Ако неки епископ, или презвитер, не прими онога који се обраћа (= каје) од греха, него га одбије, нека буде свргнут; јер тиме жалости Христа, Који је рекао: Радост бива на небу за једнога грешника који се каје (Лк. 15, 7; Мр. 2, 17).
Ако који епископ, или презвитер, не прими, него одбије онога, који се обраћа од гријеха, нека буде свргнут; јер тијем жалости Христа, који каже: радост бива на небу за једног грјешника, који се каје (Лук. 15, 7)
Εἴ τις ἐπίσκοπος ἢ πρεσβύτερος, τὸν ἐπιστρέφοντα ἀπὸ ἁμαρτίας οὐ προσδέχεται, ἀλλ᾿ ἀποβάλλεται, καθαιρείσθω· ὅτι λυπεῖ Χριστόν, τὸν εἰπόντα· Χαρὰ γίνεται ἐν οὐρανῷ ἐπὶ ἑνὶ ἁμαρτωλῷ μετανοοῦντι.
I Вас. 8: О онима који се некада називају Катари (τοὺς Καθαρούς = Новацијани), а приступају Католичанској (= Саборној) и Апостолској Цркви, овај Свети и Велики Сабор одлучи да, полагањем руку на њих (χειροθετουμένους), тако остају у клиру. Али пре свега треба писмено да исповеде да прихватају и следују догматима Католичанске (= Православне) и Апостолске Цркве, то јест да ће општити и са другобрачнима и са палима у време гоњења – којим (палима) је и време (кајања) одређено и рок (опроштаја) установљен, – тако да ће они (= Катари) у свему следовати догматима Католичанске Цркве. А где се сви они, било у селима, било у градовима, сами (без других) нађу рукоположени, нека они који су у клиру остану у своме чину, а ако неки од њих прилазе (Цркви) тамо где постоји епископ или презвитер Католичанске Цркве, јасно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство, а онај који се код такозваних Катара назива епископ, имаће (само) презвитерску част, осим ако епископ не изволи да он има удела у части имена (епископског). Ако ли ово није угодно епископу, нека (му) смисли место или хороепископа или презвитера, да се види да заиста припада клиру, а да не буду два епископа у једноме граду.
Вас. Вел. 74: Ако ли, дакле, сваки од палих у напред споменуте грехе, буде ревностан (у кајању) и исповеда се, онај коме је од Божијег човекољубља поверено да дреши и везује (грехе – Мт 18, 18), ако буде човекољубивији, видећи величину (покајничког) исповедања грешника, и скрати време епитимија, неће (зато) бити достојан осуде, јер нам историја у (Светом) Писму показује да они који се са већим болом исповедају, брзо достижу Божије човекољубље.
Зонара: Господь наш, ради согрешивших, приклонил небеса и низшел. Ибо Он сказал: не приидох призвати праведники, но грешники на покаяние (Матф. 9, 13). Итак, кто не приемлет обращющагося от греха, тот противодействует Христу Богу нашему; а противодействующий и не повинующийся Ему не есть Его ученик; а не будучи Его учеником, не достоин священнодействовать. Ибо, каким образом может быть принят Христом тот, кто делает себя антихристом, противясь воле Его?
Аристен: Не приемлющий кающихся, сам тем паче не должен быть приемлем. И таковый, если будет клирик, извергнется; ибо противится Господу, рекшему: радость бывает на небеси о едином грешнике, кающемся (Лука. 15, 7).
Валсамон: Несть греха, побеждающего человеколюбие Божие. Посему Господь и приемлет всех кающихся и обращающихся от зла к добру. Ибо для спасения грешников Он низшел с неба, и сказал: не приидох призвати праведники, но грешники на покаяние (Лука. 15, 7). И так епископ, или пресвитер, не приемлюций обращающихся таким образом, но подобно Навату, гнушающийся ими, должен быть извержен, ибо противится воле Бога, рекшаго: радость бывает на небеси о едином грешнике, кающемся (Лука. 15, 7). Заметь из настоящего правила, что не одним епископам и монашествующим иереям дано правило принимать исповедания людей, и разрешать грехи; но и пресвитеры с дозволения епископа принимают помышления людей. Ищи еще 6-е правило карфагенского собора, и что в нем написано.