Вративши се из далека, - јер бејах до Понта ради Црквених потреба и ради посете сродницима, - и повратив своје скршено тело и душом донекле озлојеђен, но када писмо твоје Благобојазности примих на руке, све одједном заборавих, јер сам примио глас пријатнији ми од свих, и знамења (=рукопис) руке најмилије. Како сам, дакле, од (твојих) писама постао тако задовољан, треба да слутиш колико достојним сматрам сусрет са тобом, који ће изекономисати (=уредити) Свети (Бог), где неће бити непријатно и где нас ти сам позовеш. Јер неће ми бити тешко, ако достигнеш дом у Ефимиади да (тамо) будемо заједно, те ћу уједно избећи овдашње неугодности и доћи твојој нелицемерној љубави. А можда ми и иначе неопходним чини пут до Назијанза - изненадни одлазак богољубивога епископа Григорија, с ког разлога наступио непознато је до сада. А онај човек, о којем сам и сâм говорио твоме Савршенству, и сâм си се сада надао да је спреман, знај да је захваћен дугом болешћу, и надаље пати са самим очима, јер му је наступило обољење од старе бољке, и сада придошло од нове болести, тако да је сасвим постао неупотребљив за евентуалне делатности. А другога немамо код нас. Тако да је боље, мада су нама допустили ту ствар (=избор новог епископа), да се изабере неки од тамошњих. Јер треба сматрати да су те (њихове) речи израз нужде, а да душа њихова хоће оно што су од почетка тражили: да њихов буде вођа (=епископ). Ако има неки од новокрштених, било да се то свиђа или не Македонију, нека се тај изабере. Ти ћеш га упутити (τυπώσεις = образовати) у оно што треба, а у свему ће ти помоћи Господ и дати благодат у томе. [Канон 51.] - Сваком клирику преступнику следи лишење службе Односно клирикâ канони су изложили без разлике, наређујући да се одреди једна казна преступнима (клирицима) - лишење службе, било да су у неком (свештеном) чину, било да врше службу која нема рукоположење.
Τὸ κατὰ τοὺς κληρικούς, ἀδιορίστως οἱ κανόνες ἐξέθεντο, κελεύσαντες μίαν ἐπὶ τοῖς παραπεσοῦσιν ὁρίζεσθαι τιμωρίαν, τὴν ἔκπτωσιν τῆς ὑπηρεσίας, εἴτε ἐν βαθμῷ τυγχάνοιεν, εἴτε καὶ ἀχειροθετήτῳ ὑπηρεσίᾳ προσκαρτεροῖεν.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 30: Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву (= епископију), нека буде свргнут и одлучен; и сви они који с њиме опште.
Трул. 4: Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Картаг. 27: Такође би угодно (одредити): да, ако се презвитери или ђакони ухвате у неком тешком греху, који их нужно лишава Литургије, не полагати руке на њих као покајнике, нити као на верне лаике, нити им допуштати да, као изнова крштени, напредују на (други) степен клира.
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 32: Клирици који учине смртни грех (1Јн 5, 16-17) свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења (у Причешћу) са лаицима. Јер, „немој се светити два пута за исту ствар“ (вели Св. Писмо - Наум 1, 9).
Вас. Вел. 44: Ђакониса која са незнабошцем учини блуд, не прима се у општење, а у приношење (Евхаристије) примиће се (тек) седме године, разуме се ако буде живела у чистоти. Онај пак незнабожац, ако после вере (= примања хришћанства) опет приступи светогрђу (ἱεροσυλίᾳ = скрнављењу посвећене), враћа се на своју бљувотину (Приче 26, 11; 2Пт 2, 20-22). Зато ми више не допуштамо да тело ђаконисе, као посвећено, служи на телесну (=полну) употребу.
Зонара: Всех клириков, говорит (святой отец), имеют ли они рукоположение, или служат без рукоположения, в случае их падения, правила наказывают лишением степени или служения; ибо не сильнее наказывает тех, которые занимают высшую степень, именно пресвитеров, диаконов и иподиаконов, имеющих рукоположение, и не слабее – тех, которых назвал не имеющими рукоположения, как поставляемых только благословением, а не возложением рук; но все наказываются лишением степени и служения.
Аристен: Служители церкви, находятся ли они на степени пресвитеров, диаконов, певцов и чтецов, если не имеют рукоположения, каковы наблюдатели, кадило-возжигатели и те, которым вверено хранение святых дверей жертвенника, если впадут в любодеяние, имеют одно наказание – извержение из своего служения.
Валсамон: В 32-м правиле святый определил, что клирики за всякий грех наказываются только извержением. А поелику некоторые говорили, что клириками считаются те, которые имеют рукоположение, а не те, которые поставлены не церковные степени только чрез благословение (относительно последних хотели, чтобы они были наказываемы сильнее), то святый определил настоящим правилом, что все клирики наказываются одинаково – посредством одного извержения, то есть лишения принадлежащего им священнослужения, хотя бы были рукоположены, как пресвитеры, диаконы и иподиаконы, хотя бы совершали церковное служение только в силу благословения, как чтецы, певцы, наблюдатели и подобные. И это о клириках, вступивших на церковные степени посредством рукоположения, или посредством благословения. А если кто совершит преступление, имея только пострижение от епископа, или от игумена, то иным-ли образом он должен быть наказан? Решение. И таковый есть клирик и должен подлежать осуждению наравне с прочими клириками: ему должно быть запрещено всякое действие из числа тех, какие совершают имеющие пострижение, именно: он не должен входить в алтарь, ни читать с амвона, ни быть производимым в высшие священнические степени. Но я удивляюсь, каким образом некоторые, будучи извержены, исполняют обязанности церковных хартулариев, каковыя выполняют только посвященные. Точно также удивляюсь, каким образом те, которые имеют только пострижение и согрешают, истязуются и вообще наказываются как миряне, что я видел не один раз. Заметь из настоящего правила, что поелику и начальственные должности даются посредством благословения и, в переносном смысле, суть степени, то терпят несправедливость те, которые без суда лишаются епископами своих должностей или подвергаются нарушению своих прав; и епископы не имеют власти делать с ними, после их поставления, ничего такого, чего не могут делать с лицами, имеющими диаконские достоинства.