Да хиротоније (свештених лица) не треба да буду у присуству слушалаца.
При изборима свештених лица не треба допустити, да свак без разбора слуша.
Περὶ τοῦ μὴ δεῖν τὰς χειροτονίας ἐπὶ παρουσίᾳ ἀκροωμένων γίνεσθαι.
I Вас. 4: Епископ свакако треба да се поставља од свих епископâ у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица сакупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту.
VII Вас. 3: Сваки избор епископа или презвитера или ђакона, који бива од властодржаца, да буде неважећи, сходно канону, који каже: „Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву, нека буде свргнут и одлучен; и сви који с њиме опште“ (Апостолски 30). Јер треба произвођени у епископство да од епископâ буде биран, као што је одређено од Светих Отаца у Никеји, каноном (4) које каже: „Епископ свакако треба да се поставља од свих епископа у области; а ако то буде тешко, или због хитне потребе, или због даљине пута, нека се на сваки начин тројица окупе на једно место, а одсутни нека свој глас пристанка дају кроз писма, и тада нека се учини избор (τὴν χειροτονίαν = рукоположење). А потврда тог догађаја припада у свакој области митрополиту“.
Антиох. 19: Епископ нека се не поставља (χειροτονεῖθαι = рукополаже) без Сабора и присуства обласног митрополита, а кад је он присутан, најбоље је да с њиме буду сви саслужитељи (= епископи) у области, које митрополит треба да позове посланицом. Ако ли се сви саберу, најбоље је; а ако то буде тешко, свакако (треба) да већина буде присутна, или да писмима дају сагласност, и тако да већином присутних, или (већином) гласова, бива постављење (епископа). Ако ли се поступи другачије, мимо установљеног, нека ни хиротонија (= постављење) ништа не вреди. Ако је пак по одређеном канону било постављење, а неки противрече због своје свадљивости, нека важи глас већине.
Антиох. 23: Епископ не може, уместо себе, да другога себи за наследника поставља, макар био и на кончини живота. Ако ли буде нешто тако, ништавно је то постављење. Него треба чувати црквено правило (τὸν θεσμὸν τὸν ἐκκλησιαστικόν = оуставъ цркъвьнъıи) које садржи: да се епископ другачије не поставља, него са Сабором и расуђењем епископâ, који, после уснућа почившега, имају власт да поставе достојнога.
Сард. 6: Осија епископ рече: Ако се догоди да у једној области у којој има много епископâ, изостане један епископ и неће због неке небриге да дође на Сабор и да се сагласи са постављањем епископа, а међутим сакупљено мноштво народа моли да се за епископа постави онај кога они траже, (тада) треба најпре изосталог епископа опоменути писмом егзарха те области – велим за епископа митрополије — да народ захтева да му се даде пастир, и сматрам да је добро њега сачекати докле не дође. Ако ли и позван писмом не дође, нити пак отпише (писмом), тада треба удовољити вољу народа. А ради постављања епископа митрополије, треба позвати и епископе из суседне области. Не треба уопште постављати епископа у неко село или мали град, у коме је довољан и један презвитер; јер није потребно тамо постављати епископа, да се не омаловажава име и власт (αὐθεντία) епископа. Него, као што већ рекох, обласни епископи треба да постављају епископе у оне градове где су и пре бивали епископи. А ако се нађе неки град, који се толико увећао бројем народа, да се сматра достојним и епископије, нека (га) добије. Је ли ово свима угодно? Одговорише сви: угодно је.
Лаод. 12: Да се у Црквено старешинство (ἀρχήν = началѣ = началство) епископи постављају одлуком митрополита и оближњих епископâ (тј. Сабора), пошто су дуго времена проверавани у слову (= науци) вере и у понашању доброга живота.
Лаод. 13: Не треба маси (τοῦς ὄχλοις = светини /Милаш/) допустити да учествује у изборима оних који ће бити постављани за свештенство.
Царигр. 1: Да убудуће не треба ни од тројице, а ни од двојице да се, по испитивању предмета, окривљени свргава, него одлуком Већег Сабора и епископâ те области, као што су и Апостолски канони одредили (Апостолски канон 74).
Картаг. 13: Аврелије епископ рече: Шта каже о овоме ваша Светост? Сви епископи рекоше: Дужни смо чувати што је одређено од оних (Отаца) пре нас, (јер) неке од њих (= одлукâ) Прваци (πρωτεύοντες = пьрвѣишии) било које области усуђују се случајно непажњом занемаривати. Зато, многи епископи, окупивши се, нека хиротонишу епископа. Ако пак буде нужде, три епископа, у којем било да су месту, нека по поруци Првога (= митрополита) рукоположе епископа. А ако неки у нечему поступи против (ове) своје сагласности, или (свога) потписа, сам је себе лишио части.
Картаг. 49: Епископи Хонорат и Урбан рекоше: Заповеђено нам је и ово: Пошто два суседна брата наша, епископи из Нумидије, усудише се да хиротонишу архијереја (ἱερέα =pontificem), одлучите да не бивају хиротоније епископâ, него од дванаест (епископа). Аврелије епископ рече: Нека се чува стари образац (ὁ ἀρχαῖος τύπος = forma antiqua =дрѣвнии образъ), да није довољно мање од три одређена епископа за хиротонију епископа (Никејски 4). Јер у Триполису, можда, и у Арзуи, зна се да су варварски народи врло близу, а у Триполису су, као што знате, само пет епископа, и могуће је да су два од њих често пута спречени неком нуждом. Јер је тешко, ма колики да је њихов број, да могу сви доћи; а то не треба да спречава потребу Цркве. Јер и у овој Цркви, у коју се ваша Светост изволела окупити, често и скоро сваке недеље имамо хиротонисање. Зар ја могу стално сазивати дванаест, или десет, или много мањи број епископа? А двојицу суседа лако је мојој маленкости придодати. Зато види ваша Љубав, (заједно) са мном, да се ово не може очувати (тј. сазвати 12 епископа за хиротонију).
Картаг. 50: Треба одредити и ово: да, кад некад приступимо избору епископа, и дође до неког спорење, пошто су се такве ствари код нас догађале, биће већ смело да се само три (епископа) нађу ради решавања (питања) ко ће бити хиротонисан; него нека се споменутом броју придода један или двојица; и пред самим народом, коме ће се (дотични) рукополагати, нека се најпре испитају лица која се противе, а затим нека се разаберу и њихови наводи, па кад се (дотични) покаже чист пред лицем народа, нека се тада хиротонише. Ако ваша Светост ово прихвата, нека се једнодушним одговором вашег Достојанства потврди.