О разлици ненамерних убистава знам да сам пре извесног времена писао твоме Богочашћу (= канон 8), колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према посебности околности, повећа или смањи епитимије.
Τὰς τῶν ἀκουσίων φόνων διαφορὰς πρὸ χρόνων οἶδα, ἐπιστείλας τῇ θεοσεβείᾳ σου, κατὰ τὸ ἐμοὶ δυνατόν, καὶ πλέον ἐκείνων οὐδὲν εἰπεῖν δύναμαι, τῆς δὲ σῆς συνέσεώς ἐστι κατὰ τὸ ἰδίωμα τῆς περιστάσεως ἐπιτείνειν τὰ ἐπιτίμια ἢ καὶ ὑφεῖναι.
Ап. 65: Ако који клирик удари (Апостолски 27) некога у свађи, и једним га ударцем убије, нека буде свргнут због своје напрасности (προπέτειαν = наглости); а ако је лаик (=верник), нека буде одлучен.
Трул. 91: Оне (особе) које дају лекове за побачај, и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβριοκτόνα = ембриоцидне) отрове, подвргавамо епитимији за убице.
Анк. 21: За жене које су се одале блуду, и убијају заметак (= плод = дете) у утроби, или спремају побачај лековима, пређашња наредба одлучује (од Причешћа) до краја живота, и томе се (уопште) следи. Нашавши пак нешто човекољубивије, одредисмо да издрже десетогодишње време (кајања), проходећи установљене степене (кајања).
Анк. 22: За намерна убиства, треба (убице) да припадају (све време с покајницима), а тек на крају живота да се удостоје Савршеног (= Причешћа).
Анк. 23: За ненамерна убиства, пређашња наредба заповеда: да за седам година могу добити Савршено општење (= Причешће), проходећи установљене степене (кајања); друга пак наредба заповеда да требају испунити време од пет година.
Вас. Вел. 2: Која (жена) је намерно убила (плод у утроби), подлеже казни за убиство. Тачног одређивања: да ли је (плод) добио облик или је без облика, код нас нема. Јер се овде суди не само за оно што ће се родити, него и она која је самој себи заверу учинила (ἐπιβουλεύσασα), јер жене при таквим покушајима већином умиру. А кад се овоме дода и уништење ембриона, то је друго убиство, по намисли, оних који се на то усуђују. Не треба, ипак, продужити до краја живота време њихове исповести (=покајања), него прихватити меру од десет година (кајања), али одређивати лечење не временом, него начином покајања.
Вас. Вел. 8: Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Вас. Вел. 11: Који је нехотично учинио убиство, довољно је испунио суд (τὴν δίκην = епитимију кајања) током једанаест година. Јер је јасно да, односно рањених, запазићемо оно Мојсијево (из Закона/Мојс 21, 12. 18-19/): нећемо сматрати да је убијен онај ко је легао у постељу од добијених рана, па је опет ходао са штапом својим (=као сакат); а ако после рана није устао (него умро), те онај ко га је ударио, није жељом да га убије постао убица, него нехотични по намери.
Вас. Вел. 43: Ко нанесе смртни ударац ближњему, убица је, било да је започео ударац, било да се бранио.
Вас. Вел. 56: Који је намерно убио и после тога се покајао, нека буде двадесет година без причешћа Светињама, а тих двадесет година распоредиће му се овако: четири године треба да плаче, стојећи изван врата молитвеног Дома (=Храма), и молећи улазеће верне да чине молитву за њега, исповедајући своје безакоње; после четири године примиће се међу слушаоце (Св. Писма у Храму, тј. оглашене), и пет година нека с њима излази (из Храма); седам (следећих) година, молећи се с припадајућима, излази (с њима из Храма); и четири (године) нека само стоји са вернима, а не узима удела у Приносу (Св. Евхаристије); и кад се (све) ово испуни, причестиће се Светињама.
Вас. Вел. 57: Који је ненамерно убио, нека десет година буде без причешћа Светињама; а (тих) десет година распоредиће му се овако: две године да плаче, а три године да проведе међу слушајућима (Св. Писмо, тј. оглашенима), четири године да припада, а годину да само стоји (са вернима), и следеће године примиће се у Светиње (=у Причешће).
Зонара: О невольных убийцах святый отец подробно написал в 8-м правиле и говорит, что более того он не может сказать; а предоставляет тому, кто врачует согрешившего невольным убийством, и увеличивать епитимию, и уменьшать, смотря по особенности случая, то есть по способу и причине убийства, и по качеству покаяния того, кто совершил убийство.
Аристен: Сей великий учитель церкви положил определения епитимии для вольных убийц и для невольных; и увеличивать или уменьшать оныя, применительно к встречающейся надобности, предоставил на волю того, кто получил власть вязать и решать.
Валсамон: И опять святый был спрошен, как должны быть наказываемы те, которые невольным образом совершили убийство, и отвечал, что больше того, что сказал о невольных убийцах в 8-м правиле «не может рещи»; но предоставил тому, кто врачует согрешившего невольным убийством, или увеличивать епитимию, или уменьшать, смотря по особенности случая, то есть по способу и причине убийства, по качеству лица, совершившего убийство, и по его расположению. А что невольные убийцы наказываются многообразно, то есть иногда тяжко, а иногда легко, это видно и из тех случаев, какие ежедневно встречаются по отношению к младенцам, часто умирающих в объятиях своих матерей. Ибо если мать подала причину к убийству тем, что от пьянства крепко заснула и оставила дитя без попечения, то должна быть подвергнута строгой епитимии; а если крепко заснула от трудной житейской деятельности и навела на свое детище смертоносный сон, то должна быть подвергнута более легкой епитимии. А я видел, что богатая и изнеженная жена была подвергнута тяжкой епитимии за то, что кормя грудное дитя сама, а не посредством кормилиц, и совершая кормление ребенка без привычки и должного внимания, дала ему в питие «вместо молока, смертоносного яду».