Оне од јеретикâ који се при крају живота кају, треба примати; но примати их, очигледно, не без разбора (ἀκρίτως), него испитавши да ли показују истинско покајање, и да ли имају плодове који сведоче о старању за спасење.
Τοὺς δὲ ἐπὶ ἐξόδῳ μετανοοῦντας τῶν αἱρετικῶν, δέχεσθαι χρή· δέχεσθαι δέ, δηλονότι οὐκ ἀκρίτως, ἀλλὰ δοκιμάζοντας, εἰ ἀληθινὴν ἐπιδείκνυνται μετάνοιαν καὶ εἰ τοὺς καρποὺς ἔχουσι μαρτυροῦντας τῇ πρὸς τὸ σωθῆναι σπουδῇ.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 14: За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
II Вас. 7: Који од јеретикâ приступају Православљу и уделу спасаваних, примамо (их) по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце, и Саватијанце и Новацијане, који се називају катарима и левима, и Тесарескедекатите (=Четрнаест/однев/нике) или Тетрадите, и Аполинаријевце – примамо пошто поднесу писмену изјаву (λιβέλλους - написаниѧ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска и Апостолска Црква; и запечаћујемо их, то јест прво помазујемо Светим Миром чело, очи, ноздрве, и уста и уши, и запечаћујући их говоримо: Печат дара Духа Светога! Евномијанце пак, који се крштавају једним погњурењем, и Монтанисте, који се овде зову Фригима, и Савелијанце, који научавају ијопаторство (υἱοπατορίαν = „синоочинство“ = монархијанизам) и друге неке опачине чине, и све остале јереси – пошто их овде има много, нарочито који долазе из Галатијске земље – све њих, који хоће да приступе Православљу, примамо као Јелине (= многобошце): и први дан их чинимо Хришћанима, други оглашенима, затим их трећи (дан) заклињемо трикратним дувањем у лице и уши, и тако их поучавамо (у вери) и чинимо да дуго времена пребивају у Цркви (= храму) и да слушају Свето Писмо, и тада их крштавамо.
Трул. 78: Да требају просвећивани (= новокрштавани) да веру (Цркве) изучавају, и петога дана (сваке) седмице о томе да дају одговоре епископу или презвитерима.
Трул. 96: Који се кроз Крштење обукоше у Христа (Гал. 3, 27), исповедише даће подражавати његов живот у телу (τὴν ἐν σαρκὶ αὐτοῦ πολιτείαν μιμεῖσθαι = иже въ плъти ѥго житию оуподобитисѧ). Зато, оне који умишљеним плетеницама намештају кинђурење косе на глави, на штету оних што их гледају, те тако замамљују неутврђене душе, лечимо (их) Отачки кроз одговарајућу епитимију, васпитавајући их и учећи да живе целомудрено, те да, остављајући обману и таштину материјалног, свагда преносе ум (свој навише) ка непропадљивом и блаженом животу, и да честито у страху (Божјем) имају понашање, и, колико је могуће, Богу се приближују очишћењем кроз (Христоподобно) живљење, и да већма унутрашњег него ли спољашњег човека украшавају врлинама и добрим и непорочним владањем (1Петр. 3, 3–4), тако да у себи не носе никакав остатак ђавоље обмане. А ако неко поступа против овога канона, нека буде одлучен (од Причешћа).
Неокес. 12: Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Лаод. 47: Да треба они који су у болести примили Крштење, и после су оздравили, да изучавају Веровање (= Символ вере), и упознају да су се удостојили Божанственог дара.
Картаг. 45: Да болесници, који не могу за себе одговарати, тада се крштавају када, њиховом слободном вољом, други за њих даду сведочанство на своју одговорност. Да глумцима, лакрдијашима и сличним таквим особама, или отпадницима (ἀποστάταις = apostaticis =отъстоупьникомъ), када се кају и Богу враћају, не треба одрицати благодат и помирење (са Црквом).
Зонара: Некоторые сомневались, должно ли принимать еретиков, если они при конце жизни просят покаяния. На это святый отвечал, что должно принимать, но не просто, а с испытанием того, истинно ли они каются, то есть оставляют ли свои учения и показывают ли плоды покаяния.
Аристен: Еретика, обратившегося при конце жизни и приносящего покаяние, должно принимать не без рассуждения и истязания, но испытывать покаяние его, истинно ли оно и имеет ли плоды, доказывающие тщание о спасении. Какие именно? – если он обличает свою ересь со слезами и сокрушенным сердцем исповедует свои грехи, творит милостыню и показывает другие подобные спасительные дела.
Валсамон: Настоящее правило определяет, чтобы еретики, приносящие покаяние при конце жизни, были принимаемы, после предварительного испытания, истинно ли они каются, то есть оставляют ли свои учения и показывают ли плоды покаяния. А другия правила повелевают принимать, по испытании, и тех еретиков, которые обращаются (к церкви), находясь в здравом состоянии.