Сасвим забрањује овај Свети и Васељенски Сабор такозване циркузанте (μίμους = пантомимичаре) и њихова позоришта, затим да бивају ловачке представе, и плесања на позорници. Ако ли неко овај канон презире, и ода се нечему од овога забрањеног, ако је клирик, нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Одлучно забрањује овај свети и васељенски сабор, да бивају такозвани лакрдијаши и њихова приказивања, за тијем приказивања ловачка, и плесања на позорницама. А који повриједи ово правило, и ода се чему од овога што је забрањено, ако је клирик, нека се свргне, ако ли је свјетовњак, нека се одлучи.
Καθόλου ἀπαγορεύει ἡ ἁγία αὕτη καὶ οἰκουμενικὴ σύνοδος, τοὺς λεγομένους μίμους, καὶ τὰ τούτων θέατρα, εἶτά γε μὴν καὶ τὰ τῶν κυνηγίων θεώρια, καὶ τὰς ἐπὶ σκηνῆς ὀρχήσεις ἐπιτελεῖσθαι. Εἰ δέ τις τοῦ παρόντος κανόνος καταφρονήσει, καὶ πρός τι ἑαυτὸν τῶν ἀπηγορευμένων τούτων ἐκδῷ, εἰ μὲν κληρικὸς εἴη, καθαιρείσθω, εἰ δὲ λαϊκός, ἀφοριζέσθω.
Трул. 24: Никоме, ко припада свештеноме чину, или монаху није дозвољено да одлази на коњске трке (на хиподром), или да присуствује скарадним (θυμελικῶν = позоришно-циркуским) играма. Па и ако је неки клирик позван на свадбу, чим се појаве замамљиве игре, нека устане и одмах се удаљи, јер нам тако заповеда наука Отаца (= канон 54. Лаодикијски). А ако се неко у томе затече, или нека престане, или нека буде свргнут.
Трул. 65: Заповедамо да од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен. Јер је написано у 4. књизи Царства: „И сагради Манасија олтар свој војсци небеској у два дворишта Дома Господњег, и децу своју провођаше кроз ватру, и врачаше (ἐκληδονίζετο) и гаташе (οἰωνίζετο = по птицама), и учини стомаковрачања (= утробогатања), и умножи гатаре, и продужи да чини зло пред Господом, да Га разгњеви“ (4Цар. 21, 5–6).
Трул. 66: Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље (= Томине), сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе у псалмима и химнама и песмама духовним (Еф. 5,19), радујући се у Христу и празнујући, и слушајући читања Божанствених Писама, и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе (δημώδεις θέας = масовни спектакли).
Лаод. 54: Да не требају свештена лица, или неки (= било који) клирици на свадбама или гозбама да гледају позоришне представе, него пре но што дођу глумци да устану и удаље се.
Картаг. 15: Такође би угодно (одредити): да било који од епископâ, или презвитерâ, или ђаконâ, или клирикâ, ако се против њега покрене кривична или грађанска ствар у Цркви, па занемари Црквени суд, и захте се оправдати (καθαρθῆναι = purgare = очиститисѧ) код световних судова, макар одлука била донета у његову корист, ипак ће изгубити своје место. И ово важи о кривичној ствари; а ако је ствар била грађанска, губи оно у чему је победио (= добио), ако хоће да своје место задржи. И ово још би угодно (одредити): да, ако је учињен призив (= пренос апелацијом) од било којих црквених судија на друге црквене судије, који имају већу власт, то неће нанети никакву штету онима чија се пресуда укида, ако не може бити доказано да су судили или из непријатељства, или пристрасно, или нечим подмићени. Ако су пак договором страна (у спору) биле изабране судије, макар им број био и мањи од одређенога, (тада) не може бити призива (= апелације). И да деца свештеничка не могу изводити светска позоришта, нити (их) гледати, јер је то и свима хришћанима свагда проповедано: да се од тога уздржавају, и да не прилазе тамо где су богохулства.
Картаг. 61: И ово још треба тражити (од царева): да се спрече приказивања позоришних игара Недељом и у остале Светле дане Хришћанске вере; особито пак што се током осам дана Свете Пасхе масе већма стичу на хиподроме него ли у Цркву, (зато) треба да буду премештени одређени за њих дани, када се подударе (са Пасхом или Празником), и не треба ико од хришћана да буде принуђиван на та гледања.
Зонара: Строгость евангельской жизни требует, чтобы верные жили не распущено и рассеяно, но как прилично святым. Поэтому сие правило запретило все то, что не по необходимости вносит рассеянность в душу, ослабляет и расшатывает ея настроение, и возбуждает бурные взрывы смеха и хохот, как то представления смехотворцев, которые, иногда подражая аравитянам, иногда армянам, иногда рабам, а иногда чему-либо другому, ударами по щекам и шумом возбуждают неприличный смех и доводят почти до неистовства людей более простых, или невнимательных. А зрелища звериной травли не то, что охота с собаками, или как-нибудь иначе: ибо это не зрелище, а дело. В больших городах кормили зверей, львов и медведей, и в некоторые времена выводили на зрелища, и они вступали в бой иногда с быками, а иногда и с людьми, с пленниками, например, или осужденными, и это было к удовольствию зрителям. Это-то и запрещает правило, потому что это обличает жестокость зрителей, которые несчастья других обращают в свое удовольствие. Запрещает также и пляски на сцене. А сцена есть притворство и лицемерие, а поэтому и людей лицемерящих и представляющих себя то рабами, то господами, то полководцами и начальниками, называют сценическими. Итак, правило запрещает, как эти представления смехотворцев, так и пляски на сцене, исполняют ли их мужчины, неприлично вертясь и бесчинствуя во время пляски, или женщины, вызывая зрителей к невоздержанию. А не соблюдающих этого правила, но предающихся тому, что сим правилом запрещено, если они клирики, подвергает извержению, а если миряне – отлучению.
Аристен: Не быть смехотворцем, и не допускать театров и звериных представлений; ибо мирянин за это отлучается, а клирик извергается. И от мирян, как христиан, требуется, чтобы они проводили жизнь честно. Поэтому правило тех из них, которые предаются предосудительной игре, или исполняют на сцене пляски, или делаются смехотворцами, или собирают людей на зрелище, или занимаются травлей зверей собаками, - отлучает; а клириков, если они сделают что-нибудь правилом запрещенное, извергает.
Валсамон: В 24-м правиле настоящего собора мы писали не мало о конских ристалищах, травле зверей собаками и прочих зрелищах, равно как и о смехотворцах и пляске на сцене. И прочти это. Но спросит кто-нибудь: почему то правило определяет, что лица посвященные и монахи, присутствующие на конских ристалищах, или на позорных играх должны или перестать, или быть извержены; а настоящее правило говорит безразлично, что все предавшиеся этому, клирики извергаются, а миряне – отлучаются. Решение. Одно сноснее, именно то, когда кто-нибудь иногда бывает на конских ристалищах, или уличен в посещении позорищных (театральных) игр; другое не извинительно, именно предаться этому и иметь это своим постоянным делом. Поэтому однажды сделавшие проступок и сознавшиеся в этом, приглашаются перестать, если не хотят быть извержены. А пребывающие в этом зле клирики извергаются, а миряне – отлучаются. Знай, что хотя мы написали в том правиле, что некоторые говорят о том, что совершаемые в настоящее время конские ристалища не запрещаются, но пляски на сцене и зрелища смехотворцев на сцене всеми без различия признаются заслуживающими наказания, на основании обоих правил. А звериными зрелищами правило называет бои зверей; ибо они запрещаются, а не охота на зайцев с собаками. Может быть, по причине епитимий полагаемых этими правилами придумали и царские игры, которые не возбуждают в зрителях рассеяния и нескромного смеха, именно, и прочие.