако да се сматра за очишћење од овакве болести (нешто) сношљивије, јер је предање Отаца одредило краће време епитимије него за прељубу. А при свакој врсти греха треба пре свега гледати (=сагледавати) на то: какво је расположење леченога, а не сматрати време довољним за лечење. Јер какво лечење бива од времена? Него гледати на добру вољу (τὴν προαίρεσιν = расположење) онога који кајањем себе лечи? Ово ти, човече Божији, сабравши са великом марљивошћу из приручнога (што нађох), зато што треба одазвати се заповести браће, усрдно шаљемо. А ти немој престати приносити уобичајене молитве Богу за нас, јер си дужан, као благодарни син, твојим молитвама неговати старца (τὴν γηροκομίαν) који те је по Богу родио, сходно заповести која наређује: поштовати родитеље (своје), „да ти добро буде и будеш дуговечан на земљи“ (2Мојс 20, 12). Јасно је пак да ћеш примити ово писмо, као свештеничко знамење (σύμβολον), и нећеш презрети овај гостопримни дар (τὸ ξένιον), макар и био мањи од твоје великоумности (μεγαλοφυίας = великодушности).
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Зонара: Отделенное Богу не должно обращать на обычное употребление (ибо оно освящено), будет ли это какой либо сосуд, или ткань (ибо наименованием завесы правило обозначало всякую ткань), или елей, или воск. Принесение сих вещей в храм Божий освящает оныя. И так из церкви не должно уносить ни воска, ни елея, ни какого либо сосуда, ни ткани, принесенной Богу, и не должно обращать оныя на какое нибудь свое употребление. Виновные подлежат за сие отлучению. Ахарь взял у Бога не принесенное и не освященное, а только обещанное, и, однако же, подвергся наказанию, быв побит камнями со всем родом.
Аристен: Присвояющий для собственного употребления священные сосуды отлучается. Кто обращает на собственное употребление священные вещи, - сосуд или завесу освященные, тот должен быть подвергнут отлучению, как нарушитель закона.
Валсамон: Настоящее правило определяет тоже, что и 72-е, то есть, чтобы не были обращаемы на обыкновенное употребление приносимые Богу и посвящаемые храмам какие бы то ни было сосуды и утварь. Ибо именем завесы обозначается всякая ткань. Ахарь, присвоивший себе золотой язык из добычи золота обещанного Богу, но еще не освященного, побит камнями со всем родом. Читай еще 10-е правило Первого и Второго Собора, бывшего в храме Святых Апостолов.