Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
Епископ, или презвитер, или ђакон нека не изгони жену своју под изговором побожности. Ако је изагне, нека буде одлучен, а ако остане у томе упоран, нека свргне.
Ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, τὴν ἑαυτοῦ γυναῖκα μὴ ἐκβαλλέτω προφάσει εὐλαβείας· ἐὰν δὲ ἐκβάλῃ, ἀφοριζέσθω· ἐπιμένων δέ, καθαιρείσθω.
I Вас. 3: Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати (у кући) уведену женску (συνείσακτον, въводница), осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему.
Трул. 12: Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији председници (= епископи) не престају да живе заједно (συνεικεῖν) са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке (духовних) стадâ, одредисмо: да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је Апостолски раније установљено (Апостолски 5), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народâ (Цркве), и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку установу. Јер вели Божанствени Апостол: „Све на славу Божију чините; не будите на спотицање ни Јудејима, ни Јелинима, нити Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју, него (корист) многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор. 10, 31–32; 11, 1). А за кога се дозна да тако нешто чини, нека буде свргнут.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 30: Желећи да се све чини за изграђивање Цркве (1Кор. 14, 26), закључили смо да снисходимо (οἰκονομείν) и оним свештеницима који су у Црквама код варвара, тако да, ако сматрају да морају поступати преко Апостолског (5) канона – који наређује да се „под изговором побожности не прогања (своја) жена“ – и чинити више но што је одређено, те услед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога општења, одређујемо да они ни на који начин више не живе заједно са њима (= женама), тако да нам тиме пруже потпуни доказ свога обећања. А притом им ово допуштамо не ради чега другога, него због њиховог малодушног схватања и отуђених и неутврђених обичаја.
Трул. 48: Жена (изабранога и) узвођенога на епископско достојанство, пошто се претходно заједничком сагласношћу раздвојила од свога мужа, нека, после епископске хиротоније над њим, ступи у Манастир подигнут (или постојећи) далеко од епископовог обитавања, и нека од епископа добија старање (τῆς προνοίας = издржавање). Ако ли се покаже достојна, нека се узведе и у достојанство ђаконисе.
Гангр. 1: Ако неко куди брак, и гнуша се или укорева жену која с мужем својим спава, а верна је и побожна, као да (у браку) не може ући у Царство Божије, нека је анатема.
Гангр. 4: Ако ко прави разлику односно ожењеног презвитера: да не треба, кад он врши Литургију, примати Причешће од њега, нека је анатема.
Гангр. 9: Ако ко живи у девичанству или уздржаности, као удаљујући се од брака зато што се гнуша истог, а не ради самог девичанства као (по себи) доброг и светог, нека је анатема.
Гангр. 10: Ако се ко од девствујућих ради Господа, преузноси над ожењенима, нека је анатема.
Картаг. 4: Фавстин, Епископ Пикена, области Потентинске, местобљуститељ Римске Цркве, рече: Угодно је (одредити): да се епископ, и презвитер, и ђакон, и сви који се дотичу Светињâ, чувари целомудрености, уздржавају („у своје /договорено/ време“ – канон 25) од жена. Сви епископи рекоше: Угодно је (одредити): да сви који предстоје Жртвенику, то јест који служе, чувају целомудреност.
Зонара: В древности позволялось разводиться сожительствующим (супругам) и без вины, когда бы ни захотели; но Господь, как написано в Евангелиях, отвергнул сие. Итак по заповеди Господа и апостолы запрещают сие, и теперь пока говорят о посвященных, предписывая, что посвященный должен подпасть отлучению, если под предлогом благочестия отошлет свою жену, доколе, конечно, не будет убежден принять ее. Если же не примет ее, то и извержен будет: ибо в этом обыкновенно бывает укоризна браку, как будто брачное сожитие производит нечистоту; между тем как Писание называет брак честным и ложе не скверным. Правило упоминает и об епископах, имеющих жен, потому что тогда епископы беспрепятственно жили в законном супружестве с женами. Собор трулльский, называемый шестый, запретил это в двенадцатом правиле. И гражданский закон запретил басприрчинные разводы, а установил определенныя причины, по которым должны законно совершаться разводы.
Аристен: Священник, если изгонит помощницу, да будут отлучен; а если и после сего не примет, да будет извержен. Если какой либо пресвитер, или диакон изгонит помощницу свою под предлогом благочестия без благословной вины, да будет отлучен. Если же и после отлучения остается не исправившимся, да будет извержен. Ищи еще бывшаго в Трулле шестаго собора правила 12 и 13, в которых рассуждается о том же.
Валсамон: До шестаго собора, бывшаго в Трулле царских палат, епископам дозволено было иметь жен и после (принятия) епископскаго сана, как имеют их рукополагаемые после брака священники, или диаконы. Итак, поелику до 117 Юстиниановой новеллы, помещенной в 7-м титуле 28 книги Василик, желающий имел власть по всякой причине посылать своей жене развод, то настоящее правило говорит, что епископ, или пресвитер, или диакон, не имеет власти изгонять свою жену под предлогом благочестия. Предписания сего правила в отношении в пресвитерам и диаконам (ибо епископы, как сказано, не могут иметь жен после возведения на епископство) утратили свою силу, потому что ныне всякий, чей бы он ни был, брак расторгается не иначе как только по причинам, исчисленным в сказанной новелле, которыя суть слудующая6 1) заговор котораго либо из супругов против царя; 2) прелюбодеяние жены; 3) покушение однаго супруга на жизнь другаго; 4) если жена, без воли мужа, пиршествовала или мылась в бане с посторонними мужчинами; 5) если жена оставалась вне дома своего мужа и притом не у своих родителей; 6) если жена без ведома мужа ходила на конские ристалища; 7) если один из супругов захочет избрать монашескую жизнь, и некоторыя другия причины, изложенныя в указанной новелле, которую и читай.