Који се сукобе с разбојницима (и убију), ако су изван (службе, тј. лаици), одлучују се од заједништва у Добру (= од Причешћа); а ако су клирици, свргавају се са (свога) степена. „Јер сваки, казано је, који се маши за нож, од ножа ће погинути“ (Мт 26, 52).
Οἱ τοῖς λησταῖς ἀντεπεξιόντες, ἔξω μὲν ὄντες τῆς Ἐκκλησίας, εἴργονται τῆς κοινωνίας τοῦ ἀγαθοῦ, κληρικοὶ δὲ ὄντες, τοῦ βαθμοῦ καθαιροῦνται· Πᾶς γάρ, φησίν, ὁ λαβών μάχαιραν ἐν μαχαίρᾳ ἀποθανεῖται.
Анк. 22: За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
Анк. 23: За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда: да за седам година могу добити Савршено општење (= Причешће), проходећи установљене степене (кајања); друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
Атанас. Вел. 1: Све творевине Божије су добре и чисте, јер ништа некорисно или нечисто није створила Реч Божија. „Јер смо ми Христов миомир међу онима који се спасавају“ (1Кор 2, 15), по Апостолу. Али пошто су стреле ђаволове различите и многоврсне, и он чини да се мисао безазленијих узнемирује, и спречава браћу од уобичајеног вежбања (γυμνασίας = подвига), сејући у њима мисли нечисте и прљаве, хајде да укратко, благодаћу Спаситеља нашег, одагнамо и превару лукавога и утврдимо мисао простијих. „Чистима је све чисто, а код нечистих и савест и све је оскврњено“ (Тит 1, 15). А чудим се лукавости ђавола, да он сâм, будући трулеж и пропаст, подмеће наизглед мисли чистоте, а то што чини јесте већма замка неголи искушење. Јер, како претходно рекох, да одврати подвижнике од уобичајеног и спасоносног учења, и наизглед их у томе држи, он им покреће таква бубњања (βομβύκια =страхове - Зонара), која никакве користи животу не доносе, него празне распре и брбљарије, којих се треба клонити (2Тим 2, 23). Јер, реци ми, љубљени и најпобожнији (брате), какав грех или нечистоту има неко природно истечење? Као кад би неко хтео сматрати кривицом и слине што из ноздрва излазе, и пљувачку из уста; а још можемо казати и више: излучења стомака, која су живом бићу неопходна за живот. И још, „ако верујемо да је човек дело руку Божијих“, сходно Божанским Писмима (Пс 137, 8), како је могло од чисте Силе (Божије) настати неко дело прљаво? И ако „смо род Божији“, сходно Божанским Делима Апостолским (17, 28), ништа у себи нечисто немамо. Јер, само се тада прљамо, кад чинимо најсмрдљивији грех. А када невољно бива неко природно истечење, тада, по природној нужди, како рекосмо, и то подносимо. Али, пошто неки хоће само да противрече правилно казаноме, боље рећи Божијим створењима, те изврћу и Јеванђелску реч, (која каже): „да не прља човека оно што улази, него оно што излази“ (Мт 15, 11), потребно је да изобличимо и ову њихову неразумност, пошто то не бих (чак) назвао питањем. Јер, најпре, будући неутврђени, они по своме незнању изврћу и (Света) Писма. А та Божанска реч оваква је (по значењу). Пошто су неки, слично овима, исказивали сумње о јелима, Сам (Господ), разрешујући њихово незнање, то јест износећи на јавност њихову заблуду, каже: „Не прља човека оно што улази, него оно што излази“. Затим додаје и откуда то излази: „из срца“, јер зна да су онде зле ризнице нечистих помисли и осталих грехова. А Апостол, научен томе, још краће каже: „Јело нас не поставља пред Богом“ (1Кор 8, 8). Зато ће неко сада с правом рећи: Неће нас неко природно истечење довести до казне. А свакако ће и лекари - да се макар од оних спољних (људи) убеде - рећи у одбрану овога: да су живом бићу дати неки неопходни изласци, кроз које сваки орган у нама избацује оно сувишно, као што су сувишци главе, коса, и влажна лучења (=зној), и пражњења из стомака; дакле је и оно (ноћно истечење) сувишак сперматских извора. Према томе, какав је - за Име Божје! - грех, богољубљени старче, кад је Сам Господар, Који је саздао живо биће, хтео и створио ове органе да имају такве изласке? Али, пошто треба предупредити супроћење лукавих, јер ће они рећи: дакле, није грех ни права употреба ако су органи створени од Створитеља; ми ћемо на то питањем зауставити (их), говорећи: О којој употреби говориш? О законитој, коју је и Бог допустио, говорећи: „Рађајте се, множите се и напуните земљу“ (1Мојс 1, 28)? Коју је Апостол прихватио, говорећи: „Частан нека је брак, и постеља неупрљана“ (Јевр 13, 4). Или пак о оној уличној, која бива тајно и прељубно? Јер и у другим стварима, које бивају у животу, наћи ћемо разлике по томе како бивају. Као (на пример): убијати није допуштено, али убијати у рату непријатеље и законито је и достојно похвале; јер се тако најбољи у рату удостојавају великих почасти, и споменици им се подижу казујући њихове подвиге. Тако једно исто, по нечему и у неко време није допуштено, а по нечему и у прилично време допуштено је и дозвољено. Такав је исти смисао (ό λόγος) и у погледу (телесног) сједињавања. „Блажен је који, носећи слободан јарам у младости својој, служи се природом за рађање деце“ (Плач 3,27); а ако (се служи природом) за неморал, очекује га казна, коју је Апостол написао за блуднике и прељубнике (Јевр 13, 4). Јер о овоме постоје два пута у животу: један умерени и животнији (μετριωτέρας καὶ βιωτικῆς), велим за брак, а други је анђеоски и најсавршенији - девственички. Ако је неко изабрао световни пут, то јест брак, неће имати прекор, али неће добити толике дарове; но ће (их) добити, јер и он доноси „плод по тридесет“ (Мт 13, 8). А ко заволи пут чисти и надсветски (ὑπερκόσμιον = прѣоукашєноѥ), мада је то оштар (τραχεῖα = стрмовит) и тешкоостварив пут (=девичанство) наспрам првога (=брак), има међутим дивније дарове, јер израста савршени плод по сто (Мт 13, 8). Тако су нечиста и лукава питања њихова добила своја решења, раније већ решена у Божанственим Писмима. Утврђуј, дакле, о оче!, поверена ти стада, из Апостолских речи тешећи, из Јеванђелских разгаљујући, из Псаламских саветујући, (и) говорећи: „Оживи ме, по речи Твојој“ (Пс 118, 17), а реч је Његова: служити Му од чистога срца. Јер знајући то, и сам Пророк, као да сам себе предсказујући вели: „Срце чисто саздај у мени, Боже“ (Пс 50, 11), да ме не смућују нечисте помисли. И опет Давид (каже): „И Духом Владалачким утврди ме“ (Пс 50, 14), да, ако се некад мисли моје и узмуте, јака Сила од Тебе, будући као темељ, учврсти ме. Зато и ти, овако и слично саветујући, говори онима који се споро покоравају Истини: „Научићу безаконике путевима Твојим“ (Пс 50, 15). И уздајући се у Господа да ћеш их убедити да се уклоне од таквог зла, певај: „И грешници ће се Теби обратити“ (Пс 50, 15). Нека буде да, они који из злоћудности (κακοήθως) намерно питају, престану од таквога сујетног посла, а они који из слабоћудности (εὐήθεια) сумњају, да се утврде Владалачким Духом. Ви пак, који поуздано знате Истину, држите је чврсту и непоколебиву у Христу Исусу, Господу нашем, са Којим слава и моћ Оцу, заједно са Светим Духом, у векове векова. Амин.
Вас. Вел. 8: Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Вас. Вел. 13: Убиства у ратовима Оци наши нису бројали у убиства, дајући опроштај (=снисходећи), како ми се чини, браниоцима чедности (=целомудрености) и Благочешћа (εὐσεβείας = Праве вере Хришћанске). Уосталом, било би добро саветовати да се они, пошто им руке нису чисте, за три године уздржавају само од Причешћа.
Вас. Вел. 43: Ко нанесе смртни ударац ближњему, убица је, било да је започео ударац, било да се бранио.
Зонара: И это правило так же тяжко, как и то, которое отлучает от святого причащения на три года убившего на войне; ибо поражающие взаимно разбойников или противостоят им, когда они нападают, чтобы не быть убитыми, и, если умертвят разбойников, достойны снисхождения, по крайней мере миряне; или полагают свою душу за других, дабы очистить место от разбойников и освободить от опасностей путешествующих. И таковые не только должны быть прощены, но и наград достойны, как не пощадившие себя самих ради спасения других. Но все это о мирянах.
Аристен: Поелику, по гласу Господа, всяк приемший меч мечем погибнет (Мф. 26, 52); то и те, которые выступают против разбойников и убивают их, должны быть подвергаемы епитимии, именно: миряне не причащаются божественных Таин, а клирики извергаются.
Валсамон: В 13-м правиле святый определили в виде совета, что совершившие убийство на войне должны воздерживаться от приобщения Таин в продолжение целых трех лет. А здесь удаляет от святого причастия тех, которые противустали разбойникам и убили их, если они миряне, а клириков подвергает извержению, и говорит, что он определил это согласно с Писанием, которое говорит: всяк приемший меч мечем погибнет (Мф. 26, 52). А мечем и гибелью называет извержение и лишение Таин; ибо для благомыслящих это составляет смертоносное наказание. Поелику же некоторые говорили, что 13-е правило, как изложенное в виде совета, не обязательно, и потому может быть не соблюдаемо, то мы утверждаем, что из настоящего правила, которое без ограничения наказывает всех, кто защищаясь убивает разбойников, открывается, что и то правило обязательно. Так наказывает (убивающих разбойников) закон церковный. А второе положение 14-й главы 39-го титула 60-й книги (Василик) говорит буквально так: «нападающего разбойника можно убивать безопасно». А в дни святейшего патриарха господина Константина Хлиарина, когда явились в святейшую великую Божию церковь некоторые войны и рассказали, что они встретились с вооруженными разбойниками в ущелии святаго Василия и убили их, и хотели узнать, как должно быть с ними поступлено, то в синоде возник вопрос: должно ли безразлично всех подвергать епитимиям, кто убивает разбойников? Некоторые говорили, что если кто, имея возможность избежать злоумышления разбойника, не сделал этого, но намеренно убил его, должен быть подвергнут епитимии не по настоящему правилу, но понести более тяжкое наказание, как убийца; ибо, говорили они, кто знает, - если бы нападавший разбойник остается жив, может быть, он по воле Божией оставил бы разбойничество и обратился бы к Господу. Ссылались и на древнего толкователя, который к тексту вышеизложенного закона, приписал: «то есть, если не мог безопасно убежать, не подлежит обвинению». А если разбойник поднял свою убийственную руку на того, кто убил его, то должно поступать согласно с тем, что определяет настоящее правило, а также и указанный закон. Если же кто убил разбойника, не преследуя его, ни защищаясь от его преследования, но замыслил убить и убил ради общей пользы, призванный к тому другими, то не должен быть наказан ни по законам, ни по церковным правилам; ибо таковой, говорили (они в синоде), достоин даже наград, так как он спас от смерти души многих и сделал обитаемым такое место, которое покрыто было разбойническими засадами, как трением и волчицами. Они подтверждали это и законом, который содержится в 1-м титуле 8-й книги (Василик) и определяет, что «не подвергается бесчестию тот, кто ради показания мужества вступил в бой со зверем, и получил награду за то, что поразил зверя, не прибегая к травле его собаками, если этот зверь наносит вред области». Но собору угодно было, по смыслу церковных законов, чтобы как защищающиеся от разбойников, так и те, которые убивают их ради общей пользы, призываемые к тому другими, подвергались такой же епитимии, какой подвергаются совершившие убийство на войне; а того, кто убивает разбойника, когда мог бы избежать разбойнического нападения, подвергать более строгой епитимии, так что вышеуказанное различие, принятое в законах, не устранялось. И это относительно мирян. А клирики, каким бы то ни было образом совершившие убийство, извергаются, так как для них в этом случае не полагается никакого различия между неприятелями, или разбойниками, или кем-либо другим. Прочти синодальное постановление, состоявшееся в 15-й день месяца мая третьего индикта, в дни святейшего патриарха господина Константина Хлиарина, которое помещено в конце настоящей книги (Разумеется экземпляр канонического кодекса, бывший в руках у Вальсамона и содержавший в себе, в числе приложений, указанное синодальное постановление) и содержит в себе все это; прочти также 23-ю главу 13-го титула настоящего собрания (То есть номоканона патриарха Фотия).