Божанствени је Апостол Павле рекао: „Неких су људи греси познати унапред, а неких иду за њима“ (1Тим. 5, 24). Јер, гресима који су пре почињени, следе други греси после њих. Тако су и за безбожном јереси Хришћаноклеветника (= Иконобораца) следовала друга безбоштва. Јер, као што су ликове часних Икона уклонили из Цркве, (тако) су и друге неке (добре) обичаје напустили, које треба обновити, и тако их по писаном и неписаном законодавству држати. Који су, дакле, часни Храмови освећени без Светих моштију Мученика, одређујемо да се Мошти у исте положе са уобичајеном молитвом. А ко освећује Храм без Светих Моштију, нека буде свргнут, јер је преступио Црквена Предања.
Божанствени је апостол Павао казао: неких су људи гријеси познати напријед, а неких иду за њима (1Тим 5, 24). Тако гријесима која су прије почињени, други гријеси послије њих долазе. Исто и нечастивој јереси клеветника на хришћанство слиједовала су друга нечастија. Па као што су слике часних икона уклонили из цркве, тако су запустили и друге неке обичаје, које треба успоставити, и изнова их по писаноме и неписаноме праву на снагу ставити. Ради тога, ако су који часни храмови посвећени без светих моштију мученика, наређујемо, да се имају мошти у истима положити уз обичну молитву. Који пак посвети један храм без светих моштију, нека буде свргнут, јер је преступио црквено предање.
Ἔφη Παῦλος ὁ θεῖος Ἀπόστολος· Τινῶν ἀνθρώπων αἱ ἁμαρτίαι πρόδηλοί εἰσι· τισὶ δὲ καὶ ἐπακολουθοῦσιν. Ἁμαρτιῶν οὖν προκαταλαμβανουσῶν, καὶ ἕτεραι ἁμαρτίαι ἕπονται ταύταις. Τῇ οὖν ἀσεβεῖ αἱρέσει τῶν χριστιανοκατηγόρων καὶ ἄλλα ἀσεβήματα συνηκολούθησαν. Ὥσπερ γὰρ τὴν τῶν σεπτῶν εἰκόνων ἀφείλοντο ὄψιν ἐκ τῆς ἐκκλησίας, καὶ ἕτερά τινα ἔθη παραλελοίπασιν, ἃ χρὴ ἀνανεωθήναι, καὶ κατὰ τὴν ἔγγραφον καὶ ἄγραφον θεσμοθεσίαν οὕτω κρατεῖν. Ὅσοι οὖν σεπτοὶ ναοὶ καθιερώθησαν ἐκτὸς ἁγίων λειψάνων μαρτύρων, ὁρίζομεν ἐν αὐτοῖς κατάθεσιν γίνεσθαι λειψάνων μετὰ τῆς συνήθους εὐχῆς. Ὁ δὲ ἄνευ ἁγίων λειψάνων καθιερῶν ναόν, καθαιρείσθω, ὡς παραβεβηκὼς τὰς ἐκκλησιαστικὰς παραδόσεις.
Ап. 31: Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὴς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.
IV Вас. 4: Који истински и искрено (= чисто) проводе монашки живот, нека се удостоје и одговарајуће части. Но пошто неки, служећи се (само) изговором монаштва (τῷ μοναχικῷ προσχήματι = изгледом, формом монаштва), узнемирују Црквена и грађанска дела (πράγματα =послове), безразложно обилазећи градове, пак чак настоје да сами себи Манастире подижу, одредисмо: да нико и нигде не оснива или подиже Манастир или Молитвени дом без сагласности епископа дотичнога града. А монаси свакога града и места да буду потчињени епископу, и да молитвено тиховање (τὴν ἡσυχίαν) љубе, и да пазе само на пост и молитву (Мт. 17, 21), остајући увек у местима у којима су одрекли се света (ἀπετάξαντο = замонашени); нити се мешају или учествују у Црквеним и житејским (= световним) пословима, напуштајући своје Манастире, осим ако им ради неопходне потребе допусти епископ града. Да се не прима у Манастир ниједан роб ради монаштва, без дозволе свога господара. А који преступи ову нашу одредбу наређујемо да буде одлучен из општења (ἀκοινώνητον), да се Име Божије не хули (1Тим. 6, 1). А епископ града (као надлежни) треба да чини потребно старање о манастирима.
Трул. 31: Клирици који служе Литургију [или крштавају] у богомољама што се налазе по кућама, одређујемо да то чине са одобрењем месног епископа; према томе, који клирик не буде ово тако држао, нека буде свргнут.
Антиох. 5: Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.
Картаг. 83: Такође би угодно (одредити): да, жртвеници, који су подигнути свуда по пољима и виноградима, као у спомен Мученикâ, који се покажу да у њима није положено ниједно тело или мошти Мученика, нека се, ако је могуће, од месних епископа сруше. Ако се то не допушта због (могућих) нереда у масама, макар да се (верујући) народ (τὰ πλήθη = мъножьство) саветује да се не окупља већма у тим местима. И који право мисле, нека се не везују никаквим сујеверјем око таквих места, и уопште да се не врше спомени Мученикâ ако нема или тела или неких моштију (њихових); или ако није старим верним предањем засведочено да је ту било старо место становања, или поседа, или страдања (Мученика). Јер који се жртвеници било где подижу кроз снове или испразна откривења неких људи, такве треба на сваки начин одбацити (ἀποδοκιμασθῶσιν = reprobentur).
Зонара: Василий Великий иначе понял это Апостольское изречение. А сии отцы выражение: последствуют – здесь проще приняли, то есть, что за допущенными уже грехами следуют и другие; и это случилось, говорят, с иконоборцами. Ибо этих они называют клеветниками на христианство, как людей, обвиняющих христиан в идолослужении; ибо они не только церкви лишили украшения честных икон, но и оставили древние обычаи, которые сии отцы и возобновляют, дабы имели силу и писанное законоположение и неписанный обычай. А оставленным обычаем было то, что при освящениях божественных храмов не было положения святых мощей. Итак, все те храмы, говорят, которые освящены без положения святых мощей, должны получить ныне и святые мощи, которые в них полагаются. А кто освящает храм без священных мощей, тот должен быть извержен, как нарушитель церковных преданий.
Аристен: Да полагаются с обычною молитвою святыя мощи мучеников в храмах освященных без них; а освятивший без них да извержется, как преступивший церковные предания. Определено, чтобы во всех тех храмах, которые ранее сего собора устроены без обычной молитвы епископов и без мощей святых мучеников, были положены святыя мощи и совершена была обычная молитва. А кто после сего собора окажется освящающим храм без мощей, тот осужден на извержение, как преступник церковных преданий.
Валсамон: Церковным обычаем было освящать божественные храмы святыми мощами мученическими. Но клеветники на христианство, то есть иконосожигатели, называющие поклонников честных и святых икон идолослужителями, сверх своей ереси и неистовства против православных, и честные храмы освящали без святых мощей. Итак, отцы говорят, что за человеческими грехами последствуют, по великому апостолу Павлу, и другие грехи. И поелику за ересью иконоборцев последовало и другое зло (ибо оставлены были необходимые церковные обычаи); то определяем, чтобы храмы, которые освящены без святых мощей, были снова освящены с мощами, и чтобы в последующее время делалось так; а освящающие храмы без святых мощей, чтобы были подвергаемы извержению. И правило состоит в этом. Но некто сказал: каким же образом ныне освящаются без положения мощей молитвенные домы? И почему священнодействия не совершаются в них и епископами, а только священниками? И услышав, что освящаемые архиереями антиминсы, выдаваемые в молитвенные домы в то время, когда бывает освящение храма, вполне заменяют освящение, то есть поставление престола, и обновления и отверзения; ибо по этому они названы и антиминсами, то есть представляющими лице и образ многих таковых столов составляющих святую трапезу Господню. Архиереи потому не совершают священнодействий в молитвенных храмах, не имеющих архиерейских престолов, что уничтожается достоинство архиерейства когда нет там престола, на который апостольски восседает епископ, ни других принадлежностей, относящихся до освящения и благолепия храма. Некоторые спрашивали: когда бывает освящение церквей? И получили ответ, что утверждение основания совершается одною молитвою местного епископа и водружением креста; а освящение – по сооружении храма, когда совершаются отверзение храма и поставление престола и единократное окончательное совершение его чрез помазание его святым миром и положение в нем мученических мощей. – А когда некто настаивал, что должен быть извергнут архиерей, совершивший некогда священнослужение в церкви, не имевшей престола, точно также как извергается и тот, кто освящает храм без святых мощей, святейший патриарх Кир Лука выразил мнение, что этого архиерея должно наказать как-нибудь иначе, то есть по решению синода, а не извержением, потому что далеко несходны погрешности их.