Да се Свете Тајне на Жртвенику не свршавају осим од људи који нису ништа јели (тј. наште срце), изузевши само један годишњи дан, у који се Вечера Господња свршава (= Велики Четвртак увече). Ако ли бива, кад неки, епископи или други, премину у предвечерње доба, па бива предложење, а они који ће то обавити већ су обедовали, нека се (тада) помен обави само молитвама (без Литургије).
Ὥστε ἅγια θυσιαστηρίου, εἰ μὴ ἀπὸ νηστικῶν ἀνθρώπων, μὴ επιτελεῖσθαι, ἐξῃρημένης μιᾶς ἐτησίας ἡμέρας, ἐν ᾗ τὸ Κυριακόν δεῖπνον ἐπιτελεῖται. ᾽Εὰν δέ τινων κατὰ τὸν δειλινὸν καιρὸν τελευτησάντων εἴτε ἐπισκόπων, εἴτε τῶν λοιπῶν, παράθεσις γένηται, μόναις εὐχαῖς ἐκτελεσθῇ, ἐὰν οἱ ταύτην ποιοῦντες ἀριστήσαντες εὑρεθῶσιν.
Ап. 69: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, не пости Свету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду, или петак, нека буде свргнут, осим ако није био спречен телесном немоћи; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 29: Канон Картагенских (Отаца – канон 41) налаже „да се Светиње Жртвеника не свршавају него (само) од људи који нису ништа јели (= на ште срце), изузевши једино дан у години кад се Вечера Господња свршава“ (= Велики Четвртак увече). Можда су се таквим снисхођењем (τοιαύτη οἰκονομίᾳ) ти Божански Оци тада послужили због неких разлога корисних за Цркву у оним местима. Пошто нас, пак, ништа не принуђује да напустимо тачност (την ἀκρίβειαν), то, следећи Апостолским и Отачким предањима, одређујемо: „да не треба ни у четвртак (Велики) последње недеље Четрдесетнице разрешавати (пост), и тиме бешчастити целу Четрдесетницу“ (Лаодикијски 50).
Антиох. 1: Сви који се дрзну повредити одредбу (τὸν ὅρον = зaповѣдь) Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји (З25. г.), у присуству Благочестивости најбогољубивијег цара Константина, о Светоме Празнику спасоносне Пасхе, да буду изопштени и одстрањени (ἀκοινωνήτους καὶ ἀποβλήτους = нєприобьщеньномъ и отъвьржєномъ) из Цркве, ако остају свадљивије противни ономе што је добро одређено. И ово буди речено за лаике. Ако ли се ко од предстојника Цркве, епископ или презвитер или ђакон, после ове одредбе усуди да, на развраћање народа и на узнемиравање Цркава, издваја насамо, и са Јудејима светкује Пасху, таквога Свети Сабор већ од сада сматра отуђеним од Цркве. Јер не само што је себи узрочник греха, него је и многима узрок кварежи и пропасти. И не само да (Сабор) њих свргава из Литургије (= свештене Службе), него и оне који се, после (њиховог) свргнућа, усуде општити са њима. А ови свргнути да се лише и спољне части, коју (Црквени) свети канон (ὁ ἄγιος κανών = с҃тъıи канонъ) и Божје свештенство ужива.
Лаод. 50: Да не треба у четвртак последње недеље (Свете) Четрдесетнице разрешивати пост, и тиме сву Четрдесетницу ниподаштавати, него треба сву Четрдесетницу постити сухојеђењем.
Картаг. 47: Би угодно (одредити): да упитамо браћу и свештенике наше Сириција и Симплицијана, само за децу (τῶν νηπίων = младунчад) која се крштавају од Донатиста: да ли то што она по својој вољи нису учинила, него по заблуди (њихових) родитељâ, не спречава их да напредују у служењу Светом Жртвенику, када се спасоносном вољом обрате Цркви Божијој. Кад је ово изнето, Хонорат и Урбан, епископи области Мавританије Ситифенске, рекоше: Одавно већ, када смо послани вашој Светости, ми одлажемо да изнесемо наша писма на ово разматрање, јер смо чекали да стигну наша браћа, местобљуститељи (= заступници) Нумидије; али пошто је не мало дана прошло, откако очекивани никако не стигоше, не треба да пренебрегавамо наложено нам од наших саепископа. И зато, браћо, радо примите нашу изјаву: Јер, чули смо о вери изложеној у Никеји. Истинито је оно о Светим (Тајнама) које бивају после јела: да се оне имају приносити, како је достојно, само од људи који нису јели. И тада је (ово) потврђено.
Тим. Алек. 16: Питање 16. Ако неко пости да се причести, па перући уста, или при купању, нехотично прогута мало воде, да ли треба да се причести? Одговор. Да, јер сатана, нашавши повод да га спречава од Причешћа, чешће ће то чинити.