Епископ, или презвитер, или ђакон, који тражи камате од дужника (в. Мојс. 22, 25; 5Мојс. 23, 19), или да престане, или нека буде свргнут.
Епископ, или презвитер, или ђакон, који тражи камате од дужника, или нека престане, или нека буде свргнут.
Ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, τόκους ἀπαιτῶν τοὺς δανειζομένους, ἢ παυσάσθω, ἢ καθαιρείσθω.
I Вас. 17: Пошто многи, који се у канон укључују (тј. клирици), полакомљени грамзивошћу и срамним стицањем, заборавише Божанско Писмо, које каже: „Сребро своје не даде на камату“ (Пс. 14, 5), и позајмљујући траже постотке (= камате), Свети и Велики Сабор за праведно нађе (ἐδικαίωσεν): да ако се, после ове одредбе, ко нађе да узима камате на позајмљено, или се иначе бави тим послом, тражећи половину (камате), или уопште друго што измишља ради срамне добити, нека буде извргнут из клира и нека буде туђ (свештеничког) канона (тј. клира).
Трул. 10: Епископ или презвитер или ђакон, који узима камате, или такозване постотке, нека престане, или нека буде свргнут.
Лаод. 4: Да не треба свештена лица да позајмљују новац (на добит), и узимају камате, и такозване лихве (ἡμιολίας = лихвы).
Картаг. 5: Аврелије епископ рече: Треба одстранити похоту лакомости (= грамзивости), за коју нико не сумња да је матер свију зала (= порока), да не би неко злоупотребљавао туђе, нити да неко преступа одредбе Отаца ради добити, нити да је било како дозвољено некоме од клирикâ да узима камате за било коју ствар. И за она (питања) што су у новије време поникла, пошто су нејасна и сасвим непозната (до сада), нека, претресена од нас, буду одређена. О ономе, пак, што је сасвим јасно установило Божанско Писмо, не треба гласати, него већма (томе) следити. Јер доследно је: да оно што је код лаикâ за прекор, већма треба осудити код клирикâ. Сав сабор рече: Нико против Пророкâ, нико против Јеванђељâ (ишта) без опасности (казне) није учинио.
Картаг. 16: Такође би угодно (одредити): да епископи, и презвитери, и ђакони, не бивају закупници, или старатељи (у световним стварима), нити да стичу себи храну неким срамним или бешчасним послом. Јер су дужни да гледају оно написано: „Ниједан војник Божји не уплиће се у послове светске“ (2Тим. 2, 4). И да чтеце, кад достигну зрелост, треба побуђивати или да се жене, или да дају завет уздржања (= девствености). Такође би угодно (одредити): да клирик, ако дâ новце у зајам, исте новце да прима назад (= без камате); а ако је дао ствар, да прими (назад) колико је дао. И да пре двадесет пет година не треба хиротонисати ђакона. А и чтеци да се не клањају народу.
Вас. Вел. 14: Који узима камате, ако пристане да неправедну добит потроши на сиромахе, и да се надаље ослободи од болести среброљубља, може се примити у свештенство.
Григ. Ниски 6: Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).
Зонара: Это правило епископам, и пресвитерам, и диаконам предписывает не требовать лихвы. А 5-е правило карфагенского собора всякому клирику запрещает взимать лихву. Ибо если это запрещено ветхим законом в словах: да не даси брату твоему в лихву серебра (Втор. 23, 19), то тем более должно быть возбранено, взимать лихву тем, которые дали обет жить по Евангелию. Поэтому правило предписывает и извергать дающих в долг с лихвою, если не перестанут. И 17-е правило первого собора, и 10-е трулльского воспрещают это.
Аристен: Священник, требующий роста за долг, если не перестанет, извергается. Тот, от кого требуется сострадание к другим, - когда сам отнимает и чужое через рост, - подлежит извержению, если не перестает этого делать.
Валсамон: Ветхий закон говорит: да не даси брату твоему в лихву серебра (Втор. 23, 19). Итак, следуя сему, и настоящее правило говорит, что извергается всякий епископ, пресвитер и диакон, берущий лихву, если не перестанет. А 5-е правило карфагенского собора, 17-е первого и 10-е трулльского говорят, что извергается всякий клирик, если не перестанет брать лихву. Ищи еще 9-й титул настоящего собрания глава 27-я.