Други пак варају себе тиме што, уместо својих пропалих, задржавају туђе нађене ствари; да, пошто су њима Боради и Готи учинили ратну напаст, они (сада) постају Боради и Готи другима. Зато смо вам послали брата и старца нашег (συγγέροντα) Евфросина, да вам, по овдашњем образцу (τύπον), дâ истоветна упутства, и од којих (људи) треба тужбе примати, и које треба искључити из молитава (=општења).
Ἄλλοι δὲ ἑαυτοὺς ἐξαπατῶσιν, ἀντὶ τῶν ἰδίων τῶν ἀπωλομένων, ἃ εὗρον ἀλλότρια κατέχοντες, ἵνα, ἐπειδὴ αὐτοὺς Βοράδοι καὶ Γότθοι τὰ τῶν πολεμίων εἰργάσαντο, αὐτοὶ ἄλλοις Βοράδοι καὶ Γότθοι γίνωνται. Ἀπεστείλαμεν οὖν τὸν ἀδελφὸν καὶ συγγέροντα Εὐφρόσυνον διὰ ταῦτα πρὸς ὑμᾶς, ἵνα κατὰ τὸν ἐνθάδε τύπον καὶ αὐτὸς δῴῃ ὁμοίως, καὶ ὧν δεῖ τὰς κατηγορίας προσίεσθαι, καὶ οὓς δεῖ ἐκκηρῦξαι τῶν εὐχῶν.
Ап. 74: Епископа, који је за нешто оптужен од веродостојних људи, неопходно је да га позову (околни) епископи; ако се одазове, и призна (ὁμολογήση), или буде изобличен (= докаже се), нека (му) се одреди епитимија. Ако ли позиван, не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два (друга) епископа. Ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет (друга) два епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече противу њега оно што сматра (да заслужује), да не би он помислио да ће, избегавајући (суд), нешто (тиме) добити.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
Григ. Неок. 2: Страшна је грамзивост, и није могуће у једном писму навести (сва) Божанствена Писма, у којима се објављује не само потреба бежања од крађе и страхота тога, него уопште од сваке грамзивости и присвајања туђега ради срамне похлепе, и да је сваки такав избачен из Цркве Божје. А то што су се неки у време најезде (варварâ), у толикој кукњави и толиком плачу, дрзнули, да време, које је свима носило пропаст, сматрају себи за време зараде (=добитка), то је својствено људима безбожним и богомрским, који немају мере неваљалства. Зато одредисмо: да се сви такви извргну (из општења), да не дође гњев (Божји) на сав народ, а најпре на предстојнике (=вође), који то не истражују (μὴ ἐπιζητοῦντας = не искорењују). Јер се бојим, као што Писмо каже, да безбожни са собом не погуби праведника (Мојс 18, 23). Јер, вели (Апостол): „блудочинство и грамзивост је оно ради чега долази гњев Божји на синове непокорности“ (Кол 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разоткрива, светлошћу се обелодањује“ (Еф 5, 7-13). Овако говори Апостол. А ако су неки, због пређашње грамзивости, учињене у миру, поднели казну, па у време гњева (Божјег) опет се повратили грабљивости, задобијајући корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба очекивати него да они, који се грабе за лакомост, навуку гњев (Божији) и себи и свему народу?
Григ. Неок. 3: Зар се није Ахар, син Зарин, грехом огрешио о заветовано (τοῦ ἀναθέματος = Богу посвећено), и на сав збор Израиљев наишао гњев Божији? (ИсНав 7, 1. 11-26). И само је он сâм сагрешио, али није сам умро у своме греху? И ми треба да сматрамо (као ствар) заветовану, сваку не нашу, него туђу добит. Јер и онај Ахар је узео од плена; и ови сада из плена узеше; али онај је узео од непријатељскога, а ови сада згрћу пагубну корист од братског (имања).
Зонара: Тем, кто говорит сказанное, отец отвечает, что «никто да не обольщает себя тем, яко нашел вещь брата», может быть, брошенною, и лежащею в пренебрежении; ибо хотя – бы и нашел ее таким образом, не позволительно корыствоватися ею и присваивать себе чужое, хотя – бы хозяин вещи был неизвестен; нашедший должен взять вещь и сберечь, пока узнает о том хозяин и потребует ее. Приводит и слова Второзакония и Исхода, говоря, что если во время мира брат твой, или враг твой, потеряет по беспечности свою собственность, не позволительно тебе, если найдешь ее, обратить в собственную пользу; но древний закон требует, чтобы ты возвратил ее потерявшему; тем более если во время бегства брата твоего, или во время пленения его найдешь оставленную им собственность, ты должен сохранить ее и возвратить бедствующему.
Валсамон: Вероятно, некоторые говорили, что они не похитили собственности плененных братьев, но нашли ее брошенною и не знали, кому она принадлежала, и потому думали, что не подлежат обвинению. Святый отец противопоставляет им слова Второзакония и Исхода и говорит, что хотя бы кто нашел в такое время вещи, брошенные и оставленные в пренебрежении, и не знал хозяина их, не дозволяется ему и в таком случае корыствоваться ими; напротив, он должен хранить их, пока не узнает хозяин и не потребует их. Затем присовокупляет, что если по Моисееву законоположению никто не в праве присвоить себе имущество, принадлежащее другим, будут ли то друзья или враги, хотя бы оно было в пренебрежении, и притом во время мира, но принуждается возвращать его хозяевам, даже расточительным и не заботящимся об отыскании своей собственности: то насколько более обязан тот, кто нашел имущество брата, находящегося в несчастии и плененного, или убегающего от варваров, и в такой нужде оставившего свою собственность без надзора, возвращать ее лицу, потерпевшему такое несчастье? Таково предписание святого отца; далее он учит, как должны быть наказываемы те, кто похитил такое имущество, или не похитил, но нашел, и те, кто не возвращает найденного. А гражданский закон, в положении 5-м 43-й главы 12-го титула 60-й книги (Василик) говорит буквально следующее: «берущий брошенную чужую вещь с целью присвоения, хотя бы и не знал, чья она, подлежит обвинению в краже, если только хозяин не покинул ее без попечения; ибо в таком случае хотя бы кто взял ее и воровски, поелику она перестала быть собственностью (хозяина), не подлежит (упомянутому обвинению), так как нет кражи, когда нет потерпевшего кражу. А если кто счел оставленным без попечения то, что не было оставлено без попечения, тот не есть вор; если же вещь не была оставлена без попечения и нашедший не считал ее таковою, а взял с тем, чтобы отдать имеющемуся найтись хозяину, то не подлежит обвинению в краже, хотя бы взял и вознаграждение за находку». Точно также и 61-я глава 3-го титула 50-й книги, содержащая следующее: «если кто овладел оставленною вещью отсутствующего, то в древности не подвергался обвинению в захвате, ни обвинению в насилии или похищении, а только иску о возврате собственности, так как хозяин был в отсутствии. Итак, мы хотим, чтобы он, хотя бы и признавал себя добросовестным владельцем, подлежал обвинению в насилии вообще; ибо смешно говорить: «я считал своим чужое». Итак, здесь имеет место тоже самое, что мы сказали относительно иска о двойном возмещении украденного, именно: кто берет что либо без согласия хозяина, виновен в краже; но это мы утверждаем, если не прошло тридцатилетия с тех пор, как началось (такое) владение». Затем написанное здесь относительно имущества пленников. Прочти также 34-ю книгу 1-го титула, 17-ю главу (Василик), где говорится: «возвращенные от неприятелей поля получают обратно прежние владельцы; ибо они не входят в разряд добычи и не поступают в казну, потому что только неприятельские поля, если будут захвачены, делаются казенными». Итак, заметь, что на основании канонов, и на основании законов, не только грабящие и похищающие имущество пленных наказываются и подвергаются суду, но и те, которые говорят, что нашли какую – нибудь находку, или оставленное недвижимое имение, и не сделали тотчас же известным, что сохраняют это во имя хозяина, по церковному закону должны быть подвергнуты епитимии, а по гражданскому – наказаны или как воры, если имущество было движимое, или по обвинению в насилии, если имущество было недвижимое. А когда найденное есть оставленное в небрежении, то овладевший не подвергается такому наказанию; но если это – движимое имущество, обязывается возвратить оное, и только, - если не освоил его как добросовестный владелец, в течение трехлетия; а если недвижимое, то (обязан возвратить) это самое, что было взято, как оставленное в небрежении, если не сделается собственником его через десятилетнее владение. А между праздным и оставленным в небрежении – большая разница; ибо что праздно, тем мы владеем мысленно, хотя физически и не распоряжаемся; а что оставлено тем ни по закону, ни в натуре мы не владеем, и поэтому оно поступает во власть того, кто добросовестно владеет им. Но это не имеет места по отношению к имуществу плененных, и поэтому завладевающие им и не возвращающие, как выше сказано, безразлично подвергаются и суду и наказанию.