Да требају новокрштавани да уче (напамет) Веровање (= Символ вере), и петог дана (= четвртком) (сваке) седмице пред епископом или презвитерима да казују напамет (шта су научили).
Који се крсте, морају учити вјеровање, и петог дана сваке седмице пред епископом или презвитерима казивати шта су научили.
Ὅτι δεῖ τοὺς φωτιζομένους τὴν πίστιν ἐκμανθάνειν, καὶ τῇ πέμπτῃ τῆς ἑβδομάδος ἀπαγγέλειν τῷ ἐπισκόπῳ ἢ τοῖς πρεσβυτέροις.
I Вас. 2: Пошто се много шта, или по нужди или иначе настојањем људи, догодило против Црквеног канона (Апостолски 80), тако да су људе, који су од незнабожачког живота тек пришли вери и, за кратко време катихизирани (= обучавани у вери), одмах привођени духовној бањи (Св. Крштења), и брзо после Крштења узведени на епископство или презвитерство, би одлучено као добро: да надаље ништа тако не бива. Јер и катихизираном треба времена, и после Крштења више проверавања. Јер је јасно Апостолско писмо, које каже: „Не новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду [и замку] ђавољу“ (1Тим. 3, 6). А ако се током времена нађе код тог лица неки душевни грех (ψυχικόν τι ἀμάρτημα), и то докажу два или три сведока, нека такав престане бити у клиру. Који пак чини противно овоме, тај доводи у опасност (своју) припадност клиру, јер се усуђује противити овом Великом [и Светом] Сабору.
I Вас. 14: За оглашене који су пали (у време гоњења), Свети и Велики Сабор одлучи: да (кад се обрате) само три године буду са онима који слушају (Св. Писмо), после тога нека се моле са оглашенима.
Трул. 78: Да требају просвећивани (= новокрштавани) да веру (Цркве) изучавају, и петога дана (сваке) седмице о томе да дају одговоре епископу или презвитерима.
Трул. 96: Који се кроз Крштење обукоше у Христа (Гал. 3, 27), исповедише даће подражавати његов живот у телу (τὴν ἐν σαρκὶ αὐτοῦ πολιτείαν μιμεῖσθαι = иже въ плъти ѥго житию оуподобитисѧ). Зато, оне који умишљеним плетеницама намештају кинђурење косе на глави, на штету оних што их гледају, те тако замамљују неутврђене душе, лечимо (их) Отачки кроз одговарајућу епитимију, васпитавајући их и учећи да живе целомудрено, те да, остављајући обману и таштину материјалног, свагда преносе ум (свој навише) ка непропадљивом и блаженом животу, и да честито у страху (Божјем) имају понашање, и, колико је могуће, Богу се приближују очишћењем кроз (Христоподобно) живљење, и да већма унутрашњег него ли спољашњег човека украшавају врлинама и добрим и непорочним владањем (1Петр. 3, 3–4), тако да у себи не носе никакав остатак ђавоље обмане. А ако неко поступа против овога канона, нека буде одлучен (од Причешћа).
Лаод. 19: Да треба (на Св. Литургији), после проповеди епископа, најпре посебно чинити молитве за оглашене, па кад оглашени изиђу, да бива молитва за кајуће се; и кад и ови, по полагању (на њих) руке, изађу, тада нека бивају за верне три молитве: једну, прву, чинити тајно, а другу и трећу вршити на глас. Потом тако давати мир (= пољубац мира), па пошто презвитери даду мир (= пољубац) епископу, тада ће лаици (епископу и узајамно) давати мир (= пољубац), и тако свршавати Свето Приношење (τὴν ἁγίαν Προσφορὰν ἐπιτελεῖσθαι = свѧтоѥ приношениѥ съвьрьшити = вршити Св. Евхаристију); и само је свештеним лицима допуштено да улазе у Жртвеник (= Олтар) и причешћују се (тамо).
Лаод. 45: Да не треба после друге седмице Четрдесетнице примати (у припрему) за Крштење (το φώτισμα = Просветљење).