Да болесници, који не могу за себе одговарати, тада се крштавају када, њиховом слободном вољом, други за њих даду сведочанство на своју одговорност. Да глумцима, лакрдијашима и сличним таквим особама, или отпадницима (ἀποστάταις = apostaticis =отъстоупьникомъ), када се кају и Богу враћају, не треба одрицати благодат и помирење (са Црквом).
Ὥστε τοὺς ἀσθενοῦντας, οἵτινες ὑπὲρ ἑαυτῶν ἀποκρίνεσθαι οὐ δύνανται, τότε βαπτίζεσθαι, ὅτε τῇ αὐτῶν προαιρέσει τὴν περὶ αυτῶν μαρτυρίαν κινδύνῳ ἰδίῳ εἴπωσιν. Ὥστε τοῖς σκηνικοῖς καὶ μίμοις καὶ τοῖς λοιποῖς τοιουτοτρόποις προσώποις ἢ ἀποστάταις, μετανοοῦσι καὶ ἐπιστρέφουσι πρὸς Θεόν, χάριν ἢ καταλλαγὴν μὴ ἀρνεῖσθαι.
Ап. 52: Ако неки епископ, или презвитер, не прими онога који се обраћа (= каје) од греха, него га одбије, нека буде свргнут; јер тиме жалости Христа, Који је рекао: Радост бива на небу за једнога грешника који се каје (Лк. 15, 7; Мр. 2, 17).
Трул. 102: Они који су од Бога добили власт дрешења и везивања (епископи – Мт. 18, 18), треба да гледају на каквоћу греха и готовост онога који је сагрешио, и тако да одговарајући лек примењују на болест, да не би, употребљавајући у оба случаја несразмерност, болесник био лишен спасења. Јер болест греха није проста, него различна и многоврсна и израста многе штетне огранке, од којих се зло нашироко разлива и напредује, док се снагом лекара не заустави. Зато онај који лекарску науку у Духу (Светом) пројављује, најпре треба да (добро) размотри расположење грешника, и да ли он стреми ка здрављу, или, напротив, својим поступцима призива против себе болест, и да гледа како се (болесник) у међувремену стара о своме понашању, па, ако се лекару не противи и душевну рану прилаганим лековима не повећава, тако онда да одмерава милосрђе по вредности. Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу (ἡγεμονίαν = руковођење, тј. епископу), сваки је смисао (λόγος =слово = разлог, циљ) у томе: да се поврати залутала овца (Лк. 15, 4) и змијом рањена (= отровно уједена) излечи, те нити падне низ урвине (= стрмине) очајања, нити да попусти узду до животне распуштености и презривости, него треба свакако на један начин: било строгим и љућим лековима, било блажим и кроткијим – зауставити обољење (τοῦ πάθους = страсть =страдање, патологију), и постарати се да рана зарасте, опробавајући (=проверавајући) плодове покајања и мудро руководећи (οἰκονομοῦντι = съмотрѧщюоумоу = економишући) човека позванога ка Вишњој светлости. „Треба, дакле, да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας = объıчаю); а у погледу оних који не прихватају крајност, треба следити преданом обрасцу“, као што нас учи Свети Василије (канон 3).
Неокес. 12: Ако је неко у болести просветљен (Крштењем), не може бити произведен за презвитера; јер вера његова није из добровољности, него из нужде; осим (= изузетно може) због његове ревности и вере после тога, и због недостатка људи (= клирика).
Лаод. 2: За оне који падају у разне грехе, и покажу се истрајни у молитви исповедања и кајања, и сасвим се одврате од злих дела, пошто се таквима по аналогији греха даде време кајања, нека, ради милосрђа и доброте Божје, буду примљени у општење (τῇ κοινωνίᾳ = обьщєниѥ = Причешће).
Лаод. 47: Да треба они који су у болести примили Крштење, и после су оздравили, да изучавају Веровање (= Символ вере), и упознају да су се удостојили Божанственог дара.
Картаг. 63: Треба још и за ово тражити (од царева): да ако неко од било којег играчког занимања (= глумачке/лакрдијашке вештине — ludicra arte) зажели приступити благодати Хришћанства, и пребивати (надаље) слободан од тих срамотних прљавштина, нека се не допусти икоме да таквога на исте (играрије) опет наговара или принуђава.
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Вас. Вел. 89: Много ме жалости што су напуштени канони Отаца и што је свака тачност Цркава изагнана, те се бојим да постепено, ако таква немарност буде напредовала овим путем, не дођу у потпуни неред ствари Цркве. Стари обичај, који је владао (ἐμπολιτευομένη = живоущии = практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, (тек) проверавајући (=испитујући) са сваком тачношћу, примао, и веома су разабирали сво њихово владање: да ли нису клеветници, да нису пијанице, да нису склони кавгама, и да ли васпитавају своје млађе, како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр 12, 14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих сведока, и о томе обавестивши епископа (= Митрополиша, тј. надлежног епископа над хороепископима), тада (тако) убрајали (тога) (црквено)служитеља у ред свештенства. Сада пак, као прво, ви сте мимоишли нас (= Митрополита), и нисте пристали ни да нас (о томе) известите, присвојивши себи сву власт. Затим, потпуно занемаривши ту ствар, допустили сте презвитерима и ђаконима да кога они хоће, без испитивања живота, по пристрасности, или по сродству, или по неком другом пријатељству, уводе у Цркву недостојне. Зато се много (црквено)служитеља броји у свакоме селу, а ниједан није достојан литургисања Жртвенику (= служења Олтару), као што ви сами сведочите, немајући људи при изборима. Пошто, дакле, видим ствар да надаље немилосрдно (ἀνήκεστον = неизлечиво) напредује, особито сада кад многи, бојећи се мобилисања (у војску), увлаче се у службу (Црквену), нужно сам предузео да обновим каноне Отаца, и пишем вам да ми пошаљете попис (црквено)служитеља свакога села, и од кога је уведен, и каквога је живота. А имајте и ви код себе (тај) попис, да се могу ваши пописи упоређивати са онима што се код нас чувају, и да нико не може да себе накнадно уписује, када хоће. Тако, дакле, после првога индикта, ако су неки уведени од стране презвитера, нек буду враћени међу лаике, и нека изнова буде од вас испитивање; па ако су достојни, нека се вашом одлуком примају, пошто ћете очистити Цркву уклањајући из ње недостојне. А убудуће, испитујте достојне и примајте их, али (их) немојте убројати (у клир) док нама не доставите (списак); иначе знајте да ће бити (опет) лаик који буде примљен у (црквену) службу без наше сагласности.
Григ. Ниски 1: Једно од онога што доприноси Светом Празнику (Пасхе) јесте и то да схватимо закониту и канонску икономију (=распоређење, снисхођење) о сагрешившима, како би се излечила свака болест душевна, која настаје неким грехом. Јер овај свеопшти (Васкршњи) Празник стварања (τῆς κτίσεως = творевине), који се, према устаљеноме кретању годишњег круга, испуњује сваке године по свему свету, и свршава због васкрсења палога (човека), - а пад пак јесте грех, а васкрсење је усправљање из греховног пада, - добро ће бити да се у овај дан приведу Богу не само они који су благодаћу Бање Благодати (=Крштења) препорођењем преобраЖени (ἐκ παλιγγενεσίας μεταστοιχειουμένους), него и они који се покајањвм и обраћењем од мртвих дела (Јевр 9, 14) поново враћају на живи пут (τὴν ζῶσαν ὁδὸν), да и они буду руковођени ка спасоносној нади (τὴν σῴζουσαν ἐλπίδα), од које су се због греха удаљили. А није мало дело изекономисати (=распоредити) правим и провереним судом речи (λόγους = разлоге) о овоме, сходно преднајави Пророка, који заповеда: да треба економисати (=распоређивати) речи на суду, да, као што реч (Пророчка) каже, „не поколеба се до века, и буде на вечан спомен праведник“ (Пс 111, 5. 6). Јер, као што при лечењу тела, један је циљ лекарске вештине: да болесник оздрави, а начин старања (=лечења) је различит. Јер према разлици болести примењује се лекарски метод за сваку болест; тако и у душевној болести, будући да је многа разлика страсти (=духовних болести), нужно ће бити разноврсна и терапевтичка (=лечебна) вештина, која према разлогу болести дејствује лечење. А како да бива тај технички (=вешти) метод о предстојећем проблему, тако ћемо и распоредити (нашу даљу) реч. Три су (моћи = силе = особине = својства) која се сагледавају у души нашој, сходно првом дељењу: разумност, жељност и срчаност (τό τε λογικὸν, καὶ τὸ ἐπιθυμητικόν, καὶ τὸ θυμοειδές = словесна, желатељна и гневна способност). У њима се налазе и подвизи оних који живе врлински, и падови оних који су пороку наклоњени. Зато треба онај који ће да болесноме делу душе пружи одговарајући лек, најпре да размотри у чему се састоји страст (τό πάθος = страдање), затим да тако пружи одговарајући (страсти = страдању) лек, да се не деси, због неискуства терапевтичке вештине, да је други део који страда, а други који прима лечење. Као што заиста видимо да то бива код многих лекара, да, стога што не познају право болесно место (на телу), оним чиме лече само погоршавају болест. Јер често болест бива због појачане ватре, па онима који су оболели од прехладе помаже топлота, и оснажује их, кад им се она разборито прилаже; а ово исто, нерасудно употребљавајући, учиниће теже излечивом онима који су у великој ватри. Као што, дакле, за лекаре најнеопходнијим се сматра познавање својства елемената (тела), да могу свакоме делу, налазећи се у добром или злом стању, поправити онај (део = орган) који се налази у неприродном стању, тако и нама, враћајући се овој подели душевних моћи (= делова, способности), учинићемо опште созерцање (= сагледавање) као почетак и темељ за одговарајуће лечење страсти. Пошто, дакле, као што рекосмо, бива трострука подела својства душевних покрета: на разумност, жељност и срчаност (=гњевност), (онда) разумног дела (душе) подвиг јесте: благочастиво схватање о Богу (тј. правилно = православно веровање), и расуђујуће познање добра и зла, и јасно и непомућено мишљење (δόξαν) о природи предмета пред нама: шта је у постојећим стварима пријемљиво (αἱρετόν = врлинско), а шта гнусно и одбациво (= лоше и порочно). И опет, свакако ће се у томе (истом) делу (душе) порок по супротности посматрати: кад буде нечестивост (ἀσέβεια = безбожност) о Богу, нерасудност о истинском добру (ἀκρισία περὶ τὸ ὄντως καλόν = погрешно суђење о правом /суштинском/ добру), изврнуто и погрешно схватање о природи ствари, тако да (у том случају) „ставља се светлост као мрак, а мрак као светлости“, као што вели (Свето) Писмо (Ис 5, 20). А односно дела жељности (= емоција душе), врлински покрет (=подвиг) јесте да се управља жеља (τὸν πόθον = емоција, чежња) ка суштински жељеноме и истински доброме, и када се сва љубавна сила и наклоност (ἐρωτικὴ δύναμίς τε καὶ διάθεσις = еротска способност и расположење) што је у нама, употреби на уверење да ништа друго по својој природи није жељено осим врлине и природе која извире врлину. Преступ пак и грех овога дела (душе) јесте: кад неко пренесе жељност (=емоције) на празну сујету (τὴν ἀνυπόστατον κενοδοξίαν = непостојећу /умишљену/ славу), или на извањску лепотност тела, од чега бива среброљубље и славољубље и сластољубље и све томе слично, што потиче од ове врсте порока. И опет срчаном (θυμώδους = гњевном, афективном) расположењу (дела душе) подвиг је одвратност према злу (=пороку), и борба против страсти, и учвршћење душе у јуначности (ἀνδρείαν = храбрости, издржљивости), да се не плаши онога што многи сматрају страшним, него да се до крви бори са грехом (Јевр 12, 4), и да презире смртну претњу и болне муке, и да се раздвоји од сласти (=уживања), и уопште да буде над свим оним чиме се многи, због навике или предубеђења, страсно држе, и да се бори (само) за веру и врлину. А падови (ἀποπτώματα = склизнућа) овог дела (душе) свима су јавни: завист, мржња, љутина, клевете, завере, свадљива и осветољубива расположења, која за дуго продужују злопамћење, и многе доводе до убиства и крви. Јер кад неваспитани разум (ἀπαίδευτος λογισμός) не налази где да најкорисније употреби оружје, тад оштрину жељеза окреће на себе, те постаје, дано нам од Бога одбрамбено оружје, пагубно за онога који га зло употребљава.
Григ. Ниски 4: Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Кирил Алек. 5: Ако неки подносе искључење (из општења = Причешћа у Цркви) будући под епитимијом због (својих) грехова, па им дође да скончају (= умру) још будући оглашени, нека се крсте, и нека не путују (на онај свет) из људских стварности без удела у Благодати, то јест непричешћени (ἀκοινώνητοι). Јер и ово приличи да установе Цркве пазе на то. Поздравите Братство, које је са вама, а које је са нама, поздравља вас у Господу.