Ако који епископ, или презвитер, кад је неко од клирикâ у нужди, не пружи (му) што је потребно, нека буде одлучен; а ако настави тако, нека буде свргнут, као убица брата свога.
Ако који епископ, или презвитер, кад је један између клирика у потреби, не пружи што му треба, нека се одлучи; а ако устраје у томе, нека буде свргнут, као убијца брата свога.
Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, τινὸς τῶν κληρικῶν ἐνδεοῦς ὄντος, μὴ ἐπιχορηγοῖ τὰ δέοντα, ἀφοριζέσθω· ἐπιμένων δὲ, καθαιρείσθω, ὡς φονεύσας τὸν ἀδελφὸν αὐτοῦ.
Ап. 4: Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не Жртвенику (=Олтару). А јасно је да ће епископ и презвитери поделити (их) и ђаконима и осталим клирицима.
Ап. 38: Епископ нека се стара о свима Црквеним стварима (πραγμάτων = имању) и нека њима (побожно) управља, јер Бог (све) надзирава; не сме нешто од тих ствари да себи присваја, или да поклања својим рођацима оно што је Божије; а ако су (рођаци) сиромашни, нека им даје као сиромасима, али под тим изговором да не растура што је црквено.
Ап. 41: Заповедамо да епископ има власт над Црквеним стварима (τῶν πραγμάτων = имовини). Јер ако му треба поверити драгоцене душе људске, далеко више му треба заповедати о стварима (τῶν χρημάτων = новцима), тако да се по његовој власти све управља, те да преко презвитерâ и ђаконâ раздаје потребитима (=сиромасима), са страхом Божијим и сваком побожношћу. А нека, ако треба, и сам узима за своје неопходне потребе, и за браћу странце (τῶν ἐπιξενουμένων ἀδελφῶν = за браћу госте), тако да ни у чему не трпе оскудицу. Јер је Божији Закон заповедио, да „који Олтару служе, од Олтара нека се хране“; а ни војник никад о своме трошку не носи оружје противу непријатеља (Левит. 18, 1-3; 1Кор. 9, 7. 13).
Гангр. 7: Ако ко хоће да узима црквене плодове (καρποφορίας ἐκκλησιαστικάς = плодоносиѧ црквьнаѧ = првине плодова доношене Цркви), или да их раздаје ван Цркве, без сагласности епископа или онога коме је то поверено (= Црквеног економа), и неће да поступа по сагласности његовој, нека је анатема.
Гангр. 8: Ако неко плодове (доношене Цркви), раздаје или узима, без епископа, или онога који је постављен за управљање доброчинством (εὐποιίας =милостъıнѧ) , нека је, и који (тако) раздаје и који прима, анатема.
Картаг. 37: У Светим Тајнама (= Евхаристије) ништа више не приносити осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест: хлеба и вина с водом помешаног (Мт. 26, 26–28; Лк. 22, 19–20). Првина пак, било мед или млеко, по обичају, нека се приноси у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца. И премда се углавном у Жртвеник (= Олтар) приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од (Свете) Тајне Тела и Крви Господње. Ништа пак друго од првина нека се не приноси, него (само први плодови) од грожђа и пшенице.
Теоф. Алек. 8: Што се принесе с разлогом за Жртву (Св. Евхаристије), пошто се потроши што је потребно за (Свете) Тајне, клирици нека поделе (остатак), али оглашени нека од тога не једе или пије, него само клирици и са њима браћа верници.
Зонара: Церковное имущество писание называет имуществом бедных. И должно раздавать оное бедным. Если же предстоятели церквей должны удовлетворять других нуждающихся, сколько возможно; то, сколько более должны удовлетворять подчиненных им клириков, находящихся в бедности? Не исполняющий сего отлучается; а и после того остающийся неисправимым извергается; потому что через это сделается убийцею брата. Ибо если кто умрет вследствие того, что не имеет необходимого для жизни; то имеющий, но не заботившийся о нем, конечно, есть убийца, и даже в том случае, если нуждавшийся не умер, потому что Божественный Промысел подал ему необходимое для жизни из другого какого нибудь места.
Аристен: Священник, не оказывающий благотворения нуждающемуся клирику, отлучается. А остающийся не милостивым и после сего извергается. Ясно.
Валсамон: Мы знаем, что епископ остающееся из доходов церковных излишним за удовлетворением его справедливых расходов и церковных, и обычной экономии клириков, должен раздавать бедным; ибо это остающееся называется принадлежащим бедным. А теперь это правило определяет, чтобы епископы и пресвитеры заботились о доставлении потребного неимущим клирикам, и не исполняющих сего отлучает, а продолжающих и после того быть таковыми извергает, как сделавшихся виновными в смерти братий. Не говори, что правило наказывает пресвитеров, не разделяющих своего собственного имущества нуждающимся клирикам. А предположи, что пресвитер, может быть имевший должность хорепископа, или протопопа управлял церковным имуществом и от этого приобрел состояние, обязан подавать нуждающимся и тем паче бедным клирикам. Если же этого не скажешь; то я не пойму, каким образом подвергнется отлучению или извержению пресвитер, не дающий из своего собственного имущества своему товарищу – соклирику нуждающемуся. А «убить брата» значит не только то, когда это исполнено самым делом; ибо хотя бы и не умер, но в намерении епископа, или пресвитера это уже совершилось.