О томе да нико не сме књигу Старога и Новога Завета, и Светих и признатих (ἐγκρίτων = избьранъıихъ) Проповедника наших и Учитеља (= Светих Отаца), кварити или сећи, или књигокваритељима, или такозваним продавцима мирисâ, или било коме другоме, предавати ради уништења, осим ако не постане, било од мољаца или воде или на други начин, сасвим неупотребљива. А који се ухвати да тако нешто од сада чини, нека буде одлучен за годину дана. Тако исто и који такве књиге купује, па нити их код себе држи ради сопствене користи, нити их другоме даје ради доброчинства или очувања, него се усуди кварити их, нека буде одлучен.
Нико не смије књиге старога и новога завјета, а тако исто ни светих и припозватих наших проповједника и учитеља, кварити или резати, или књижарима, или онима који се продавцима мазова називљу, или другоме коме предавати их, да се тиме губе; осим случаја, кад или од мољаца, или од воде, или од другог чега не могу се више употребљавати. Који се затече, да тако што учини, нека се одлучи за годину дана. Истим начином и који такве књиге купује, ако не ће ни да их код себе држи ради своје користи, ни да их другоме даје ради доброчинства и да их чува, него се усуди кварити их, нека буде одлучен.
Περὶ τοῦ μὴ ἐξεῖναί τινι τῶν ἁπάντων βιβλία τῆς Παλαιᾶς καὶ Καινῆς Διαθήκης, τῶν τε ἁγίων καὶ ἐγκρίτων ἡμῶν κηρύκων καὶ διδασκάλων, διαφθείρειν, ἢ κατατέμνειν, ἢ τοῖς βιβλιοκαπήλοις, ἢ τοῖς λεγομένοις μυρεψοῖς, ἢ ἄλλῳ τινὶ τῶν ἁπάντων πρὸς ἀφανισμὸν ἐκδιδόναι· εἰ μή τι ἄρα τέλεον, εἴτε ὑπὸ σητῶν, ἢ ὕδατος, ἢ ἑτέρῳ τρόπῳ ἀχρειωθῇ. Ὁ δέ τι τοιοῦτο ποιεῖν ἀπὸ τοῦ νῦν ἁλισκόμενος, ἐπὶ ἐνιαυτὸν ἀφοριζέσθω. Ὁμοίως καὶ ὁ τὰς τοιαύτας βίβλους ὠνούμενος· εἰ μήτε αὐτὸς ταύτας κατέχει πρὸς οἰκείαν ὠφέλειαν, μήτε ἑτέρῳ πρὸς εὐεργεσίαν καὶ τὸ διανεῖμαι ἀποδοίη, ἀλλὰ ταῦτα διαφθείρειν ἐπιχειρήσοι, ἀφοριζέσθω.
Ап. 85: Нека вам свима, клирицима и лаицима (= вернима), буду поштоване и Свете књиге (ове), Старога Завета: Мојсијевих пет: Постанак, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закони; Исуса Навина једна; Судијâ једна; о Рути једна; Царства четири; Паралипоменâ (тј.) књиге Дневникâ две; Јездре две; Јестире једна; Макавејâ три; о Јову једна; Псалтира једна; Соломонове три; Приче, Еклисијаст (= Проповедник), Песма над песмама; Пророкâ дванаест (малих); Исаије једна; Јеремије једна; Језекиља једна; Данила једна. Ван овога пак, нека вам буде још казано да ваши млађи изучавају Премудрост многоученога Сираха. А наше (књиге), то јест Новога Завета: Јеванђеља четири: Матеја, Марка, Луке и Јована; Павлових Посланица четрнаест; Петрове Посланице две; Јованове три; Јаковљева једна; Јудина једна; Климентове Посланице две. [И Установе (Апостолске) које су мноме Климентом за вас епископе у осам књига издане (προσπεφωνημέναι = проглашене), које не треба свима објављивати (οὐ χρὴ δημοσιεύειν ἐπὴ πάντων = међу свима расправљати), јер у њима има тајанственога.] И Дела наша Апостолска.
Трул. 2: Овај Свети Сабор изволи (одлучити) и ово, као веома изврсно и важно: да остају и од сада (надаље) сигурни и поуздани, за лечење душа и исцељење страсти, примљени и потврђени од претходних нам Светих и Блажених Отаца, и такође нама предани под именом Светих и Славних Апостола, осамдесет пет канона. Но пошто нам је у тим канонима заповеђено да примамо истих Светих Апостола, кроз Климента издане, Установе (διατάξεις), у које су одавно од неправославних споља унете, на штету Цркве, неке искварене и стране Православљу ствари, које су нам прекрасну лепоту Божанствених догмата помрачиле, стога те Установе разложно одбацујемо, заради изграђивања и обезбеђења најхришћанскије пастве, нипошто не дозвољавајући и не подмећући изроде јеретичког лажисловља чистом и савршеном Апостолском учењу. А печатом потврђујемо и све остале Свете Каноне, изложене од Светих и Блажених Отаца наших, то јест: оних сабраних у Никеји (З25. г.) три стотине осамнаест Светих Отаца, и оних у Анкири (З14. г.), и још оних у Неокесарији (З15. г.), такође и оних у Гангри (З40. г.), уз то и оних у Антиохији Сиријској (З41. г.), па и оних у Лаодикији Фригијској (2. полов. VI в.), још и оних сто педесет (Отаца) сабраних у овом богочуваном и Царском Граду (= Цариграду – З81. г.), и оних две стотине (Отаца) сабраних први пут у Ефеској митрополији (431. г.), и шест стотина тридесет Светих и Блажених Отаца (окупљених) у Халкидону (451. г.), такође и оних у Сардици (З43. г.), а још и оних у Картагени (419. г.), и уз то још оних сабраних опет у овом богочуваном и Царском Граду (З94. г.) за време Нектарија, председатеља овога Царскога Града, и Теофила бившег Александријског Архиепископа. Тако исто и (Каноне) Дионисија бившег архиепископа велеграда Александрије (†265), и Петра бившег [архиепископа] и Мученика Александрије (†311); Григорија бившег епископа Неокесаријског и Чудотворца (†270), Атанасија архиепископа Александријског (†373), Василија архиепископа Кесарије Кападокијске (†379), Григорија епископа Ниског (†395), Григорија Богослова (†389), Амфилохија Иконијског (†395), Тимотеја Првог бившег архиепископа Александријског (†385), Теофила архиепископа истог велеграда Александрије (†412), Кирила архиепископа истог велеграда Александрије (†444), и Генадија бившег Патријарха овог богочуваног и Царског Града (†471); и још такође и Канон који је од Кипријана, бившег архиепископа Африканске земље и Мученика (†258), и од његовог Сабора (255. г.) издан, и који се (Канон) једино у местима споменутих (на том Сабору) предстојника, по преданом им обичају, држао. И нико не може горепоменуте Каноне мењати, или укидати, или мимо изложених Канона примати друге лажнонатписано састављене од неких који покушаше да изврћу Истину. Ако се неко ухвати да покушава да неки од горенаведених Канона новачи (καινοτομῶν), или изврће, биће одговоран према томе канону: да прими епитимију коју исти (канон) наређује, те тиме бити лечен у ономе у чему је сагрешио.
Лаод. 60: Ове књиге треба читати из Старога Завета: 1. Постање света, 2. Излазак из Египта, 3. Левитска, 4. Бројеви, 5. Поновљени Закони, 6. Исус Навин, 7. Судије (и) Рут, 8. Јестира, 9. Царства прва и друга, 10. Царства трећа и четврта, 11. Паралипомена (= Дневника) прва и друга, 12. Јездра прва и друга, 13. Књига сто педесет Псалама, 14. Приче Соломонове, 15. Еклисијаст (= Проповедник), 16. Песма над песмама, 17. Јов, 18. Дванаест (мањих) Пророка, 19. Исаија, 20. Јеремија и Варух, Плач и Посланица, 21. Језекиљ, 22. Данило. А књиге Новога Завета ове: Јеванђеља четири: по Матеју, по Марку, по Луки, по Јовану; Дела Апостолска; седам Саборних Посланица: Јаковљева једна, Петрове две, Јованове три, Јудина једна; четрнаест Павлових Посланица: Римљанима једна, Коринћанима две, Галатима једна, Ефесцима једна, Филипљанима једна, Колошанима једна, Солуњанима две, Јеврејима једна, Тимотеју две, Титу једна, и Филимону једна.
Картаг. 24: Такође би угодно (одредити): да се, осим Канонских (Светих) Писама (Κανονικῶν Γραφῶν = Scriptures canonicas), ништа у Цркви не чита, под именом Божанствених Писама. А Канонска (Света) Писма јесу ова: Постанак, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закони, Исус Навин, Судије, Рут, четири књиге Царстава, две књиге Паралипоменâ (= Дневника), Јов, Псалтир, пет књига Соломонових, дванаест књига (Малих) Пророкâ, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Товија, Јудита, Јестира, две књиге Јездрине, [Макавејâ две књиге]. Новога Завета: четири Јеванђеља, једна књига Дела Апостолских, четрнаест Посланица Павлових, две Апостола Петра, три Апостола Јована, једна Апостола Јакова, једна Апостола Јуде, Откривења Јовановог једна књига. Нека се ово обзнани Брату и Саслужитељу нашем Бонифацију (Римском: 418–423. г.) и осталим епископима тих крајева, ради потврде изложеног канона. Јер смо од Отаца примили да ове (књиге) у Цркви треба читати.
Атанас. Вел. 2: Али, пошто смо споменули о јеретицима, као мртвима, а о нама као имајућима за спасење Божанска Писма, и бојим се, као што је Павле писао Коринћанима (2Кор 11, 3), да неки од простијих, због простоте и чистоте (своје), не буду заведени лукавошћу (τῆς πανουργίας =ѿ проказъı) неких људâ, и надаље се почну бавити другим (књигама), такозваним Апокрифима, заведени истоименошћу (називâ) са истинитим (=Богонадахнутим) Књигама, — молим вас да прихватите, ако подсећајући пишем (вам) и ја о ономе што знате, а ради потребе и користи Цркве. Хотећи пак то споменути, послужићу се, ради подршке мојој смелости, примером Јеванђелиста Луке (1, 1-3), говорећи и сам: Пошто неки почеше састављати за себе такозване Апокрифе и мешати их са Богонадахнутим Писмом, о којем (Св. Писму) дознасмо како предадоше Оцима они који су отпочетка били очевици и служитељи Речи (=Апостоли), намислих и ја, подстакнут од искрене браће и научен од почетка, да надаље изложим Књиге Канонске и Предане, и Повероване као Божанске (τὰ κανονιζόμενα καὶ παραδοθέντα, πιστευθέντα τε θεῖα εἶναι βιβλία), да сваки, ако је у заведен, осуди оне који су (га) завели, а који је остао чист, радује се поновно подсећан. Свега, дакле, књига Старога Завета има бројем двадесет две; јер толико је, како чух, предано код Јевреја и слова (азбуке). По реду пак и по имену свака је овако: Прва Постање, па Излазак, па Левитска, и за њом Бројеви, и на крају Поновљени Закони; за њима следи Исус Навин, и Судије, и после ње Рут; и одмах даље Царстава четири књиге, од њих се прва и друга броје као једна књига, а исто трећа и четврта као једна; после пак ових (долази) Паралипомена (=Дневника), прва и друга, које се опет исто броје као једна књига: затим прва и друга Јездре, такође као једна; после ових Књига Псалама, и даље Приче, па Еклисијаст (=Проповедник), и Песма над песмама; уз ове је и Јов; и надаље Пророци, Дванаест (малих Пророка) који се броје као једна књига; затим Исаија, Јеремија, и са њим Варух, Плач, Посланица; и после њега Језекиљ, и Данило. Довде стоје (22) књиге Старога Завета. А књиге Новога (Завета) опет нећемо каснити да кажемо, а то су ове: Јеванђеља четири: по Матеју, по Марку, по Луки, по Јовану; затим после ових: Дела Апостолска, и Апостолске Посланице, зване Саборне, њих седам, овако: Јаковљева једна, Петрове две, Јованове три, и после њих Јудина једна. Уз ове су Апостола Павла четрнаест Посланица, по реду писане овако: Прва Римљанима, затим Коринћанима две, и после ових Галатима, а даље Ефесцима, па Филипљанима, и Колошанима, и после њих Солуњанима две, и Јеврејима; и одмах Тимотеју две, а Титу једна, и последња Филимону једна; и опет: Јованов Апокалипсис. Ово су извори спасења (πηγαὶ τοῦ σωτηρίου = источьници спасениѩ), да се жедан напоји у њима садржаним речима. Само се у овима благовести наука Благочешћа (τὸ τῆς εὐσεβείας διδασκαλεῖον εὐαγγελίζετια = богочьстиѩ оучєниѥ благовѣститьсѩ). Нико овима да не додаје, нити од њих да нешто одузима. Односно ових је Господ ућуткао Садукеје, говорећи: „Варате се, не знајући Писма, нити силе његове“ (Мт 22, 29), а Јудејима је саветовао: „Истражујте Писма, јер она су та која сведоче о мени“ (Јн 5, 39). Но ради веће тачности (ἀκριβείας) додајем и ово, пишући као потребно: да, осим ових, постоје и друге књиге, које нису Канонизоване (οὐ κανονιζόμενα= ушле у канон), али су од Отаца одређене за читање (τετυπωμένα... ἀναγινώσκεσθαι) онима који тек прилазе (вери) и желе да науче реч (=науку) Благочешћа; (то су): Премудрост Соломонова, и Премудрост Сирахова, и Јестира, и Јудита, и Товија, и (тако)звано Учење Апостолâ (Διδαχὴ καλουμένη τῶν Ἀποστόλων), и Пастир (Јермин). Па ипак, љубљени, док су и оне Канонизоване (κανονιζομένων =унесене у канон), и овε Читане (ἀναγινωσκομένων = одређене за читање), о Апокрифнима нигде нема спомена, него је то измишљотина јеретика, који када хоће пишу их, поклањајући им и додајући временâ, да, приказујући их као старе, имају изговор да тиме преваре просте (људе).
Гр. Богос. 1: Да се страним књигама ум не превари, јер су многе лажно написане злобе, прими, о пријатељу, овај мој тачан број (књига). Историјских књига има дванаест, све најстарије јеврејске мудрости. Најпрва је Постанак, затим Излазак, и Левитска, потом Бројеви, па Поновљени Закони; затим Исус (Навин), и Судије, Рута је осма, а девета и десета су Књиге дела Царева, и Паралипомена (=Дневника), и последњу имаш Јездру. А у стиховима је пет, од којих први је Јов, затим Давид (=Псалми), па три Соломоновске: Еклисијаст (=Проповедник), Песма, и Приче. И пет је такође Духа Пророчкога. Једна написана - Дванаест јесу (Пророкâ): Осија, и Амос, и Михеј је трећи, затим Јоил, па Јона, Авдија, и Наум, и Авакум, и Софонија, Агеј, па Захарија, и Малахија. Једна, пак, су ови (= 12 Пророка). А друга: Исаија. Затим Јеремија, призван од детета; па Језекиљ, и Данило као благодат. Старог (Завета) ставих две и двадесет књига, наспрамне броју јеврејских слова. А сада изброј и Нове Тајне (= Новог Завета): Матеј написа Јеврејима чуда Христова, а Марко Италији, Лука Ахајиди (=Пелопонезу), а свима Јован, велик проповедник, Неба усходник. Затим су Дела мудрих Апостолâ, па десет и четири - Павлових Посланица. А седам Саборних, од њих једна Јакова, а две Петрове, и три опет Јована, и Јудина је седма. Све (их) имаш. Ако ј' нешто ван ових, није међ' изворним.
Амф. Икон. 1: Али већма ти још научити оно Треба. Није свака књига поуздана која часно име (Светог) Писма носи. Јер има, има кад су лажно назване књиге; а неке су средње и близу, како би се рекло, до речи Истине; док су друге лажне и врло погрешне, као кривотворни и лажни новци, које пак царски натпис имају, али су лажни, металом преварни. Тога ћу ради, Богонадахнуту ти рећи књигу сваку. Да би прејасно дознао. Оне Старог Завета рећи ћу прве: Петокњижје: Стварање, затим Излазак, и Левитску средњу књигу има, за њом Бројеве, па Поновне Законе. Овима Исуса (Навина) додај, и Судије, затим Руту, и Царстава четири књиге, и Паралипомена (=Дневника) књиге две. После њих Јездра прва, па друга. Даље ћу стиховних пет књига ти рећи: венчаног трпљењем разних мука Јова, и Псалама књигу, мелосни душа лек; три опет Соломона мудрог: Приче, Еклезијаст (=Проповедник) и Песма над песмама. Овима Пророка додај дванаест: Осију првог, па Амоса другог, Михеја, Јоила, Авдију; и образац — Јону — самога тридневног страдања; Наума после њих, Авакума; и деветог Софонију, Агеја и Захарију, двоименог ангела Малахију. После њих Пророке дознај четири: пресмелога великог Исаију, сажаљива Јеремију, и тајанствена Језекиља, а последњега Данила, истога најмудријег делима и речима. Овима додају неки и Јестиру. Новога Завета време је да књиге кажем. Јеванђелиста примај четири само: Матеја, па Марка, њему Луку трећег додај, изброј Јована временом четвртог, но првог висином догмата. Јер Сином грома с правом га називам, највећег грмећег Богом Логосом. Примај и књигу Лукину другу: ону саборних Дела Апостолских. Сасуд изабрани надаље додај: проповедника незнабошцима, Апостола Павла, мудро писавшег Црквама Посланице двапут седам: Римљанима једну, којој треба додати Коринћанима две, ону Галатима, и ону Ефесцима, за њом онима у Филипима, па написану Колошанима, Солуњанима две, две Тимотију, Титу и Филимону, сваком по једну, и Јеврејима једну. Неки веле да је Јеврејима лажна, не добро говорећи, јер је благодат права. То је. Шта даље? Саборних Посланица неки веле седам, а други три само треба примати: Јаковљеву једну, једну Петрову, и Јованову једну. Други пак све три (Јованове), и уз њих две Петрове примају, и Јудину седму. А Откривење Јованово опет, неки одобравају, а већина ли, називају лажним. Овај најистинитији канон био би (ти) Богонадахнутих Писама.
Зонара: Книги богодухновенного Писания Ветхого и Нового Завета и книги святых отцев и учителей, признанных, то есть, принятых со испытанием (ибо многие писали сочинения о вере и толкования Писаний, но были отвергнуты и осуждены), эти книги Ветхого и Нового Завета и признанных отцев правило повелевает сберегать, а не повреждать, не изрезывать, и не отдавать книгопродавцам и мироварцам для уничтожения. Книгопродавцами правило называет не тех, которые продают книги, а тех, которые стирают написанное, или делают с книгами что-нибудь другое для того, чтобы уничтожить написанное в них. Но если кто сотрет слова в книгах источенных червями, так что они оказываются окончательно испорченными, или поврежденных водами, или иным каким образом, так что нельзя их и читать, такой не подвергнется епитимии, которая состоит в том, что нарушитель правила подвергается отлучению на один год. Нарушителем должно почитать и того, кто продает книги на истребление, и того, кто покупает для этого.
Аристен: Не повреждай божественную книгу и не отдавай ее на повреждение, если она не окончательно не годится для употребления. Никакой книги Ветхого и Нового Завета и признанных и святых наших учителей никому не дозволяется повреждать, или отдавать книгопродавцам и мироварцам для повреждения и уничтожения оной, если она не сделалась совершенно негодною к употреблению от моли, или воды, или другим каким образом. Преступающий это определение отлучается на один год.
Валсамон: Некоторые из-за постыдной корысти покупая книги божественных писаний, стирали в них письмена, или и изрезывали, не рассуждая о суде Божием за это. Итак, божественные и святые отцы, в исправление сего, определили, что никто не имеет права повреждать, или изрезывать, или продавать мироварцам и книгопродавцам для изглаждения написанного, или для разрезания никакой книги Божественного Писания, то есть, Ветхого и Нового Завета, если только такая книга не сделалась совсем негодною к употреблению от воды, или от червей, или от чего другого, например от огня. Поступающего вопреки сему отцы определили отлучать на год. Подобным же образом отлучать и того, кто покупает сии книги с такою целию, а не для своей, или других пользы приобретает оныя. А когда слышишь, что правило не дозволяет стирать, или как-нибудь повреждать книгу Ветхого, или Нового Завета, или другую книгу божественного Писания, говори, что правило разумеет те книги, которые возможно читать; ибо не подвергнется наказанию тот, кто изрежет книги негодные для употребления, или сотрет написанное в них. Заметь это в отношении к книгопродавцам стирающим написанное на пергаменных списках божественных писаний и не дозволяй им говорить, что известную книгу божественного Писания дозволяется стереть и на стертом написать другое; ибо если допущено будет одно неуместное; то за сим последует и многое другое неуместное. Но есть книгопродавцы и заслуживающие похвалу.