У погледу Томоса Западних, примисмо и (ми) оне из Антиохије који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светога Духа.
У погледу списа западних, — примамо и ми оне из Антиохје, који исповиједају једино божанство Оца, Сина и Духа светога.
Περὶ τοῦ τόμου τῶν δυτικῶν, καὶ τοὺς ἐν Ἀντιοχείᾳ ἀπεδεξάμεθα, τοὺς μίαν ὁμολογοῦντας Πατρὸς καὶ Υἱοῦ καὶ Ἁγίου Πνεύματος Θεότητα.
II Вас. 1: Свети Оци сабрани у Цариграду одредише да се не сме одбацивати вера (= Символ) три стотине и осамнаест Отаца, окупљених у Никеји Витинској, него да она остане главна (κυρίαν = важећа), и да се анатемише свака јерес, и посебно Евномијанацâ или Евдоксијанацâ, и (јерес) Полуаријанацâ или Духоборацâ, и (јерес) Савелијанацâ, и (јерес) Маркелијанацâ и Фотинијанацâ, и (јерес) Аполинаријевацâ.
Трул. 1: Поредак најбољи сваке започињане и речи и дела, јесте: од Бога започети и у Богу починути, по речи Богослова (Григорија). Отуда, када се већ јавногласно од нас проповеда Православље (τῆς εὐσεβείας), и Црква, на којој је Христос утемељен (Мт. 16, 18; 1Кор. З, 11; 10, 4), непрестано расте и напредује, тако да се изнад Ливанских кедрова уздиже, и ми сада, започињући свештене речи, благодаћу Божијом одређујемо да се неизменљива (ἀκαινοτόμητον = неновачена) и неповређена чува вера, предана нам од очевидаца и служитељâ Речи (= Логоса), богоизабраних Апостола (Јуд. 1, 3). И још (Символ вере) три стотине и осамнаест Светих и Блажених Отаца, који се састаше у Никеји (на I Сабору З25. г.), за време Константина (Великог), бившег цара нашег, против безбожног Арија, и њиме научаваног незнабожачког инобоштва (ἑτεροθεΐας), или боље рећи многобоштва, који (Оци) сагласношћу вере нама открише и разјаснише једносушност (τὸ ὁμοούσιον = ѥдиносоущьноѥ) у Трима Ипостасима Богоначалне природе, не допустивши да то остане сакривено под покривачем незнања, и јасно научише верне да се једним поклоњењем клањају Оцу и Сину и Светоме Духу, и срушише и разбише (лажно) учење о неједнаким степенима Божанства; и од јеретикâ направљене, против Православља, детске од песка играрије порушише и растурише. Такође, потврђујемо и веру проповедану од сто педесет Светих Отаца, окупљених у овом Царском Граду (на II Сабору З81. г.) за време Великог Теодосија, бившег цара нашег, прихватајући богословске речи о Светоме Духу, и заједно са пређашњим непријатељима Истине одбацујемо сквернога Македонија, који се дрско усудио да Господара (Духа) сматра слугом, и разбојнички настојао да расеца нераздељиву (Божанску) Јединицу, да нам (тако) не буде савршена тајна наде (наше – 1Πетр. 3, 15). Заједно са овим гнусним и беснећим на истину (Македонијем), осуђујемо и Аполинарија, уводиоца злобе, који је безбожно изригао да је Господ узео (наше) тело без ума и душе, те отуда мислио да је наше спасење било несавршено. Уједно запечаћујемо и учење изложено од две стотине Богоносних Отаца, сакупљених први пут (на III Сабору 431. г.) у граду Ефешана, за време Теодосија (Млађег), сина Аркадијева, бившег цара нашег, као неразориву моћ Православља (τῆς εὐσεβείας), проповедајући Јединога и по оваплоћењу Христа, Сина Божјега, и славећи Пречисту Вечнодјеву, Која Га је безсемено родила, као заиста и истинску Богородицу; и одбацујемо, као удаљено од божанског удела, сујетно Несторијево раздељивање, који учи да је Један Христос посебно човек и посебно Бог, те (тако) обнавља јудејско злочешће. Тако исто, православно потврђујемо и ону јавно написану (στηλογραφηθεῖσαν) веру од шест стотина и тридесет Богоизабраних Отаца (на IV Сабору 451. г.) у Халкидонској митрополији, за време Маркијана, и њега бившег цара нашег, која је, (написана у оросу вере), великогласно свима крајевима (земље) предала Једнога Христа, Сина Божијег, сложенога (συνθετέντα = съложена) из две природе, и у тим истим двема природама слављенога, те је сујетномислећег Евтиха (јеретика), који је говорио да је Велика тајна домостроја спасења нашег привидно извршена, из светих Црквених вртова извргла, као нешто одвратно и кужно, а са њим (= Евтихом) и Несторија и Диоскора, једнога заштитника и поборника делења (Христа), а другога сливања (природа у Христу), који су обојица из супротне нечестивости упали у један (исти) понор пропасти и безбоштва. А исто познајемо, и оне после нас научавамо, Духом (Светим) произнесене православне речи од (стране) сто шездесет пет Богоносних Отаца, окупљених (на V Сабору 553. г.) у овом Царском Граду, у време Јустинијана (Великог), блажене кончине цара нашег бившег, који саборно анатемисаше и одвргоше Теодора Мопсуестијског, учитеља Несторијевог, те Оригена и Дидима и Евагрија, који су измислили јелинске басне (= митологије), и својим сањаријама и застрањењима ума измудријаше нам (цикличко) кружење и измењивање неких телâ и душâ, и нечастиво безумствоваше против васкрсења мртвих; и такође (Оци осудише) написано од Теодорита (Кирског) против Праве вере и дванаест поглавља Блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве (Едеског). И опет исповедамо да ћемо неизменљиво чувати веру (проглашену) од Светог Шестог Сабора, недавно (680–681. г.) сабранога у овоме Царском Граду, у време бившег цара нашег, божанске кончине Константина (Погоната), која је (вера) већу снагу добила тиме што је благочастиви цар томосе његове (= Саборске посланице) печатима утврдио, ради сигурности њихове до свега века; који нам је (Сабор) богољубиво појаснио да славимо два природна хтења, то јест воље (θελήσεις ἤτοι θελήματα), и две природне енергије (= дејства) у домостроју Оваплоћења Једнога Господа нашег Исуса Христа, Истинитога Бога; а оне који су искварили прави догмат Истине, учећи народе да је једна воља и једна енергија у Једноме Господу нашем Исусу Христу, православном одлуком (τῇ τῆς εὐσεβείας ψύφῳ) осудио Духом (Светим) — велимо за Теодора Фаранског, Кира Александријског, Хонорија Римског, Сергија, Пира, Павла (и) Петра, који су председавали (као епископи) у овом Богочуваном Граду, (и) Макарија бившег епископа Антиохијског, Стефана његовог ученика, и безумнога Полихронија — сачувавши тако неповређено опште Тело (Цркве) Христа Бога нашег. И кратко речено, одређујемо да се држи чврста и остаје непоколебљива до краја векова вера свих Мужева (= Отаца) који заблисташе у Цркви Божијој, који у свету беху светионици, држећи чврсто реч живота (Фил. 2, 15–16), и такође њихови богопредани списи и догмати (= учења). А одбацујемо и анатемишемо све које они одбацише и анатемисаше, као непријатеље Истине, који „празне ствари смислише на Бога, и неправду у висину говорише“ (Пс. 2, 1; 72, 8). Ако ли неко не држи и не прихвата, (донете) од свих (Отаца) напред поменуте догмате Православља, и не прославља и проповеда овако, него настоји да иде против њих, нека буде анатема, сходно већ изложеној одлуци од напредречених Светих и Блажених Отаца, и нека као туђин буде искључен и избрисан из именика хришћанског. Јер ми сасвим познасмо (= одлучисмо) да, по напред одређеним (темама), никако не можемо нити шта додавати, нити пак одузимати.
Картаг. 1: Аврелије епископ рече: Ове одлуке, које код нас имамо, по преписима што су тада са собом донели Оци наши са Никејског Сабора, и следеће, које образац (τύπoν = formam) његов (= Никејски) чувају и које смо ми одредили, нека се (све) потврђене чувају.
Картаг. 2: Сав Сабор рече: Пошто Бог хоће, треба да Црквена вера (ἡ Ἐκκλησιαστικὴ πίστις = fides ecclesiastica = цркъвьнаѧ вѣра), кроз нас предавана, буде једнаким исповедањем на овом славном Сабору најпре исповеђена; а затим Црквени поредак (ἡ Ἐκκλησιαστικὴ τάξις = ordo ecclesiasticus = цркъвьнаѧ чинъ), са сагласношћу свакога и свију заједно, треба да је чуван. А ради утврђења схватањâ наше браће и саепископâ, који су скоро хиротонисани, треба додати оно што смо сигурним исказом (= формулацијом) од Отаца примили (тј. Догмате и Каноне), тако да јединство (Свете) Тројице, то јест Оца и Сина и Светога Духа, познавано без икаквог разликовања (= по суштини), држимо свештеноутврђено у својим умовима; и као што смо научили, тако да учимо и народе Божије. Исто су сви недавно постављени епископи рекли јавно: Тако примамо, тако држимо, тако учимо, следујући Јеванђелску веру заједно са вашим учењем.
Зонара: Император Констанций, сын Константина Великого, совратившись в арианство, стремился уничтожить Первый собор. Папа древнего Рима известил об этом Константа, брата Констанциева. Констант в письме угрожал брату войною, если не перестанет колебать правую веру. Вследствие сего оба императора согласились, чтобы составился собор и чтобы он рассудил о никейских определениях. Итак, в Сардике собрались триста сорок один епископ, которые и изложили определение, утверждающее святый символ никейских отцев и отлучающее мыслящих противное. Это именно определение Вторый собор называет «свитком западных», и принимает принявших сей свиток в Антиохии. Западными собор называет епископов, собравшихся в Сардике. Сардика называется Триадица. Определение назвал собор «свитком западных» потому, что одни западные епископы изложили оное: ибо 70 восточных епископов сказали, что они не примут участия в соборе, если из собрания не выйдут святый Павел Исповедник и Афанасий Великий. А когда западные не допустили этого сделать, то восточные епископы тотчас оставили собор. Почему одни западные и утвердили никейское определение, предали анафеме ересь аномеев и осудили восточных епископов. Заметь из рассказанного здесь, что сардикийский собор был прежде второго собора.
Аристен: Свиток западных, утверждающий единосущие Отца и Сына и Святаго Духа, должен быть принимаем. Ясно?!
Валсамон: И это правило частное. Из истории известно, что император Констанций, сын Константина Великого, совратившись в арианство, стремился уничтожить Первый собор. Констант, брат его, управлявший западными частями империи, узнав об этом, в письме угрожал брату своему войною, если не перестанет колебать правую веру. Вследствие сего императоры согласились, чтобы в Сардике, или Триадице, собрались епископы и рассудили об изложенных в Никее догматах. По собрании трех сот сорока одного епископа утвержден был святый символ никейских отцев, а те, которые не так мыслили, были преданы анафеме. Это определение, принятое и антиохийцами, Второй собор называет «свитком западных»; а «свитком западных» назвал потому, что его изложили одни западные епископы: ибо 70 восточных епископов сказали, что они не примут участия в соборе, если не выйдут из собрания Святый Павел Исповедник и Афанасий Великий. А когда западные не допустили этого сделать, то восточные епископы тотчас оставили собор. Почему одни западные и утвердили никейское определение, предали анафеме ересь аномеев и осудили восточных епископов. Заметь из рассказанного здесь, что сардикийский собор был прежде Второго собора.