Лаодикијски сабор (IV век)
канон 48.

У преводу еп. Атанасија Јевтића:

Да треба оне који се просвећују (Крштењем), после Крштења помазати Небеским Помазањем (= Светим Миром) да буду удеоници (μετόχους = причастьникомъ) Царства Христова (Јевр. 3, 1. 14).

У преводу еп. Никодима Милаша:

Који бивају просвијећени крштењем, морају бити помазани небеским помазањем да постану дионицима царства Христова.

У грчком преводу:

Ὅτι δεῖ τοὺς φωτιζομένους μετὰ τὸ βάπτισμα χρίεσθαι χρίσματι ἐπουρανίῳ καὶ μετόχους εἶναι τῆς βασιλείας τοῦ Χριστοῦ.


Упоредна места

III Вас. 7: Кад је ово прочитано (тј. Никејски Символ вере), Свети је Сабор одредио да нико не сме износити, то јест писати или састављати, другу веру осим одређене од Светих Отаца, сабраних у Никеји са Светим Духом (ДАп. 15, 29). Који се, пак, усуде да другу веру састављају, то јест проносе је и пружају онима који желе да се обрате познању Истине, било из Јелинства (= паганства), или из Јудејства, или из било које јереси, такви, ако су епископи или клирици, епископи бивају туђи епископства, а клирици клира; а ако су лаици, бивају анатемисани. На исти начин, ако се неки открију (између њих), било епископи или клирици или лаици, да верују или уче о оваплоћењу Јединороднога Сина Божијега оно што стоји у изложењу (вере несторијанске) које је поднео (Сабору) презвитер Харисије, то јест: погане и развраћене догмате Несторијеве који су ту приложени, нека подлегну одлуци овог Светог и Васељенског Сабора, то јест: да епископ буде лишен епископства и свргнут, а клирик такође да буде искључен из клира; а ако је неко лаик, нека и он буде анатемисан, као што је напред речено.

Трул. 95: Оне који се од јеретикâ обраћају Православљу и уделу спасаваних (τῇ μερίδι τῶν σῳζομένων), примамо по следећем поретку и обичају: Аријанце и Македонијанце и Новацијане, који себе називају Катарима и Левима, и Четрнаест(однев)нике, то јест Тетрадите, и Аполинаријевце, — пошто (лично) даду писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и анатемишу сваку јерес која не учи како учи Света Божија Католичанска (= Православна) и Апостолска Црква, – примамо запечаћујући их, то јест најпре помазујући Светим Миром чело и очи и ноздрве и уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: „Печат дара Духа Светога!“ А односно Павлијанистâ, који затим прибегоше Католичанској Цркви, одредба је донета: да се они свакако изнова крштавају (ἀναβαπτίζεσθαι = хрьщати отъ начала). Евномијанце пак, који се једним погњурењем крштавају; и Монтанисте, који се овде називају Фригима; и Савелијанце, који исповедају ијопаторство (υἱοπατορίαν = синоочинство) и друге неке злочести чине, и све остале јереси, јер овде их много има, особито долазећих из Галатске стране, све који од њих хоће да прибегну Православљу, примамо као јелине (= незнабошце). И први дан их чинимо хришћанима, други дан оглашенима, затим трећи дан вршимо им заклињања (= егзорцизме = изгоњење демонâ) уз трикратно дување у лице и уши; и тако их поучавамо (у вери), и чинимо да дуже остају у Цркви и слушају (Света) Писма, и тада их крштавамо. И (такође Гностике) Манихејце и Валентинијанце и Маркионисте, и оне долазеће из сличних јереси, примамо као јелине (= незнабошце) и изнова крштавамо. А Несторијанци и Евтихијанци и Севиријанци, и они из сличних јереси, треба да поднесу писмену изјаву (λιβέλλους = написаниѥ) и да анатемишу своју јерес, и (такође) Несторија и Евтиха и Диоскора и Севира (Антиохијског), и остале вође таквих јереси, и оне који исто с њима верују, и све напред споменуте јереси, и тако да примају Свето Причешће.