Не треба лаик јавно (пред народом) да држи догматски говор (δογματικὸν λόγον) или учи, стичући тиме себи учитељско достојанство, него да следује преданом од Господа поретку, и да отвара ухо (своје) онима који су благодат учитељске речи добили и од њих се Божанственим стварима поучавати. Јер у Једној Цркви Бог је различите удове створио, по речи Апостола (1Кор. 12, 12. 27–28), коју реч тумачећи Григорије Богослов (Беседа 32, 12), јасно показује поредак међу њима, говорећи: „Овај, браћо, поредак поштујмо, њега чувајмо: Један нека буде уво, а други језик, а трећи рука, а четврти нешто друго. Један нека учи, други нека се учи“. И мало затим: „И који се учи, нека (то бива) у послушности; и који раздаје, нека (раздаје) радосно; који служи, нека (то чини) усрдно. Да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви Апостоли, ни сви Пророци, ни сви да тумачимо“ (1Кор. 12, 29–30). И мало после (опет): „Зашто себе чиниш пастирем, будући овца? Зашто биваш глава, будући нога? Зашто покушаваш да војводујеш, кад си увршћен у војнике?“ И другде Премудрост заповеда: „Не буди брз на речима; не пружај се са богатим, будући сиромах; не тражи да будеш мудрији од мудрих“ (Пропов .5, 1; Сирах 4, 29; Приче 23, 4). Ако ли се ко ухвати да овај канон одбацује, нека буде одлучен за четрдесет дана.
Не смије свјетовњак пред народом држати говоре или учити, и тиме узимати на себе учитељско достојанство, него има се покоравати установи, коју је Господ предао, и слушати оне, који су благодат учитељске ријечи добили и од њих се божанственоме поучавати. Јер у једној је цркви различите удове створио Бог, по ријечи апостола (1Кор 12, 27), коју ријеч тумачећи Григорије богослов показује како то треба разумијевати: „Овај, браћо, ред почитујмо, овај ред чувајмо: овај нека буде уво, а онај језик; овај пак рука, а онај што друго; овај нека учи, а онај нека се учи“. И мало за тијем: „Па који се учи, нека се учи у послушности; који раздаје, нека раздаје радосно; који служи, нека служи усрдно; да не будемо сви језик, што је најбрже; ни сви апостоли; ни сви пророци; ни сви да разјашњујемо“. И послије опет: „зашто да се пастирем чиниш, кад си овца? зашто се приказујеш главом, кад си нога? зашто се усиљаваш да будеш војводом, кад си у ред војника увршћен?“ И на другом мјесту: „Премудрост заповиједа: не буди брз на ријечи (Екл 5, 1); не пружај се са богатим, кад си убог; не тражи да си мудрији од мудрих“ (Прич 23, 4). А који се затече, да преступи ово правило, нека се за четрдесет дана одлучи.
Ὅτι οὐ χρὴ δημοσίᾳ λαϊκόν, λόγον κινεῖν ἢ διδάσκειν, ἀξίωμα ἑαυτῷ διδασκαλικὸν ἐντεῦθεν περιποιούμενον, ἀλλ᾿ εἴκειν τῇ παραδοθείσῃ παρὰ τοῦ Κυρίου διατάξει, καὶ τὸ οὖς τοῖς τὴν χάριν τοῦ διδασκαλικοῦ λαβοῦσι λόγου διανοίγειν, καὶ τὰ θεῖα παρ᾿ αὐτῶν ἐκδιδάσκεσθαι. Ἐν γὰρ τῇ μιᾷ ἐκκλησίᾳ διάφορα μέλη πεποίηκεν ὁ Θεός, κατὰ τὴν τοῦ Ἀποστόλου φωνὴν· ἢν ὁ Θεολόγος ἑρμηνεύων Γρηγόριος, σαφῶς τὴν ἐν τούτοις τάξιν παρίστησι φάσκων· Ταύτην αἰδοίμεθα τὴν τάξιν, ἀδελφοί, ταύτην φυλάττοιμεν. Ὁ μὲν ἔστω τις ἀκοή· ὁ δέ, γλῶσσα· ὁ δέ, χείρ· ὁ δέ, ἄλλο τι· ὁ μέν, διδασκέτω· ὁ δέ, μανθανέτω· καὶ μετὰ βραχέα· Καὶ ὁ μανθάνων ἐν εὐπειθείᾳ· καὶ ὁ χορηγῶν ἐν ἱλαρότητι· καὶ ὁ ὑπουργῶν ἐν προθυμίᾳ, μὴ πάντες ὧμεν γλῶσσα, τὸ ἐτοιμότατον· μὴ πάντες Ἀπόστολοι· μὴ πάντες προφῆται· μὴ πάντες διερμηνεύωμεν· καὶ μετά τινα· Τὶ σεαυτὸν ποιεῖς ποιμένα, πρόβατον ὤν; τί γίνῃ κεφαλή, ποῦς τυγχάνων; τί στρατηγεῖν ἐπιχειρεῖς, τεταγμένος ἐν στρατιώταις; καὶ ἑτέρωθι· Ἡ σοφία διακελεύεται. Μὴ ἴσθι ταχύς ἐν λόγοις· μὴ συμπαρεκτείνου πένης ὢν πλουσίῳ, μηδὲ ζήτει τῶν σοφῶν εἶναι σοφώτερος. Εἰ δέ τις ἁλῷ τὸν παρόντα παρασαλεύων κανόνα, ἐπὶ ἡμέρας τεσσαράκοντα ἀφοριζέσθω.
Трул. 33: Пошто смо дознали да се у Јерменској земљи примају у клир само они који су из свештеничког рода, чиме, тако поступајући, следе јудејским обичајима, а неке од њих и без пострижења постављају за свештенопојце и читаче Божанског Закона, решисмо: да од сада, они који хоће неког да узведу у клир, не смеју гледати на род (= порекло) постављанога, него да испитују да ли су, сходно изнетим у Светим Канонима условима, достојни да се постављају у клир, и њих нека производе у Црквену службу, било да јесу или нису од предака свештеника. Али и не треба допуштати никоме да, по поретку постављаних у клир, народу са амвона чита Божанствене речи (Св. Писма), ако дотични није примио свештено пострижење и канонски добио благослов од свога (архи)пастира. Ако се ко затече да поступа против прописанога, нека буде одлучен.
VII Вас. 14: Да поредак влада у свештенству јасно је свакоме; а да се са тачношћу држе свештеничка произвођења, угодно је Богу. Али пошто видимо да неки без рукопроизвођења (ἐκτὸς χειροθεσίας) од детињства добијају постриг клирика, а не добивши од епископа хиротесију (= полагање руку), и читају на (Црквеном) Сабрању са амвона, чинећи то неканонски, заповедамо: да од сада то не бива. А исто држати и за монахе. Рукопроизвести, пак, чтеца дозвољено је свакоме игуману само у своме Манастиру, ако је сам игуман био рукопроизведен од епископа на игуманско предстојништво, а (притом) је он очигледно презвитер. Исто тако, по староме обичају, и хороепископи треба, по дозволи епископа, да производе чтеце.
Лаод. 15: Да не треба, осим канонских појаца (Псалтира), који узлазе на амвон и из књиге (Псалтира) певају, неки други да певају (Псалтир) у Цркви.
Зонара: Кийждо в звании, в нем же призван бысть, в том да пребывает, говорит божественное Писание (1 Кор. 7, 20). И настоящее правило законополагает тоже самое, и не хочет, чтобы мирянин пред народом рассуждал о вере, или учил как учитель; но внимал тем, которые поставлены для того, чтобы учить. Ибо церковь, по божественному Апостолу, есть единое тело, а составляется из различных членов. Затем приводит слова Богослова, толкующего апостольское изречение и присовокупляет слова Премудрости, в которых говорится: не буди скор в словах (Еккл. 5, 1) и прочее. Преступающие это правило отлучаются на сорок дней. А кто будет спрошен частным образом, тому не должно быть запрещено отвечать и учить вопрошающего.
Аристен: Мирянин не должен учить; ибо не все пророки и не все апостолы. Каждый должен знать свой чин и не делать себя пастырем, будучи овцею, или не ставить себя головою, будучи ногою; но подчиняться чину, преданному от Господа, и отверзать ухо приявшим благодать учительского слова; ибо не все пророки и не все апостолы. Посему миряне не должны учить и не должны поднимать догматических рассуждений присвояя тем себе учительское достоинство.
Валсамон: Учить народ Господень и истолковывать божественные догматы, благодатию Всесвятого Духа дано одним архиереям и тем, кому они поручают. Но, как кажется, некоторые миряне, может быть и изучившие мудрость, рассуждали пред народом о некоторых церковных предметах и присвояли себе учительское достоинство. Итак, святые отцы, запрещая это, определили, чтобы не было уже ничего такого, и чтобы церковное благочиние не встречало замешательства. Но поелику, говорят, Бог из различных членов утвердил и возвысил церковь, и поелику мирянам установлено принимать научение, а не учить; то они и должны более внимать учащим, нежели говорить и соблазнять многих; и, по божественному Писанию, каждый должен пребывать в том чине, в каком призван. Для подтверждения своего слова отцы воспользовались различными изречениями из писаний, то есть, апостольскими, богословскими и пророческими. А нарушающих настоящее правило мирян определили отлучать на сорок дней. Может быть кто спросит: если правило запрещает мирянам учить пред народом, или рассуждать о церковных предметах; то монахам и клирикам должно быть это запрещено также как мирянам, или нет? Решение. Поелику право учить принадлежит только архиереям и тем которые на это постановлены; то, если кто из них преступит эту каноническую заповедь, тот, как мне кажется, будет подлежать ответственности. Ибо по этому при исследовании евангельского изречения: Отец Мой болий Мене есть (Иоанн. 14, 28) многие монахи и клирики подверглись наказанию за то, что говорили, или писали об этом неправильно. Хорошо прибавлено: пред народом; потому что, если какой-нибудь разумный мирянин будет спрошен частным образом о каком-нибудь догматическом предмете, или о другом душеполезном деле, он не подвергнется наказанию, если даст ответ по своему усмотрению. И в 4-й главе 1-го титула 1-й книги Василик говорится: ни один клирик, ни монах подвизающийся, ни другой кто не должен собирать толпы народа и публично рассуждать о вере; ибо этим он наносит оскорбление халкидонскому собору, который все установил должным образом, который и еретиков всех допускает узнавать нашу веру. Итак, если клирик сделает это, он должен быть исключен из собрания клириков, если воинствующий, должен быть исключен из войска; а прочие должны быть наказаны каждый по своему состоянию.