Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго (= поновно) рукоположење, нека буде свргнут и он и који га је рукоположио; осим ако докаже да је (први пут) имао рукоположење од јеретикâ. Јер који су од таквих (= јеретикâ) крштени или рукоположени, не могу (у таквом стању) бити ни верни(ци) ни клирици.
Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго рукоположење, нека буде свргнут и он и овај, који га је рукоположио; осим случаја да се докаже, да је од јеретика био рукоположен. Јер који су од такових крштени, или рукоположени, не могу бити ни вијерни, ни клирици.
Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, δευτέραν χειροτονίαν δέξηται παρά τινος, καθαιρείσθω καὶ αὐτός, καὶ ὁ χειροτονήσας· εἰ μή γε ἄρα συσταίη, ὅτι παρὰ αἱρετικῶν ἔχει τὴν χειροτονίαν. Τοὺς γὰρ παρὰ τῶν τοιούτων βαπτισθέντας ἢ χειροτονηθέντας, οὔτε πιστούς, οὔτε κληρικοὺς εἶναι δυνατόν.
Ап. 46: Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву (=принос, Литургију) јеретикâ, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? или какав удео има верни са неверником (2Кор. 6, 15)?
Ап. 47: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има Крштење, или ако не крсти онога који је од нечестивих (τῶν ἀσεβῶν = јеретика) био оскрнављен (лажним крштењем), нека се свргне; јер исмејава Крст и смрт Господњу и не разликује свештенике од псевдо-свештеникâ .
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
I Вас. 19: О бившим Павлијанистима, који су затим прибегли Католичанској (= Саборној = Православној) Цркви, донета је одредба да они свакако морају бити изнова крштени (ἀναβαπτίζεσθαι = пакы крьштеномъ). Ако су неки од њих у претходном времену припадали (њиховом) клиру, ако се покажу (да су били) беспорочни и беспрекорни, пошто се изнова крсте нека буду рукоположени од епископа Католичанске Цркве. А ако их испитивање нађе да су недостојни, треба их свргнути (из клира). Исти ће се овај образац држати и за ђаконисе, и уопште за све који припадају клиру. А споменусмо овде ђаконисе које су по оделу такве, али пошто немају ни неко полагање руку (χειροθεσίαν), зато се уопште могу бројати у лаике.
II Вас. 4: О Максиму Кинику и о нереду њиме проузрокованом у Цариграду (проглашујемо): да Максим нити је био, нити је епископ, нити су од њега рукоположени – у било којем степену клира; јер је све, са њиме и од њега учињено, поништено.
III Вас. 5: Они пак (клирици), који су за неподобна дела били осуђени од Светога Сабора, или од својих епископа, па су Несторије, или његови једномишљеници, неканонски, по својој у свему самовољи, покушали или ће покушати да их васпоставе у општење, или у (пређашњи свештени) степен, пресудисмо да су (од тога) без користи, и ништа мање су свргнути.
Лаод. 8: За оне који се обраћају из јереси такозваних Фригâ (= монтанистâ), макар они код њих били у тобожњем клиру, или се називали великани (μέγιστοι = највећи), такви требају бити са сваком марљивошћу поучавани, и (затим) крштавани од епископа и презвитера Цркве.
Лаод. 32: Да не треба примати благослове од јеретика, јер су већма безсловесности (ἀλoγίαν = бесмислице), него ли благослови.
Картаг. 36: Да епископе, презвитере и ђаконе не треба рукополагати пре но што све своје (укућане — 1.Тим. 3, 5) не обрате у православне Хришћане.
Картаг. 48: Оно пак износимо што нам је наређено, а што је и на Сабору у Капуи (З91. г.) одређено: да не може бити поновног крштења, или поновног рукоположења, или премештаја епископâ (с једног места на друго). Али, Кресконије, епископ села Рекенсис, презревши свој народ, заузео је Цркву Тубикенску, и до данас, мада је више пута према одредби (= канону) опомињан, није хтео оставити ту Цркву коју је заузео. А о овоме (сада) саопштеном, чули смо као сигурном; и молимо, по заповеђеном нам, да се удостојите дати нам слободу да можемо, јер је таква нужда, да начелнику области, по наредбама славних царева, приступимо против њега, да, кад није хтео покорити се кроткој опомени ваше Светости и поправити ово недопустиво (= недело), буде одмах спречен начелниковом (= светском) влашћу. Аврелије епископ рече: Пошто је сачуван образац поретка ( τοῦ τύπου τῆς καταστάσεω = forma discipline), не сматрати (њега - Кресконија) да је (у надлежности суда) Сабора, ако је, кротко умољаван од ваше Љубави да се уклони, одбио то, пошто је својим презиром и упорношћу потпао под државну власт. Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Је ли ово свима угодно? Сви епископи одговорише: Праведно је и угодно.
Картаг. 57: Зато, пошто се ваша једнодушност заједно са мном сећа да је на пређашњем Сабору (= 1. Сабор 401. г. - в. канон 47) одређено: да деца крштена код Донатистâ, која још нису могла знати погубност њихове заблуде, пошто достигоше доба способно за мишљење (λoγισμoῦ rationis = помъıсла) , и познавши Истину, узгнушали су се њихове покварености, такви да се примају у распрострањену по свему свету Католичанску (= Православну) Божју Цркву, по староме чину кроз полагање руку (на њих); те назив пређашње заблуде не треба да спречава да се она приме у ред клира, када приступајући с вером признају за своју Истиниту Цркву (Православну), и у њој, поверовавши Христу, примише Свештене Тајне Свете Тројице (τῆς Τριάδος τὰ ἁγιάσματα = Trinitatis sacramenta = Троицѣ освѧщенъıѩ), које су све очевидно истините, и свете, и божанствене, и у њима се налази сва нада душе. И мада претходна дрскост јеретика особито настојаше да под именом истине пружа нека супротна схватања, ове Тајне, пошто су сасвим једноставне, као што учи Свети Апостол, говорећи: „Један Бог, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4, 5), те оно што треба само једном давати, не треба (изнова) понављати; него кад они анатемишу само име заблуде, треба их полагањем руке примити у Једину Цркву, која је, као што је речено, Голубица (чиста) (Пес. 2, 10) и једина Мајка хришћана, у којој се спасоносно примају вечне и животворне Свете Тајне (τα ἁγιάσματα = sacramenta), које упорно остајућима у јереси наносе велику казну осуде, тако да оно што им је било светлије, да су хтели следити у Истини ка вечном животу, то њима, док су у заблуди, бива мрачније и већма за осуду. Од овога су неки избегли и познали правилност (τὰ εὐθύτατα = ubera / = плодтст, богатство/) Католичанске Матере Цркве, и у све ове Свете Тајне, љубављу према Истини, поверовали и примили их. Такви, дакле, када провереним добрим животом приступе (Цркви), могу несумњивоиу клир додатно бити примљени за службу Светима (προς ύπουργίαν των άγίων = ad oficum clericatus = на слѣждениѥ /=слоужениѥ/ сватъıихъ); а нарочито при толикој нужди ствари (тј. стањâ) нема га који то неће допустити. Ако ли неки клирици те догме (= Донатиста) зажеле да са својим народом и својим почастима (= чиновима) дођу к нама, који из љубав ка части (= почасти свога чина) саветују (народ) за живот и руководе га ка спасењу, сматрам да ово треба препустити већем разумевању, да одлуче гореспоменута браћа (у Риму и Милану), да они својим разборитијим саветом спознају разлог нашег предлога, и удостоје да нас потврде (= увере): да на корист (нашу) о овој ствари ми одредимо. А само се задовољавамо, односно крштених у детињству, да, ако им је угодно, сагласе се са нашим извољењем да се такви хиротонишу (у клир). Све, дакле, што смо претходно закључили са најсветијим епископима, нека ваше часно Братство са мном заједно пресуди да треба чинити.
Картаг. 68: На крају, би угодно (установити): да се пошаљу писма браћи и саепископима нашим, а особито Апостолском престолу (Римском), на коме председава споменути достојнопоштовани брат и саслужитељ наш Анастасије (I, папа, 399–402. г.), пошто зна да Африка има велику потребу, да, ради мира и користи Цркве, треба да било који клирици самих Донатиста, кад исправе (своје) хтење (τῆς βουλῆς = consilio = съвѣтоу) и хтедну да пређу у Католичанско (= Саборно) јединство, сходно извољењу сваког Католичанског (= Православног) епископа и савету управљајућега у том месту Црквом, ако се то покаже да доприноси миру хришћана, примити их са њиховим истим почастима (= чиновима), као што је познато да је и у прошла времена тако бивало о овом расколу, као што о томе сведоче примери многих и скоро свију Цркава у Африци, у којима се ова заблуда појавила. (То учинити) не да се овим поништи Сабор, који је о овом питању био у Прекоморским странама (= Италији) него да то (одлучено) остане онима који тако желе прећи у Католичанску Цркву, те да се тиме не учини никаква препрека њиховом јединству (са Црквом). За оне, пак, за које се покаже, да у местима где бораве, сваким начином (настоје) да се оствари и потпомогне Католичанско јединство, ради јавне користи братских душа (своје групе), такве не треба да спречава што је установљено противу њихових почасти (= чинова) на Прекоморском Сабору, јер спасење није искључено ниједном лицу. То јест, да рукоположенима од стране Донатистâ, ако се исправе и хтедну прићи Католичанској (= Православној) вери, не треба, по Прекоморском Сабору, одрећи примање и признање у њиховим почастима (ἐν τιμαῖς = in honoribus = у чиновима), него, већма да се приме они, кроз које бива старање о Католичанском (= Саборном) јединству.
Вас. Вел. 1: Када, вели (Св. Писмо), неразумник пита (за савет), то ће му се сматрати мудрошћу (Приче 17, 28); док питање мудрога, како је и прилично, умудрује и неразумнога. Ово се, благодаћу Божјом, догађа нама кад год добијемо писма твоје трудољубиве душе, јер од самог (твог питања) постајемо пажљивији (ἐπιστατικώτεροι = ученији) и разборитији од себе самих. Много шта, што не знамо, научавамо се, и постаје нам учитељ ово старање о одговору. Тако и сада, не узевши пре никада да размишљамо о ономе што си питао, принуђени смо (сада) да тачно размотримо (=проучимо) и, ако смо нешто чули од старијих, да се подсетимо, и оно што сродно томе од њих научисмо, да сами логички прегледамо (ἐπιλογίσασθαι = разложно прибројимо). [Канон 1] О Катарима, Пепузијанима и Енкратитима По питању Катара, и раније је (о томе) говорено, и добро си подсетио да треба следити обичај сваке области, јер су о њиховом крштењу различито поступали они који су тада о томе расправљали. А (крштење) Пепузијанâ (=Монтанистâ) сматрам да нема никакву основу (λόγον = разлог, за признавање), и чудим се како је то превидео [велики] Дионисије (Александријски), који је био канониста. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од (праве) вере. Зато су једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге. Јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (Цркве); а расколи су они који су се због неких Црквених разлога и излечивих (=поправљивих) питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања (съньмища = нелегалне скупине) која бивају од непокорних презвитерâ или епископâ, или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: ако је неки изобличен у неком греху и одлучен је од Литургије (=свештенослужбе), и није се потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво и Литургију (= старешинство и свештенослужбу), и заједно са њим још неки одступе, напустивши католичанску (= Саборну = Православну) Цркву, то је парасинагога. Раскол је када о покајању (неки) имају разлику према онима који припадају Цркви. Јереси су, на пример: Манихејаца, Валентинијанаца, Маркиониста и самих ових Пепузијанаца (=Монтанистâ), јер је (ту) непосредно разлика у самој вери у Бога. Зато се изволи онима од почетка (= Оцима - да одреде): крштење јеретика сасвим одбацивати; а оно расколникâ, пошто су они још из Цркве, прихватити; а оне који су у парасинагогама, пошто се поправе достојним покајањем и обраћењем, треба опет присаједињавати Цркви, тако да често и они који су у степену (= клиру црквеном) отишли са непокорнима, када се покају, примају се у исти степен (τάξιν = поредак = чин). Пепузијани (=Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, придајући безаконо и бестидно назив Параклита (=Утешитеља) Монтану и Прискили. Зато, било тиме што боготворе људе, за осуду су; било тиме што упоређењем с људима вређају Духа Светога, и тако подлежу вечној осуди, јер је хула на Духа Светога неопростива (Мт 12, 31-32). Какав, дакле, основ (λόγον = разлог) има признати њихово крштење, кад они крштавају у Оца, и Сина, и Монтана и Прискилу? Јер нису крштени они који се крстише у оно што нама није предано (од Господа – Мт 28, 19). Тако, премда је ово промакло Великом Дионисију (Александријском), но нама није да се држимо подражавања грешке. Јер безаконито (τό ἄτοπον) је сáмо по себи очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања. А Катари (=Новацијани), и они су од расколника, премда су стари (Оци) сматрали, велим за оне око Кипријана (Картагенеког, 3. век) и нашег Фирмилијана (Кесаријског, 3. век), да их све подвргну под једну одлуку: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер је почетак одвајања (њиховог) био кроз раскол, а одступници од Цркве нису више имали на себи благодат Духа Светога, јер је нестало преношење (ἡ μετάδοσις) (благодати) чим се прекинуло прејемство (τὴν ἀκολουθίαν). Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовну благодат (τὸ χάρισμα τὸ πνευματικόν = даръ доуховнъıи). Они пак који су се отцепили, поставши лаици, немадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, те већ не могоше давати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато су (Оци нама) заповедили да, оне који (од њих) прилазе Цркви, као крштене од лаика, треба очишћавати истинским Крштењем Цркве. Но пошто уопште би угодно некима из Азије, ради икономије многих (οἰκονομίας ἕνεκα τῶν πολλῶν = съмотрении ради многъıихъ = ради /снисходљивог/ промишљања о многима), да се прихвати њихово Крштење, нека буде прихваћено. Али треба да схватимо злодејство (κακούργημα = лукаво дело) Енкратитâ који, да себе учине непријемљивим у Цркву, смислише даље да (то) предупређују својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Сматрам, зато, да пошто ништа заповеђено (од Отаца) о њима није примљено (од нас), ми треба њихово крштење да одбацујемо; макар да је неко од њих и примио (крштење), кад приступа Цркви треба (га) крстити. Ако ли ће пак ово бити препрека за општу икономију (καθόλου οἰκονομίᾳ = широко снисхођење), опет треба држати обичај и следити оцима који су наше ствари уредили (οἰκονομήσασι = решили икономијом). Јер се бојим да, кад ми желимо да они одустају од (свога) крштења, да због строгости нашег предлога не препречимо спасаване. Ако ли они држе (=признају) наше крштење, то нека нас не зауставља, јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности канона (ἀκριβείᾳ κανόνων = тачношћу правилâ). На сваки пак начин нека се одреди: да они који од њиховог крштења приступају (Цркви), треба да се свакако (најпре) миропомажу од верних (=од православних свештеника), и тако да приступају (Светим) Тајнама. А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њихове групе, примили на епископски престо, тако да не можемо одвајати од Цркве оне који су били спојени њиховој групи, јер смо, примањем (њихових) епископа, тиме на неки начин изложили правило (=установили канон) о општењу (τῆς κοινωνίας = заједништву) са њима (=Енкратитима).
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Зонара: О двукратном рукоположении можно различно думать. Ибо рукополагаемый второй раз ищет второго рукоположения, или потому что осуждает рукоположившего его в первый раз; или потому что от рукоположившего его второй раз надеется приять некую большую благодать Духа и освятиться, так как имеет в него веру; или может быть, оставив священство, опять рукополагается как бы сначала; или может быть - и по другим причинам. Каким бы образом ни сделал это, но и дважды рукоположенный, и рукоположивший его подлежат извержению, исключая того случая, если первое рукоположение было от еретиков: ибо ни крещение еретиков не может никого сделать христианином, ни рукоположение их не сделает клириком. Итак, рукоположенных еретиками вновь рукополагать нет опасности.
Аристен: Дважды рукоположенный извергается вместе с рукополагающим, если первая рука не была еретическая. Епископ или пресвитер, принявший второе рукоположение, потому что показывает вид, будто гнушается первого, извергается вместе с рукополагающим, если первое было не от еретика.
Валсамон: Каким бы то ни было образом двукратно рукоположенный в один и тот же священный сан извергается, и не только он сам, но и заведомо рукоположивший его. Поелику показывают вид, что если осуждают первое рукоположение, или второе совершается по оставлении первого, чему невозможно совершиться. Ибо однажды отвергнувший данную ему благодать рукоположения не может уже совершать ничего священнического. А как рукоположение и крещение еретиков ни клириками не делает, ни верными; то определено, без опасения рукополагать и крестить рукоположенных, или крещенных еретиками; ибо бывшее у них почитается за не бывшее.