Мужелошци (ἀρρενοφθόροι = моужьска пола блоудьници = хомосексуалци) и скотолошци (ζωοφθόροι = скотоблоудьници) и убице и тровачи и прељубочинци и идолопоклоници достојни су исте осуде; и зато одредбу (τύπον = правило) коју имаш за друге држи и за њих. За оне пак који су се кајали тридесет година због нечистоте коју су у незнању учинили, не треба да двоумимо да их примамо, јер их незнање чини достојним опроштаја, и добровољно исповедање (греха), и тако дуго време (кајања), јер су скоро читав један људски век били предани Сатани (1Кор 5, 5) да се васпитно науче (παιδευθῶσι) да не живе бестидно. Зато нареди да се они без одлагања приме, а особито ако имају сузе које умољавају твоју милосрдност, и показују живљење достојано сажаљења.
Ἀρρενοφθόροι καὶ ζωοφθόροι καὶ φονεῖς καὶ φαρμακοὶ καὶ μοιχοὶ καὶ εἰδωλολάτραι τῆς αὐτῆς καταδίκης εἰσὶν ἠξιωμένοι, ὥστε ὅν ἔχεις ἐπὶ τῶν ἄλλων τύπον καὶ ἐπὶ τούτων φύλαξον. Τοὺς δὲ ἐν τριάκοντα ἔτεσι μετανοήσαντας ἐπὶ τῇ ἀκαθαρσίᾳ, ἣν ἐν ἀγνοίᾳ ἔπραξαν, οὐκ ἀμφιβάλλειν ἡμᾶς προσῆκεν εἰς τὸ παραδέξασθαι ἦτε γὰρ ἄγνοια συγγνώμης ἀξίους αὐτοὺς ποιεῖ, καὶ τὸ ἑκούσιον τῆς ἐξαγορεύσεως καὶ ἡ παράστασις ἐν τοσούτῳ χρόνῳ γενομένη, σχεδὸν γὰρ ὅλην τὴν γενεὰν ἀνθρώπου παρεδόθησαν τῷ Σατανᾷ, ἵνα παιδευθῶσι μὴ ἀσχημονεῖν. Ὥστε, κέλευσον αὐτοὺς ἤδη ἀνυπερθέτως δεχθῆναι, μάλιστα εἰ καὶ δάκρυα ἔχουσι δυσωποῦντά σου τὴν εὐσπλαχνίαν καὶ βίον ἐπιδείκνυνται ἄξιον συμπαθείας.
Трул. 61: Који се предају гатарима, или такозваним стотницима (= волшебницима), или другим сличнима, да од њих дознаду што желе да им се открије, нека, сходно ономе што је већ претходно од Отаца о њима одређено, подлегну канону о шестогодишњем кајању. Истој тој епитимији треба подвргнути и оне који воде мечке или сличне животиње за играње, а на штету простијих (људи); и они који варајући казују о срећи и судбини и родословљу (= по астрологији) и масу других таквих глупости говоре, а и такозвани гоничи облака и бајачи, и који праве амајлије (против чаролија) и гатари. Који пак остану упорни у томе, и неће да престану, те да избегавају такве пагубне и незнабожачке скарадности, одређујемо да се потпуно од Цркве одбаце, као што и Свети Канони заповедају. „Јер какву заједницу има светлост са тамом? као што Апостол каже. Или какво је слагање храма Божијег са идолима? Или какав удео има верни са неверником? Како ли се слаже Христос са Велијаром? (2Кор. 6, 14–16).
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Анк. 16: Који са скотом блуд учинише, или чине, који су сагрешили пре (својих) двадесет година, да им се, пошто петнаест година буду припадали (метанишући с покајницима), допусти општење у молитвама (с вернима), и затим, кад проведу пет година у том општењу, тада нека приступе Причешћу. А нека се испита и живот њихов за време припадања, и тако нек се удостоје човекољубља (= снисхођења). Ако су неки упорно остајали у тим гресима, нека дуго време припадају (с покајницима). Који су пак прешли споменути узраст и, имајући жену, пали у тај грех, нека двадесет пет година припадају, и онда добију општење у молитвама, и затим, провевши пет година у општењу молитава, нека добију Причешће. А ако су неки, имајући жену и прешавши педесет година, сагрешили (у томе), такви нека се удостоје Причешћа тек на крају живота.
Анк. 17: Који са скотом блуд учинише, па сами, будући губави, и друге огубаше, за такве Свети Сабор заповеда да се моле са зимовницима.
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Анк. 22: За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
Анк. 24: Који гатају и следују незнабожачким обичајима, или доводе у своје куће неке (гатаре) ради изналажења (разних) враџбина, или ради очишћења, нека се подвргну канону о петогодишњем (кајању), проходећи одређене степене: три године припадања (са оглашенима) и две године молитве (са вернима), али без Причешћа.
Вас. Вел. 58: Који је прељубу учинио, петнаест година нека буде без причешћа Светињама; а (тих) петнаест година распоредиће му се овако: за четири године нека плаче, а пет (година) нека слуша (Св. Писмо), четири године нека припада, и две нека стоји са вернима, без Причешћа.
Вас. Вел. 62: Који испољава срамоту са мушкарцима (= настран = хомосексуалац), нека му се одреди време (кајања) као преступнику у прељуби.
Вас. Вел. 63: Који покаже нечастивост своју са бесловесним (животињама), нека исто време (као прељубник) проведе исповедај ући се (у покајању).
Вас. Вел. 65: Који призна да се бавио врачарством или волшебним напитцима (γοητείαν ἢ φαρμακείαν = гатарством /=чародејством/ или замађијавањем), нека издржи време (кајања) убице, тако распоређиван као самоизобличитељ у томе греху.
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Зонара: Мужеложники, скотоложники и прелюбодеи подвергаются епитимии на пятнадцать лет; а вольные убийцы и отравители – на двадцать. Идолопоклонниками же (святый отец) называет здесь не тех, кто приносит жертвы идолам: ибо если бывшие прежде почитателями идолов обратятся к вере и получат крещение, то они тотчас сопричисляются к христианам и причащаются святых Таин; если же, будучи христианами, принесут жертву идолам, то должны каяться во всю жизнь. Итак, не об этих идолопоклонниках, по-видимому, говорит здесь святый, но называет идолопоклонниками чародеев и вообще всех, занимающихся подобными темными делами, так как они, при совершении чар, призывают бесов, ищут помощи от них и поэтому являют себя почитателями их и слугами. Слова: «того же осуждения достойны», выражают не ту мысль, что (все исчисленные в правиле грешники) подвергаются епитимии одинаковой по числу лет, а что они вообще подлежат многолетней епитимии, но каждый по особому определению. Что касается до тех, которые в течение тридцати лет приносили покаяние в нечистоте, соделанной ими в неведении (например, если кто-нибудь смесился с родственницею, не зная о родстве, или с женщиною, не зная, что и отец его имел связь с нею), то о принятии таковых, говорит отец, не следовало нам и сомневаться, потому что многие обстоятельства дают им право на снисхождение: неведение, и добровольное признание (ибо они сами исповедали грех, остававшийся неизвестным), и продолжительность времени (покаяния); ибо они едва не весь век человеческий были преданы сатане, да научатся не бесчинствовати. По сим-то причинам и должно считать их достойными приятия. Не неблаговременно будет остановиться несколько на этом слове и разрешить возбуждаемые им разные сомнения. Великий Апостол, пиша к Коринфянам об учинившем блуд со своею мачехою, говорит, предайте его сатане, да дух спасется (1 Кор. 5, 5). Некоторые думают, что учинивший блуд попал во власть демону, а другие – что он предан бичу болезни. Но те и другие упускают из виду, что сомнение разрешается на основании самых посланий к Коринфянам, из коих явствует, что быть преданным сатане значит – быть отлученным и отделенным от части верных. Ибо в первом (послании), где Апостол и осудил согрешившего на предание сатане, сказано: и вы разгордесте, и не паче плакосте, да измется от среды вас содеявый дело сие (5, 2). Слова: да измется от среды вас – имеют не иной какой смысл, а следующий: «он должен быть отсечен и отчужден от вас». Отсекается же тот, кто отлучен и не принадлежит к жребию верных. Во втором же послании пишет: утвердити к нему любовь (2, 8). Каким образом они могли бы утвердить любовь к тому, кто находится во власти демона, или страдает проказою, или болеет другим подобным недугом? Пораженного таким страданием скорее должно жалеть, чем ненавидеть. Но Апостол, конечно, дает такое наставление: «кого вы отвергли за грех и отлучили от церкви, примите опять, чтобы он не погиб от излишней печали». Так Апостол сам себя толкует и уясняет. А если кто упорно стоит на своем, того пусть убедит сей мудрый и великий отец, который воспользовался здесь выражением: «предан сатане», - именно в смысле отлучения, удаления из общей ограды верных. Ибо кто отделен от жребия верных, тот уже не имеет в себе благодати Святаго Духа, но обнажается от нея; а кто лишился сей благодати, предается сатане: ибо враг, найдя его не имеющем божественной благодати, овладевает им, делается полным господином его. Так точно и златый языком Иоанн, объясняя послание к Тимофею, истолковал (это выражение).
Аристен: Ясно.
Валсамон: Другие правила святаго отца определяют, как и на сколько лет должны быть подвергаемы епитимиям те, о коих говорится в настоящем правиле. А настоящее правило, хотя и говорит, что они достойны одного и того же осуждения, но не определяет самого вида епитимий за указанные преступления: ибо каждое из них врачуется особым способом, и назначение того или другого наказания, очевидно, оставляется действию прежнего устава. Выражение: «достойны одного и того же осуждения» - употреблено в том смысле, что все они должны пройти четыре степени епитимий и в этом отношении наказываются одинаково. О тех, которые в неведении дерзнули на кровосмешение (это и есть нечистота, о которой говорится в правиле, а не прочие грехи, так как они по природе своей не могут быть грехами неведения) и после тридцатилетнего раскаяния желали быть принятыми, святый говорит, что они должны быть приняты тотчас, указывая и благословныя причины (принятия). Под идолопоклонниками должно здесь разумевать чародеев; ибо христиане, добровольно принесшие жертву идолам, должны каяться всю жизнь. Преданными сатане (святый отец) признает тех, кто удален от общения верных. Кто, значит, отлучен на столь продолжительное время (как упомянутые в настоящем правиле), те являются как бы преданными сатане.