Блудник нека буде седам година без причешћа Светињама: две плачући, и две слушајући (Св. Писмо), и две припадајући, и једну нека само стоји (са вернима), а осме (године) биће примљен у Причешће (Св. Евхаристије).
Ὁ πόρνος ἐν ἑπτὰ ἔτεσιν ἀκοινώνητος ἔσται τῶν ἁγιασμάτων· δύο προσκλαίων καὶ δύο ἀκροώμενος καὶ δύο ὑποπίπτων καὶ ἐν ἑνὶ συνεστὼς μόνον, τῷ ὀγδόῳ δὲ δεχθήσεται εἰς τὴν κοινωνίαν.
Вас. Вел. 4: За трећебрачне и многобрачне сразмерно (ἀναλόγως) је одређен исти канон као и за другобрачне. Јер другобрачне одлучују (од општења) на једну годину, друге пак на две године, а трећебрачне на три, а често и на четири године. А тако нешто не називају више браком, него многоженством; или већма: осуђеним блудом. Зато је и Господ рекао Самарјанки, која је пет мужева променила: „Којега, вели, сад имаш, није ти муж“ (Јн 4, 18), пошто они који падају преко границе другобрачности нису више достојни да се називају именом мужа или жене. Ми смо пак примили обичај за трећебрачне - петогодишње одлучење, не на основу канона, него следујући за претходнима. Такве, ипак, не треба сасвим одвајати од Цркве, него их удостојити слушања (Св. Писма у Храму) негде за две или три године, а затим допустити им да стоје (са вернима), а да не приступају општењу Добра (=причешћу), и тако, кад покажу неки плод покајања, успоставити их на место општења (=Причешћа).
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 22: Који отмицом имају жене, ако су отели већ заручене другима, не треба их примати раније док оне не буду одузете од њих и предане под власт почетним заручницима, да их или ако хоће узму, или (их) отпусте. Ако ли пак неко узме слободну (=незаручену), треба је одузети (од њега) и вратити је родбини; и оставити на вољу родбини, били то родитељи, или браћа, или други старији девојчини: ако они хоће да му је даду, нека се утврди та свеза, а ако не пристану, не треба (их) принуђивати. Који пак има жену, коју је (претходно) или тајно или силом обешчастио, мора спознати (=издржати) епитимију за блуд. А епитимија за блуднике одређена је на четири године: прве године удаљити их од молитава и да плачу при вратима Цркве; друге године примити (их) на слушање (Св. Писма); треће на покајање; четврте да стоје са народом, али не учествују у Приносу (Евхаристије), и потом им допуштати општење Доброга (тј. Причешће).
Вас. Вел. 26: Блуд није брак, нити почетак брака. Зато, ако је могуће раздвајати оне који се кроз блуд састављају (у брак), то је најбоље. Ако ли пак хоће на сваки начин да живе заједно, нека познају (=издрже) епитимију за блуд, и нек се оставе (тако), да не буде нешто горе.
Вас. Вел. 79: Који се занесу страшћу са својим маћехама, потпадају истом канону, којем и они који се занесу страшћу са својим сестрама.
Вас. Вел. 80: Оци су прећутали о многоженству (τὴν πολυγαμίαν), као о животињској (страсти) и сасвим туђој роду људском. Нама се пак чини овај грех већим од блуда. Зато је разложно да се такви подвргну канонима: то јест једну годину да плачу и три да припадају, и тако нека се приме (у општење).
Зонара: (Смотри пр. 58)
Аристен: (Смотри пр. 58)
Валсамон: (Смотри пр. 58)