Презвитер на свадби другобрачнога да не седи на гозби. Јер ако се од другобрачнога тражи покајање, какав ће бити (положај) презвитера који је, гошћењем (са њима), одобрио те бракове?
Презвитер не смије да гости на свадбама другобрачних; јер ако неки другобрачни потражи да се покаје, какав ће бити положај презвитера, кад је он сам, гостећи на таквим свадбама одобрио их?
Πρεσβύτερον εἰς γάμους διγαμούντων μὴ ἑστιᾶσθαι, ἐπεί, μετάνοιαν αἰτοῦντος τοῦ διγάμου, τὶς ἔσται ὁ πρεσβύτερος, ὁ διὰ τῆς ἐστιάσεως συγκατατιθέμενος τοῖς γάμοις;
Ап. 17: Који је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, нити уопште у свештеничком каталогу (= у клиру).
Трул. 3: Пошто је благочастиви и христољубиви цар наш упутио поздрав овом Светом и Васељенском Сабору, (тражећи) да они, који су убројани у клир и другима Божанствене дарове пружају, буду чисти и непорочни литурзи (λειτουργούς = служитељи) и достојни духовне жртве Онога који је Велики Бог и Жртва и Архијереј, да се (зато) очисте од нечистота које су им прионуле од незаконитих бракова. Уз то још, пошто су они из Свете Цркве Римљанâ предлагали да се држи сва строгост канона, а ови, који припадају престолу (= Епископији) овог Богочуваног и Царског града (= Цариграда), (предлагали) канон човекољубља и снисхођења, (ми зато) очински и богољубиво спајамо заједно обоје у једно, да не би оставили ни кротост слабом, ни строгост преоштром, и особито кад је преступ (πτώματος = пад у грех) из незнања захватио не мало мноштво људи, те заједнички одређујемо: да они који су два пута ступили у брак, па су били поробљени (том) греху све до петнаестог (дана) прошлог месеца јануара, минулог четвртог индикта, шест хиљада сто деведесет девете (6.199. од стварања света, тј. до 15. јануара 691. по Христу) године, и не желе да се од истога отрезне, да (такви) подлегну канонском свргнућу. А они (клирици) који су пали у страст другобрачности, али пре нашег (Саборског) сабрања познаше шта је корисно, и од себе зло отклонише, и то страно и незаконито здружење („брака“) раскинуше, или којима су жене из другога брака већ умрле, или и сами, гледајући (своје) обраћење, научише се накнадно целомудрености и брзо оставише своја пређашња безакоња, – било да су то презвитери или ђакони [или ипођакони], за такве се одређује да престану од сваке свештеничке службе, то јест деловања, те да подлегну епитимији за неко одређено време, али да учествују у части свештеничког седишта и стајања, задовољавајући се седењем (са другима) и молећи с плачем Господа да им опрости грех незнања. Јер, да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, неумесно је (ἄτoπoν = недозвољиво је). Који су, пак, били у браку с једном женом, ако је била удовица; такође и они који су после рукоположења ступили незаконито у први брак, то јест презвитери, ђакони и ипођакони, пошто им се за неко краће време забрани свештено служење (τῆς ἱερᾶς λειτουργίας) и издрже епитимију, такви нека се изнова васпоставе на своје (прве) степене, али никако нека не напредују на виши степен, пошто јавно развргну незакониту свезу. А ово свештено одлучисмо само за она (свештена) лица која су, као што је речено, до петнаестог (дана) јануара месеца четвртога индикта, затечена у горепоменутим преступима, одређујући од сада, и (тиме) обнављајући канон (Апостолски 17. и 18) који говори: „Ко је после Крштења склапао два брака, или је наложницу имао, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у свештеничком каталогу“; и такође: „Који је узео удовицу, или распуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити епископ или презвитер или ђакон, или уопште у каталогу“.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Неокес. 3: За оне који више пута ступају у брак, одређено време (кајања) познато је; али понашање (ἀναστροφή = житиѥ = начин живота) и вера њихова скраћује (то) време.
Лаод. 1: Одредисмо да треба, сходно Црквеноме канону, онима који су слободно и законито ступили у други брак, а нису тајно брачно живели, пошто прође краће време, и у молитвама и посту проведу, дати им по снисхођењу Причешће (τήν κοινωνίαν = обьщєниѥ).
Вас. Вел. 4: За трећебрачне и многобрачне сразмерно (ἀναλόγως) је одређен исти канон као и за другобрачне. Јер другобрачне одлучују (од општења) на једну годину, друге пак на две године, а трећебрачне на три, а често и на четири године. А тако нешто не називају више браком, него многоженством; или већма: осуђеним блудом. Зато је и Господ рекао Самарјанки, која је пет мужева променила: „Којега, вели, сад имаш, није ти муж“ (Јн 4, 18), пошто они који падају преко границе другобрачности нису више достојни да се називају именом мужа или жене. Ми смо пак примили обичај за трећебрачне - петогодишње одлучење, не на основу канона, него следујући за претходнима. Такве, ипак, не треба сасвим одвајати од Цркве, него их удостојити слушања (Св. Писма у Храму) негде за две или три године, а затим допустити им да стоје (са вернима), а да не приступају општењу Добра (=причешћу), и тако, кад покажу неки плод покајања, успоставити их на место општења (=Причешћа).
Вас. Вел. 12: Другобрачне је канон (= Апостолски 17) сасвим искључио из службе (свештеничке).