Аврелије епископ рече: Још и ствар Еквитија, који је одавно по својој заслузи одлуком епископâ осуђен, не мислим да посланство (наше) треба да превиди, да, ако га случајно нађу у оним местима (у Италији), нека се сам овај наш брат (изасланик) постара за Црквено благостање, да како треба, и где је могуће, поступи противу њега. Сви епископи рекоше: Врло (нам) је угодан и овај предлог, тим више што је овај Еквитије одавно осуђен, и зато његово бесрамно бунтовништво (ἀνησυχία = рушење мира) треба, зарад благостања и спасења Цркве, свуда све више сузбијати. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Αὐρήλιος ἐπίσκοπος εἶπε· Τοῦ Αἰκυτίου ἔτι μήν, τοῦ ἔκπαλαι κατὰ τὴν ἰδίαν ἀξίαν τῇ τῶν ἐπισκόπων γνώμῃ καταδικασθέντος, τὸ πρᾶγμα οὐκ οἶμαι παρεατέον τῇ πρεσβείᾳ, ἵνα, ἐὰν τυχὸν τοῦτον εὕρῃ ἐν ἐκείνοις τοῖς μέρεσιν, ἔστω πρὸς φροντίδος τῷ αὐτῷ ἡμῶν ἀδελφῷ ὑπὲρ τῆς ἐκκλησιαστικῆς καταστάσεως, ὡς χρὴ καὶ ὅπου ἐξὸν εἴη, κατ' ἐκείνου διαπράξασθαι. Ἀπὸ πάντων τῶν ἐπισκόπων ἐλέχθη· Πολὺ ἀρέσκει καὶ αὕτη ἡ ἐξακολούθησις· μάλιστα, ὅτι ἔκπαλαι καταδεδίκασται ὁ αὐτὸς Αἰκύτιος καὶ ἡ τούτου ἀναίσχυντος ἀνησυχία, ὑπὲρ τῆς καταστάσεως καὶ σωτηρίας τῆς ἐκκλησίας μᾶλλον καὶ μᾶλλον πανταχοῦ καταμαχητέα ἐστί. Καὶ ὑπέγραψαν· Αὐρήλιος ἐπίσκοπος τῆς ἐν Καρχηδόνι ἐκκλησίας τῷ παρόντι ψηφίσματι συνῄνεσα, καὶ ἀναγνωσθέντι ὑπέγραψα. Ὁμοίως καὶ οἱ λοιποὶ ἐπίσκοποι ὑπέγραψαν.
Ап. 28: Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, који је правично свргнут због јавних преступа, усуди преузети службу (λειτουργίας), која му је некада била поверена, такав нека буде сасвим искључен из Цркве.
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
IV Вас. 9: Ако неки клирик има ствар (πρᾶγμα = распру) са (другим) клириком, нека не оставља свога епископа и обраћа се светским судовима, него најпре нека се испита ствар (ὑπόθεσιν = питање) код свога епископа; или, уз сагласност тог епископа, нека се суд води код оних које обе стране изаберу. А ако неко учини мимо овога, нека подлегне канонским епитимијама. Ако пак клирик има ствар (= распру) са својим или другим епископом, нека се суди пред обласним Сабором. А ако епископ или клирик има спор са митрополитом те области, нека се обрати или егзарху провинције (διοικήσιως = веће области) или престолу царскога Цариграда, и нека се код њега суди.
Антиох. 12: Ако неки презвитер или ђакон, свргнут од свога епископа, или епископ (свргнут) од Сабора, усуди се да узнемири цара, а треба да се обрати већем Сабору епископа, и права, која сматра да има, изнесе пред многе епископе, и да очекује њихов претрес и суд (ἐξέτασίν τε καὶ ἐπίκρισιν = испит и пресуду); ако такав пренебрегне ове и узнемири цара, не може се удостојити никаквог опроштаја, нити ће имати места одбрани, нити очекивати наду на будуће васпостављање (на свој положај).
Антиох. 14: Ако неки епископ буде суђен због извесних прекршаја, и затим се деси да епископи у (тој) области нису сагласни о њему, једни говорећи да је суђени невин, а други да је крив, Свети Сабор нађе за добро (ἔδοξε), да би се отклонила свака сумња, да епископ митрополије (тј. митрополит) позове из најближе области и друге епископе, који ће (га) поново судити, те спор разрешити, и са епископима те области утврдити односну одлуку.
Антиох. 15: Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
Картаг. 29: Такође би угодно свему Сабору (одредити): да, који је због своје небриге (у служби) био лишен општења, било епископ, или било који клирик, ако се, у време његовог изопштења, пре саслушања (и оправдања) усуди ступити у општење, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду.
Картаг. 62: Треба и то тражити (од царева): да изволе одредити да клирика, ма којег степена он био, осуђеног због било ког преступа епископским судом, не може истога штитити од казне (διεκδικεῖσθαι = defensare) ни она Црква при којој је служио, нити било који човек; и да заповеде да се (иначе) такав казни и новчаном одштетом и лишењем части, не узимајући у обзир ни узраст, ни природу (φύσιν).
Картаг. 78: Опет би угодно (одредити): да пошто не треба за дуго (времена) пренебрегавати то што је Хипонска Црква остављена без управитеља, и пошто тамошње Цркве држе они који се одрекоше незаконитог општења са Еквитијем, треба послати са овога Сабора епископе: Ригина, Алипија, Августина (Светог), Матерна, Теасија, Еводија, Плакијана, Урбана, Валерија, Амбивија, Фортуната, Кводвултдеја, Хонората, Јануарија, Апта, Хонората, Ампелија, Викторијана, Евангела и Рогацијана, па кад, окупљени, исправе оне који рђавим упорством сматрају да треба чекати повратак одбеглог Еквитија, нека им се, молитвом свију, епископ постави. Ако ли они не хтедну прихватити мир, нека не спречавају избор председника (τοῦ πρoέδρoυ = praeposito =епископа Ипонског) да буде хиротонисан на корист Цркве, која је толико времена била запуштена.
Картаг. 93: Подсетник браћи Теасију и Еводију, посланим изасланицима (πρεσβευταῖς = legatis) са Сабора у Картагени (26. јуна 404. г.) ка најславнијим и најблагочестивијим императорима.
„Када с Божијом помоћи приступе најблагочестивијим царевима, нека им покажу на који начин су, савршеном смелошћу, у време Сабора прошле године (403. г.) прваци Донатистâ, посредством градских аката, били подстакнути да се састану (с нама), па ако имају поуздања да бране своје учење, да изаберу из свога броја неколико способних да с нама мирољубиво расправљају, и с хришћанском кротошћу без колебања да покажу, ако нешто истине имају, те да се тиме Католичанска (= Православна = Саборна) искреност, која је одувек светлела ранијим временима, и сада слично познаје кроз незнање и једностраност противника. Но пошто су обузети непоузданошћу, готово ништа нису смели да одговоре. Зато, пошто је епископски и мирољубиви поредак поступања према њима испуњен, а они, не могући да одговоре Истини, окренуше се у грдна насиља, тако да су многе епископе и многе клирике, да о лаицима и не спомињемо, ухватили у заседе, и још су неке Цркве заузели, и друге су, такође, покушали да заузму. Дакле се њихово (= царско) човекољубље мора постарати да Католичанска Црква, која их је у својој благочестивој утроби [латин.: у Христу — in Christo] родила и чврстином вере васпитала, буде још више њиховим старањем заштићена, да не би у њихова благочестива времена дрски људи неким страхом (= претњом) тиранисали (= насиловали) слаби народ, пошто их не могоше убеђивањем навести на зло. Јер познато је, а често је и законима (јавно) проглашено, шта чини проклета маса парацрквено окупљаних (Донатистâ), што је и много пута било осуђено декретима гореспоменутих најблагочестивијих императора. Дакле, противу маније њихове можемо добити Божанску помоћ (од царева), која није необична, нити је по Светоме Писму страна, (на пример) када је Апостол Павле, као што показују истинита Дела Апостолска, војничком помоћу одвратио заверу бунтовникâ (ДАп. 21, 31–36). Ми, зато, ово тражимо: да се неодложно пружи заштита Католичанским редовима (τάξεσι = ordinum = чиновима) Цркава по сваком граду и по разним местима појединих суседних поседа. Уједно и то треба тражити (од царева), да задрже закон издат од њиховог блажене успомене оца Теодосија (Великог: 379–395. г.), о тражењу десет литри злата од јеретика који рукополажу и који се рукополажу, и још исто и од поседникâ (= власникâ зграде) код којих се затече њихов збор. Затим, да нареде да такав закон буде потврђен, тако да важи и против оних чије су заседе посведочењем доказали позваници Католичанске Цркве, да би макар и тим страхом престали од стварања расколâ и од јеретичке покварености они који, и поред сазнања вечне казне (своје), избегавају да се очисте и исправе (од зла јереси). Треба још и то тражити: да се благочестијем њиховим (тј. царева) понови досадашњи закон, који лишава јеретике права да, било по наследству, било завештањем, могу нешто добијати или остављати (тестаментом); и просто речено, да се лише права, било да нешто остављају било да примају, сви који су заслепљени манијом своје пизме, и који желе остати упорни у заблуди Донатистâ. Који пак, разумевањем (Црквеног) јединства и мира, желе себе да исправе, нека им се, без укидања тога закона, отвори могућност добијања наследства, макар им оно било додељено од поклона или наследства још док су били у јеретичкој заблуди, изузимајући, наравно, оне који, кад их позваше на суд, (тек) тада одлучише да треба да се обрате у Католичанску Цркву. Јер о таквима (пре) треба веровати да су, не из страха Небеског суда, него из лакомства за земаљском коришћу, зажелели Католичанско (= Црквено) јединство. У свему овоме потребна је помоћ од власти сваке дотичне области. И друго било шта, ако местобљуститељство (= заступништво) схвати да може допринети Црквеној користи, дајемо им пуномоћје да (то) слободно предузму и изведу“.
И уз ово би угодно (одредити): да се са нашег Сабора пошаљу писма најславнијим царевима и властима које владају, којима се они извештавају да смо ове местобљуститеље од нас послали високом Двору сагласношћу свију нас. Но пошто је временски касно да се сви ми под тим писмима потпишемо, да се не би иста писма оптеретила потписима свакога од нас, то молимо, брате Аврелије, да твоја Љубав изволи потписати се на њима у име свију нас.
И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. Исто тако и остали потписаше.
Треба још, такође, послати писма и (обласним) начелницима, да, док Господ не удостоји да нам поврати местобљуститеље (= заступнике), доделе заштиту Католичанској Цркви преко градских поглавара и управитељâ насељâ.
Још треба придодати и за Еквитија: да се дрскост његова изагна у оним управним местима, у којима он својата за себе свештеничко право од старатеља Цркве Хипонске. А и епископу Римске Цркве треба послати писма, препоручујући му местобљуститеље (= изасланике); а и другим (епископима) где се цар налази. И потписаше: Аврелије епископ Картагенске Цркве: Сагласих се са овом одредбом, и прочитавши је, потписах. И остали тако исто потписаше.