Пошто нас Божанствено Писмо јасно учи овако: „Не приступај никоме твоме сроднику по телу, да откријеш срамоту његову“ (3Мојс. 18, 6), Богоносни Василије је у својим канонима (канони 75–79 и 87) набројао неке забрањене бракове, а многе је прећутао, и на оба начина корист нам је донео. Јер избегавајући мноштво срамних назива, да речима не оскврни говор, општим именима је обухватио нечистоте којима нам је обухватно показао незаконите бракове. Но пошто се таквим ћутањем, и неразабирањем забране недозвољених бракова, сама природа смућивала, одлучисмо да ово јасније изложимо, одређујући да од сада: који ступи у општење брака са својом (прво)братаницом (или сестричином), или отац и син са мајком и ћерком, или отац и син са двема девојкама сестрама, или мати и кћер са два брата, или два брата са двема сестрама, – (сви ови) подлежу канону о седмогодишњем (кајању), очигледно пошто одступе од незаконитог саживљења.
Божанствено нас писмо учи: Да не приступаш свакоме твоме рођеноме по тијелу, да откриваш срамоту његову (3Мојс 18, 8); богоносни пак Василије у својим је правилима избројао неке забрањене бракове, а о веома многима је премучао, те и једним и другим нам је корист принио. Јер избјегавајући мноштво срамотних имена, да ријечима не оскврни говор, он је опћим именима означио нечистоће, и тиме нам је у опће показао протузаконите бракове. А пошто услијед такова мучања и што се нијесу могли разабрати неправилни бракови, који се забрањују, сама се природа бркала, то смо ми нашли, да ово одређеније изложимо, те према томе, који ступи у опћење брака са својом братучедом (првобратучедом), или отац и син са матером и ћером, шш са двјема дјевојкама сестрама отац и син, или са два брата матер и ћер, или два брата са двјема сестрама, наређујемо, да сви ови имају подлећи правилу о седмогодишњем кајању, наравно пошто се разлуче од протузаконитога суживљења.
Τῆς θείας ἡμᾶς οὕτω σαφῶς ἐκδιδασκούσης Γραφῆς, Οὐκ᾿ εἰσελεύσῃ πρὸς πάντα οἰκεῖον σαρκὸς σου, ἀποκαλύψαι ἀσχημοσύνην αὐτοῦ· ὁ θεοφόρος Βασίλειός τινας τῶν ἀπηγορευμένων γάμων ἐν τοῖς οἰκείοις κανόσιν ἀπηριθμήσατο, σιωπῇ τὰ πλεῖστα παραδραμών, καὶ κατ᾿ ἀμφότερα κατασκευάσας ἡμῖν τὸ ὠφέλιμον. Τὸ γὰρ τῶν αἰσχρῶν ὀνομασιῶν πλῆθος παραιτησάμενος, ὡς ἂν μὴ τὸν λόγον καταῤῥυπαίνοι τοῖς ῥήμασι, γενικοῖς ὀνόμασι τὰς ἀκαθαρσίας διέλαβε· δι᾿ ὧν περιεκτικῶς ἡμῖν τοὺς παρανόμους γάμους ὑπέδειξεν. Ἐπειδὴ δὲ τῇ τοιαύτῃ σιωπῇ, καὶ τῷ ἀδιαγνώστῳ τῆς τῶν ἀθέσμων γάμων ἀπαγορεύσεως, ἑαυτὴν ἡ φύσις συνέχεε, συνείδομεν γυμνότερον τὰ περὶ τούτου ἐκθέσθαι, ὁρίζοντες ἀπὸ τοῦ νῦν, τὸν τῇ οἰκείᾳ ἐξαδέλφῃ πρὸς γάμου κοινωνίαν συναπτόμενον, ἢ πατέρα καὶ υἱόν, μητρὶ καὶ θυγατρί, ἢ δυσὶ κόραις ἀδελφαῖς πατέρα καὶ υἱόν, ἢ ἀδελφοῖς δυσὶ μητέρα καὶ θυγατέρα, ἢ ἀδελφοὺς δύο δυσὶν ἀδελφαῖς, ὑπὸ τὸν τῆς ἑπταετίας πίπτειν κανόνα, ἀφισταμένων αὐτῶν προδήλως τοῦ παρανόμου συνοικεσίου.
Ап. 19: Који је узео две сестре (једну после друге), или (узео) братаницу (или сестричину), не може бити клирик.
Трул. 26: Презвитер, који је по незнању ступио у незаконит (= други) брак, нека има презвитерско седиште – сходно узакоњеном нам од свештеног канона (Василија Великог 27) – а од других (свештено)дејстава нека се уздржава, јер је таквоме доста опроштај. Није нормално да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи, јер благосиљање је предавање освећења, а који то нема, због преступа из незнања, како ће другоме давати? Нека, дакле, (такав) не благосиља ни јавно ни насамо, нити (Свето) Тело Христово да раздаје другима, нити друго нешто да служи (λειτουργήτω = литургише), него, задовољавајући се седиштем (свештеничким), нека са сузама моли Господа да му опрости преступ из незнања. Јасно је, пак, да ће се такав незаконити брак раскинути, и тај муж никако неће имати општење са оном (женом) због које је лишен свештенодејства.
Трул. 53: Пошто је духовно сродство веће од свезе по телу, а дознасмо да у појединим местима неки који примају децу (тј. кумови) на Светом и спасоносном Крштењу, после тога ступају у брачно саживљење са њиховим удовим матерама, (зато) одређујемо: да од сада ништа такво не бива. Ако ли неки, после овог канона, затекну се да то чине, такви нека најпре одступе од тог незаконитог саживљења, а затим нека подлегну епитимијама за блудочинце.
Неокес. 2: Жена, ако се уда за два брата, да се искључи (из заједничке молитве) до смрти; али ако, при смрти (тј. тешко болесна) каже да ће, кад оздрави, раскинути брак, нека због човекољубља добије (поступак) кајања. А ако умре жена у таквом браку, или муж, ономе (брачнику) који преостане, тешко ће бити покајање.
Вас. Вел. 23: За оне који се ожене (=сукцесивно) са две сестре, или (женске) које се удају (=сукцесивно) за два брата, ми смо већ издали краћу посланицу, чији препис смо послали твоме благочешћу. Који пак узме жену брата свога, неће бити примљен (у општење) док не одступи од ње.
Вас. Вел. 27: За презвитера који је из незнања ступио у незаконит брак, одредио сам што треба: нека учествује у седишту (презвитерском), а од осталих (свештено)дејстава нека се удаљава, јер је таквоме доста опроштај. Недоследно је да благосиља другога онај који треба своје ране да лечи. Јер благосиљање је предавање освећења, а који га (=освећење) нема, због преступа из незнања, како ће (га) другоме давати? Нека, дакле, не благосиља ни јавно, ни насамо, нити да Тело Христово раздаје другима, нити нешто Друго (од свештенорадњи) да служи (μήτε τι ἄλλο λειτουργείτω = нити да ишта литургише), него, задовољавајући се седиштем (међу свештеницима), нека моли са сузама друге и Господа, да му се опрости грех из незнања.
Вас. Вел. 68: Склапање брака између лица (ἀνθρώπων) у забрањеном сродству, ако се открије да је учињен у гресима, добиће епитимије прељубникâ.
Вас. Вел. 75: Ко се са својом сестром од оца или мајке заједно упрљао (συμμιανθεὶς = оскврнио се, блудно згрешио), нека му се не допусти долазак у молитвени Дом (= у Цркву), док не престане од (тог) безаконог и преступног дела. Пошто пак дође у сазнање тог страшног греха, нека три године плаче стојећи пред вратима молитвених Домова (=храмова), и молећи народ који улази на молитву да сваки са сажаљењем чини за њега усрдне молитве Господу. После тога, друге три године нека се допусти само слушање (Св. Писма); и пошто је слушао Свето Писмо и поуку (=беседу), нека се отпусти, и не удостојава молитве (са вернима). Затим, ако је са сузама умољавао молитву (са вернима), и припадао Господу са скрушеним срцем и дубоким смирењем, нека му се за друге три године допусти припадање. И тако, пошто покаже плодове достојне покајања, нека се десете године прими на молитву са вернима, без учешћа у Приносу (Евхаристије); и стојећи две године са вернима на молитви, нека се тако надаље удостоји Причешћа Добра (=Тела и Крви Христове).
Вас. Вел. 76: Исти образац важи и за оне који узимају своје снахе.
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Вас. Вел. 78: Овај исти образац (=правило) држати и за оне који две сестре узимају за брак, макар и у различна времена.
Вас. Вел. 79: Који се занесу страшћу са својим маћехама, потпадају истом канону, којем и они који се занесу страшћу са својим сестрама.
Вас. Вел. 87: Дошла су до нас писма са натписом Диодорово, али оно надаље (тј. садржај) приличи више неком другом неголи Диодору. Јер ми се чини да је неки од вештих (у фалсификовању) људи, који је узео (на себе) твоје лице, тако хтео да себе учини достоверним пред слушаоцима. Он, дакле, запитан од некога: да ли може довести себи за брак, кад му је жена умрла, сестру њену, није се згрозио од (самог) питања, него је то мирно саслушао, и већма силно и одважно потпомогао ту разуздану похотљивост. Да је код мене то писмо, послао бих (ти) га, и ти би био довољан да одбраниш себе и истину. Али, пошто је показивач (писма) опет га узео (себи), и проносио га (около) као знак победе против нас, који смо то (тј. такав брак) још од почетка забранили, говорећи да он има писмену власт (за такав брак), ево ти сада пишем да двојном руком оповргнемо то измишљено писмо, и никакву снагу му не оставимо, како не би олако шкодило читаоцима. [Канон 87.] - Против оних који две сестре, или два брата, узму (сукцесивно) у брак Прво што је највеће у оваквим стварима јесте обичај (τὸ ἔθος) код нас, који ми истичемо као имајући снагу закона, јер су нам те одредбе предане од Светих људи. А тај је (обичај) овакав: Ако неко буде некад савладан страшћу нечистоте и падне у безаконито општење са двема сестрама, ово не треба браком сматрати, нити уопште треба (такве) у пуноћу Цркве примати пре но што се међусобно раздвоје. Тако да, кад не би имали ништа друго рећи, довољан је обичај (τὸ ἔθος) да се од (тог) зла сачува. Но пошто је писац писма покушао да лажним аргументом толико зло уведе у живот, потребно је да ни ми не бежимо од помоћи расуђивања, мада је и у толико јасним предметима предубеђење појединца јаче од сваког расуђивања. Написано је, вели, у Књизи Левитској (18, 18): „Немој узети жену која ће бити ревњива на сестру своју, да откријеш пред оном голотињу ове за живота оне“. Јасно се, вели (тај), види из овога, да је после смрти (прве сестре) допуштено узети (сестру њену). На то ћу ја најпре ово казати: да оно што (Старозаветни) Закон говори, говори (то) онима који су у Закону (Рм 3, 19), јер би тако ми подлегали и обрезању, и Суботи, и уздржавању од (неких) јела. Јер нећемо, ваљда, ако нађемо нешто што задовољава наше насладе, потчинити себе јарму ропства (Старозаветног) Закона, а ако се у Закону покаже нешто тешко, тада ћемо прибећи слободи у Христу. Питали су нас: да ли је написано да се узме жена при сестри (њеној)? И рекли смо, што је за нас поуздано и истинито, да није написано. Али извадити из односних навода оно што је прећутано, то може законодавац, а не онај који закон цитира. Јер би тако било могуће ономе ко хоће, усудити се и узети још за живе жене сестру (њену). Такав софизам управо приличи томе. Јер, вели, написано је: „Немој узети суревњиву“, као да не спречава узети ону несуревњиву. Онај који брани страст одредиће да је нарав сестара несуревњива. Када, дакле, нема узрока због кога се забрањује живљење с обема, шта тада спречава узети (две) сестре? Али то није написано, кажемо ми. Али није ни оно одређено. Смисао пак контекста једнако даје право обадвома. Али, требало се мало вратити на (околности) пре установљења тог закона, те се (тако) ослободити проблема. Јер, видело би се да законодавац не обухвата сваку врсту грехова, него нарочито забрањује грехе Египћана, одакле је изишао Израиљ, и оне Хананејаца, којима се доселио. Јер је овако речено: „Немојте чинити по поступцима Египта, у коме сте живели; и по поступцима земље Хананске, у коју ћу вас увести, немојте чинити, и по њиховим законима немојте ходити“ (3Мојс 18, 4). Тако изгледа да ова врста (споменутог) греха није била практикована код (тих) незнабожаца, зато ни законодавац није требао предупређивати од истога, него је био довољан ненаучени обичај да се одбаци (та) гнусност. Како си, дакле, забранио веће, а прећутао мање? (Законодавац је то учинио), јер је мислио да многим телољупцима (τῶν φιλοσάρκων = плътолюбьца), за саживљење са (двема) живим сестрама, може штетити пример Патријарха (Јакова). Ми пак шта треба да чинимо? Говорити што је написано, или радознало испитивати што је прећутано? Тако, опет, у тим законима није написано да не могу отац и син једну (исту) иночу имати, а код Пророка је то подвргнуто највећој осуди: „Јер син, вели, и отац одлажаху ка једној истој девојци“ (Амос 2,7). А све друге врсте нечистих страсти измислила је демонска школа, док је Божанствено Писмо прећутало, не подносећи да честитост своју упрља спомињањем гнусних назива, него је општим именима осудило нечистоте, као што и Апостол Павле каже: „А блуд и свака нечистота нека се и не спомиње међу вама, као што се пристоји светима“ (Еф 5, 4), обухватајући именом нечистоте све непомениве срамоте мушкога и женскога пола. Тако, ћутање свакако не даје дозволу сластољупцима. А ја кажем да није ни прећутано о овој ствари, него да је она законодавцем веома строго забрањена. Јер оно: „Немој приступати ниједној рођаци твојој по телу, да откријеш голотињу њихову“ (3Мојс 18, 6), укључује у себе и ову врсту сродства. Јер, шта човеку може бити блискије од његове жене, боље рећи од самог њеног тела? Јер они нису више двоје, него једно тело (Мт 19, 5). Тако кроз жену, сестра њена долази у сродство са мужем. Јер, као што се не може узети матер женина, или кћи женина, као ни своја матер, ни своја кћи, тако нити сестра женина, јер (не може) ни сестра своја. И обратно овоме: не може ни жена ступити у брак са сродницима мужа, јер су обојима права (τὰ δίκαια) сродства заједничка. Ја пак свакоме ко ме пита за савет о браку сведочим: да „пролази обличје овога света, и време је скраћено, да ће и они који имају жене бити као и они који немају“ (1Кор 7, 29. 31). А ако ми неко прочита оно: „Рађајте се и множите се“ (1Мојс 1, 18; 9, 1), смејем му се што не разликује времена законодавстава. Други је брак само лек (παραμυθία = утеха) од блуда, а не подршка раскалашности. „Ако ли се не уздрже, вели се, нека се жене“ (1Кор 7, 9), а не (каже): женећи се, нека преступају закон. А они који ни природу не гледају, који штету души (својој) наносе страшћу безчашћа (=безакоња), нека разаберу какве је из старине дала (природа) називе сродства. Јер, по каквом ће сродству назвати оне који се роде (у таквом браку)? Хоће ли их назвати браћом, или сестрићима? Јер им се, услед мешања, могу применити оба (назива сродства). Немој, човече, да од тетке учиниш маћеху деци, нити ону која би их требала неговати уместо матере, њу оружати немилосрдним завиђењима. Јер само мржња маћеха кадра је да непријатељство распростре и после смрти. Боље рећи, и иначе непријатељи помириће се са покојнима, а маћехе почињу мржњу после смрти. Главно од (свега) казанога је: ако стреми браку по закону, отворена му је сва васељена; а ако му је стремљење страсно, нека зато буде још већма спречен. „Да се научи свој сасуд (=тело) у светињи држати, а не у страсти пожуде“ (1Сол 4, 4). Хотећи да више о овоме говорим спречава ме мера посланице. Желим пак или да се ова моја поука покаже јача од страсти, или да ова прљавштина (=срамота) не дође код нас, него нека остане у местима где се и дрзнула.
Тим. Алек. 11: Питање 11. Ако неко позове свештеника да састави (= благослови = венча) брак, па дочује да је брак незаконит, као (на пример) брак са тетком, или је сестра покојне жене та која ће се венчати, треба ли клирик (= свештеник) да се одазове, и да (за њих) учини Принос (= Литургију)? Одговор. Већ сте рекли: Ако клирик (= свештеник) дочује да је брак незаконит! Ако је, дакле, брак незаконит, свештеник не треба да узима удела у туђим гресима.
Теоф. Алек. 5: О Пануфу, постављеном за ђакона у Лику (=Ликопољу), треба испитати: па ако се нађе да је он, будући још оглашени, узео у општење брака братичину (или: сестричину), а после Крштења узведен у клир, (онда) нека остане у клиру, ако је она умрла, и после Крштења није имао општења са њом. Ако ли је, будући верник (= крштени хришћанин), узео у општење брака братичину (или: сестричину), нека буде удаљен из клира; јер ово не наноси осуду епископу Аполону, ако га је из незнања поставио.
Зонара: Василий Великий на вопрос, может ли кто по смерти своей сожительницы сочетаться с ея сестрою, отвечал отрицательно, и в послании к тем, которые держались противной мысли, предложил свое рассуждение самым убедительным образом и достойно глубины его мысли. Затем он упомянул и о некоторых незаконных и запрещенных браках, заключив и обозначив прочие именем нечистоты. Постановление о сем заключается в правилах богодухновенного отца и составляет восемьдесят шестое (87) правило. Итак, некоторые пользуясь сим правилом, усиливались думать, что браки, не исчисленные в числе незаконных в сем правиле, не запрещены, и сливали естество вступая в смешение с родственными лицами. Поэтому-то собор и обратил внимание на сие правило и предоставляет оправдание, почему большую часть беззаконных браков святый прошел молчанием, а показал нам беззаконные браки в общем виде под именем нечистоты. Это потому, говорит, чтобы таковыми названиями не осквернити слова, исчисленные каждый из незаконных браков. Затем отцы собора указали и незаконные браки, которые перечислили, и определили таковые браки непременно уничтожать и вступивших в оные подвергать наказанию по правилу семилетней епитимии.
Аристен: Не дозволяй двоюродному брату вступать в супружество с двоюродною сестрою, ни сыну и отцу с матерью и дочерью, ни двум братьям с матерью и дочерью, ни братьям с двумя сестрами. А если бы и случилось что-либо такое; виновные, по разрушении брака, должны быть подвергнуты семилетней епитимии. И браки таковые, как запрещенные, должны быть разрушены, и те, которые вступили в таковые браки, по настоящему правилу и по семьдесят осмому правилу Василия Великого, в течение одного года должны быть в числе плачущих, в течение двух лет в числе слушающих, в течение трех в числе припадающих и в седмое лето могут стоять с верными; и таким образом, если со слезами покаются, - могут быть удостоены божественной святыни.
Валсамон: Некоторые, пользуясь 86-м (87) правилом Василия Великого, в котором исчисляются браки запрещенные по причине родства, говорили, что все кроме этих не запрещены. Итак, опровергая это, божественные отцы прежде сказали, что всякое совокупление в родстве запрещено Моисеевым законом, в котором определяется: да не приступиши ко всякому ближнему плоти твоея открыти срамоту его (Лев. 18, 6). Потом как бы в защиту сказанного великим отцем присовокупили, что, хотя сей богоносный отец, в своих правилах, и не исчислил поименно все запрещенные по причине родства браки; но поелику назвал таковые браки нечистыми, как запрещенные по причине родства; то сим общим выражением обнял все, и немногими словами запретил не только исчисленные, но и все входящие в круг родства; и что не должно называть не запрещенными те браки, которые не названы для соблюдения скромности. Посему отцы собора и определили, что незаконные браки суть такой, и такой и такой, - присовокупив, что по разлучении их явно, то есть, с собственным сознанием и без осуждения, они подвергаются правилу семилетней епитимии. Таким образом из сего ясно, что строже наказываются те, которые разлучаются не добровольно, а по обличении судом. Это открывается из слов правила, в которых говорится: «явно по разлучении их от беззаконного супружества». А как о запрещенных браках мы обширнее написали во 2-й главе 13-го титула настоящего собрания; то прочти оную, и содержащееся в ней, что весьма полезно.