Ниједан који спада у ред лаикâ да не причешћује (сâм) себе Свештеним Тајнама, кад је присутан епископ или презвитер или ђакон. А који се на то усуди, поступајући против установљенога, нека буде одлучен за једну седмицу, да се од тога научи „да не мисли више него што ваља мислити“ (Рм. 12, 3).
Никакав, који спада у ред свјетовњака, нека не причешћује себе светом тајном, кад је присутан епископ, или презвитер, или ђакон. А који се на то усуди, пошто је поступио противу установљенога, нека се одлучи за једну недјељу, да се из тога научи: да не мисли више, него што ваља мислити (Рим 12, 3).
Μηδεὶς τῶν ἐν λαϊκοῖς τεταγμένων ἑαυτῷ τῶν θείων μυστηρίων μεταδιδότω, παρόντος ἐπισκόπου, ἢ πρεσβυτέρoυ, ἢ διακόνου. Ὁ δέ τι τοιοῦτο τολμῶν, ὡς παρὰ τὰ διατεταγμένα ποιῶν, ἐπὶ ἑβδομάδα μίαν ἀφοριζέσθω, ἐντεῦθεν παιδαγωγούμενος, μὴ φρονεῖν παρ᾿ ὃ δεῖ φρονεῖν.
I Вас. 13: За оне пак (од наведених), који буду на самрти, чуваће се и сада стари и канонски закон, тако да: ако је неко на исходу (живота), нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства (ἐφοδίου = Причешћа). Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, такав нека буде само у молитви са онима који су у (пуном) општењу. И уопште, о свакоме који је на исходу (живота), а тражи учешће (= Причешће) у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса (= Причешћа Литургије).
I Вас. 18: Дође (вест) до Светог и Великог Сабора да у неким местима и градовима ђакони раздају презвитерима Евхаристију, што није предано ни правилом нити обичајем: да они који немају власт да приносе (Евхаристију), раздају Тело Христово онима који (га) приносе! Па и то се дознало да се неки ђакони већ дотичу Евхаристије и пре епископа. Све ово, дакле, нека престане, и ђакони нека остају у својим границама, знајући да су они служитељи епископу и нижи су од презвитерâ (в. Јевр. 7, 7). Нека зато примају Евхаристију по реду после презвитера, било да им (је) даје епископ или презвитер. Али и нека не седе ђакони међу презвитерима, јер и то бива противу канона и реда. Ако који неће ни после ових одредби да се потчини, нека престане од ђаконства.
Зонара: Священным лицам дано право прикасаться руками к святым Тайнам и преподавать оныя другим. Кто без необходимости, то есть, в присутствии священного лица дерзнет прикасаться к ним и преподавать оныя себе, тот показывает, будто он обличен саном священства. А это обличает в нем самомнение. Посему он и наказывается отлучением на одну седмицу, дабы, говорит, научился не мудрствовати паче, еже подобает мудрствовати (Рим. 12, 3), дабы смирился, узнал себя, и не брался за то, что выше его.
Аристен: Мирянин не преподает себе (святых Тайн); иначе отлучается на сем дней. Мирянин не должен преподавать себе божественные тайны, когда присутствует епископ, или пресвитер, или диакон. А кто делает это, того собор определил отлучать на одну седмицу, чтобы научился не мудрствовати паче, еже подобает мудрствовати.
Валсамон: Различные другие правила запретили мирянам прикасаться к святым тайнам и преподавать оные другим, или самим себе, потому что такое достоинство даровано епископам, и священникам и диаконам. А настоящее правило, заповедуя им тоже самое и поступающего вопреки постановлениям подвергая отлучению на одну седмицу, присовокупляет, что мирянин не должен дерзать делать это тогда, когда присутствует епископ, или пресвитер, или диакон, могущий прикасаться к святыне. Итак, говорят некоторые, по противоположению, когда никто из них не присутствует по настоятельной необходимости, - можно беспрепятственно преподавать самому себе божественную святыню. Но я не так думаю: ибо не должно допускать такого дерзновения посредством толкования и противоположения. Между тем латиняне постоянно носят опресноки на груди, и миряне не только себе преподают оные как святыню, но и другим.