Оглашени, ако улази у Цркву (Κυριακόν = Господњи /Храм/) и стоји у реду оглашених, па сагреши, ако је међу онима што клече, нека, више не грешећи, пређе у слушаоце (Св. Писма); а ако и као слушалац још греши, нека буде изагнан (ван Цркве).
Оглашени, који је ступио у цркву и заузео мјесто у реду оглашених, пак сагријеши, — ако је био међу онима што клече, нека се премјести међу ове што слушају, пошто престане од гријеха; ако пак и тада сагријеши, кад је међу онима што слушају, нека се искључи из цркве.
Κατηχούμενος, ἐάν, εἰσερχόμενος εἰς Κυριακόν, ἐν τῇ τῶν κατηχουμένων τάξει στήκῃ, οὗτος δὲ ἁμαρτάνῃ, ἐὰν μὲν γόνυ κλίνων, ἀκροάσθω μηκέτι ἁμαρτάνων· ἐὰν δὲ καὶ ἀκροώμενος ἔτι ἁμαρτάνῃ, ἐξωθείσθω.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 11: За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
I Вас. 12: А они који су позвани благодаћу (у веру = Цркву) и показаше прву ревност и збацише појасеве (римске војске), али се после вратише на своју бљувотину као пси (2Петр. 2, 22), тако да неки и сребро употребише и (разним) угађањима остварише поновно ступање у војну службу, такви (кад се обрате), после трогодишњег слушања (Св. Писма), нека десет година припадају (с покајницима, молећи опроштај). Али код свих њих треба испитивати расположење и начин кајања. Јер који (од таквих), са страхом (Божијим) и сузама и трпљењем и доброчинствима, делом а не спољашњошћу, показују обраћење, такви, испунивши одређено време слушања, с разлогом ће се примити у заједницу молитава, уз то да епископ може и нешто човекољубивије о њима хтеднути. А који (епитимију) равнодушно подносе, и сматрају да им је форма долажења у Цркву (= Храм) довољна за обраћење, такви нека испуне све време (одређеног кајања).
I Вас. 13: За оне пак (од наведених), који буду на самрти, чуваће се и сада стари и канонски закон, тако да: ако је неко на исходу (живота), нека не буде лишен последњег и најпотребнијег напуства (ἐφοδίου = Причешћа). Али ако се, као већ оплакан и удостојен Причешћа, поврати опет међу живе, такав нека буде само у молитви са онима који су у (пуном) општењу. И уопште, о свакоме који је на исходу (живота), а тражи учешће (= Причешће) у Евхаристији, епископ, после провере, нека му подели од Приноса (= Причешћа Литургије).
I Вас. 14: За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
Трул. 93: Жена којој је муж отишао на пут и задуго је непознат (= не јавља се), те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога – чини прељубу. Под исти разлог (= суд) потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на (дужем) путу, не дочекају повратак (његов). Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак (жена), која се по незнању удала за (мужа) привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако (неудата) остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај (војник), ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, (као) и ономе (човеку праштајући) који се другим браком са њом оженио.
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Вас. Вел. 20: Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Тим. Алек. 4: Питање 4. Ако неко, будући оглашен, болујући сиђе с ума и не може да сам исповеди веру, а родбина његова моли да прими Свето Крштење док још живи, треба ли да га прими, или не? Одговор. Треба да прими, ако га нечисти дух не искушава.
Тим. Алек. 6: Питање 6. Ако је оглашена (=некрштена) жена пријавила своје име, да ће се просветлити (Св. Крштењем), па на дан Крштења дође јој уобичајено за женске (= циклус), треба ли је тога дана просветлити, или одложити, и колико одложити? Одговор. Треба одложити, док се не очисти.
Кирил Алек. 5: Ако неки подносе искључење (из општења = Причешћа у Цркви) будући под епитимијом због (својих) грехова, па им дође да скончају (= умру) још будући оглашени, нека се крсте, и нека не путују (на онај свет) из људских стварности без удела у Благодати, то јест непричешћени (ἀκοινώνητοι). Јер и ово приличи да установе Цркве пазе на то. Поздравите Братство, које је са вама, а које је са нама, поздравља вас у Господу.