За оне који су принудно принели жртву идолима, и који су уз то пред идолима вечерали (= учествовали у идоло-гозби), и који су били доведени, али су пошли с веселим лицем и обукли се у свечанију одећу, и безбрижно учествовали у спремљеној гозби, – (Сабор) одреди: да такви годину дана слушају (Св. Писмо), три године припадају (с покајницима), па две године да опште у молитви (верних), и тада могу приступити Савршеном (= Причешћу).
Који су силом принуђени били да жртву идолима принесу, те су пред идолима у гозби учествовали, покрај свега тога што су на то принуђено доведени били, али ипак веселим лицем пођоше и обукоше свечанију одјећу и без затезања пристадоше на спремљену гозбу, за такве установљује се, да имају годину дана слушати, три године припадати, за тијем двије године бити у опћењу само молитве и тек тада могу приступити к причешћу.
Περὶ τῶν πρὸς βίαν θυσάντων, ἐπὶ δὲ τούτοις καὶ τῶν δειπνησάντων εἰς τὰ εἴδωλα, ὅσοι μὲν ἀπαγόμενοι καὶ σχήματι φαιδροτέρῳ ἀνῆλθον καὶ ἐσθῆτι ἐχρήσαντο πολυτελεστέρα καὶ μετέσχον τοῦ παρασκευασθέντος δείπνου ἀδιαφόρως, ἔδοξεν ἐνιαυτὸν ἀκροᾶσθαι, ὑποπεσεῖν δὲ τρία ἔτη, εὐχῆς δὲ μόνης κοινωνῆσαι ἔτη δύο, καὶ τότε ἐλθεῖν ἐπὶ τὸ τέλειον.
Ап. 62: Ако се неки клирик, из људског страха од Јудејâ, или Јелинâ (= паганâ), или јеретикâ, одрече Христова имена, нека се искључи (из Цркве); ако ли се одрече имена клирика, нека буде свргнут; покаје ли се, нека се прими као лаик.
I Вас. 11: За оне који су у време Ликинијеве тираније (318–323. г.) одступили (од вере) без принуде, или без одузимања (им) имања, или без опасности, или нечега сличнога, Сабор одлучи, да, иако су били недостојни човекољубља, ипак да се милостиво поступи према њима. Који се, дакле, искрено покају нека три године проведу међу слушајућима (Св. Писмо) као верни, и седам година нека припадају (с покајницима, молећи опроштај), и две године нека учествују са народом у молитвама, без Приноса (= без Причешћа у Литургији).
Анк. 5: А који су пошли са одећом жалости, и седнувши за трпезу једоше, и међутим за све време седења плакаше, такви, пошто испуне три године припадања (с покајницима), нека се приме (у општење молитава), али без Причешћа. Ако пак нису јели, пошто две године буду припадали, треће године да опште (у молитвама), али без Причешћа, да би четврте године добили Савршено (= Причешће). А епископи да имају власт, испитавши начин обраћења, да поступе човекољубивије, или пак продуже време (кајања). А пре свега треба испитати пређашњи живот (дотичнога), и живот после тога (= током кајања), и тако одмеравати човекољубље.
Анк. 8: Који су са принудом два и три пута принели жртву (идолима), такви нека четири године припадају (с покајницима), а две године нека су у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, и седме године нека се савршено приме (за Причешће).
Анк. 9: А који су не само одступили (од вере), него су се још и побунили (против вере), и браћу (Хришћане) принуђивали, и узрочници били да (их) принуђују (на одрицање), такви за три године нека имају место слушалаца (Св. Писмâ), за следећих шест година место припадајућих (с покајницима), па за једну годину да буду у општењу (молитава с вернима), али без Причешћа, да би испунивши десет година били примљени у савршено општење (= Причешће). За то пак време гледати и остали њихов живот.
Лаод. 2: За оне који падају у разне грехе, и покажу се истрајни у молитви исповедања и кајања, и сасвим се одврате од злих дела, пошто се таквима по аналогији греха даде време кајања, нека, ради милосрђа и доброте Божје, буду примљени у општење (τῇ κοινωνίᾳ = обьщєниѥ = Причешће).
Картаг. 43: За оне који се кају, сходно разлици грехова, нека се судом епископа одређује време кајања; а презвитер без сагласности епископа нека не измирује покајника, осим ако је прека потреба, у одсуству епископа (= канон 7). Онога пак кајућег се, чији је преступ био јаван и разглашаван, који је узмутио сву Цркву, на њега нека се рука (измирења) ставља пред апсидом (= вратима Цркве) (тј. да сви виде).
Григ. Неок. 2: Страшна је грамзивост, и није могуће у једном писму навести (сва) Божанствена Писма, у којима се објављује не само потреба бежања од крађе и страхота тога, него уопште од сваке грамзивости и присвајања туђега ради срамне похлепе, и да је сваки такав избачен из Цркве Божје. А то што су се неки у време најезде (варварâ), у толикој кукњави и толиком плачу, дрзнули, да време, које је свима носило пропаст, сматрају себи за време зараде (=добитка), то је својствено људима безбожним и богомрским, који немају мере неваљалства. Зато одредисмо: да се сви такви извргну (из општења), да не дође гњев (Божји) на сав народ, а најпре на предстојнике (=вође), који то не истражују (μὴ ἐπιζητοῦντας = не искорењују). Јер се бојим, као што Писмо каже, да безбожни са собом не погуби праведника (Мојс 18, 23). Јер, вели (Апостол): „блудочинство и грамзивост је оно ради чега долази гњев Божји на синове непокорности“ (Кол 3, 6). „Не будите, дакле, саучесници њихови. Јер бијасте некада тама, а сада сте светлост у Господу; владајте се као деца светлости; јер је плод светлости у свакој доброти и праведности и истини. Истражујући шта је угодно Господу. И не узимајте учешћа у бесплодним делима таме, него их још разобличујте. Јер је срамно и говорити што они тајно чине. А све што се разоткрива, светлошћу се обелодањује“ (Еф 5, 7-13). Овако говори Апостол. А ако су неки, због пређашње грамзивости, учињене у миру, поднели казну, па у време гњева (Божјег) опет се повратили грабљивости, задобијајући корист од крви и пропасти људи прогнаних или заробљених или убијених, шта друго треба очекивати него да они, који се грабе за лакомост, навуку гњев (Божији) и себи и свему народу?
Григ. Неок. 11: Плакање (кајућих се) је ван врата молитвенога Дома (=Цркве), где стојећи онај који је сагрешио, треба да верне који улазе моли: да се моле за њега. Слушање бива с унутрашње стране врата у притвору (Храма), где онај који је сагрешио треба да стоји до (молитава) оглашених, и тада одатле да излази. Јер, вели, пошто је чуо (Света) Писма и поуку (=беседу), тада нека се истера, и не удостоји молитве (оглашених). Припадање пак бива, кад онај који стоји с унутрашње стране врата Храма, излази заједно са оглашенима. А заједно стојање је да стоји са вернима, и не излази са оглашенима. Најпосле долази Причешће Светињама (у Св. Литургији).
Петр. Алек. 2: Онима пак који само после затварања и претрпљених у тамници мука и смрада, па после, без борбе са мучењима, постали су заробљеници (тј. пали), рањени (=савладани) по многој бедности снаге и неким слепилом, доста је (додати) једну годину дана оном осталом времену. Јер су и они сасвим дали себе на мучење за Име Христово, мада су и добили у тамници од браће (хришћанâ) многу утеху, за коју ће узвратити многоструко, желећи се ослободити од најгорчег ропства ђаволу, сећајући се нарочито Онога Који каже: „Дух је Господњи на мени, тога ради помаза ме, да јавим Јеванђеље сиромасима; посла ме да проповедам заробљенима отпуштење, и слепима прогледање, да ослободим потлачене, да проповедам пријатну годину Господњу, и дан (праведне) расплате“ (Ис 1, 1. 2; Лк 4, 18. 19).
Петр. Алек. 3: А они који уопште ништа такво нису претрпели, нити су плод вере показали, него су добровољно сами прешли ка злу, издани (својом) плашљивошћу и страхом, а сада долазе покајању, потребно је и доследно применити причу о неродној смокви, као што Господ говори: „Имађаше неко смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи плода на њој, и не нађе. Тада рече виноградару: Ево, трећа година како долазим да тражим плода на овој смокви, и не налазим; посеци је, зашто да земљи смета? А он, одговарајући, рече му: Господару, остави је и за ову годину, док окопам око ње и обаспем ђубривом, па ако донесе плода; ако ли не, посећи ћеш је убудуће“ (Лк 13, 6-9). И кад њу (=смокву) пред очи ставе, показујући плод достојан покајања у току толиког времена, већма ће користи добити.
Вас. Вел. 73: Који се Христа одрекао и погазио тајну спасења, треба све време живота свога да плаче, и дужан је да се (у покајању) исповеда; у време када исходи из (овог) живота удостојиће се Причешћа Светињама, вером у човекољубље од Бога.
Вас. Вел. 75: Ко се са својом сестром од оца или мајке заједно упрљао (συμμιανθεὶς = оскврнио се, блудно згрешио), нека му се не допусти долазак у молитвени Дом (= у Цркву), док не престане од (тог) безаконог и преступног дела. Пошто пак дође у сазнање тог страшног греха, нека три године плаче стојећи пред вратима молитвених Домова (=храмова), и молећи народ који улази на молитву да сваки са сажаљењем чини за њега усрдне молитве Господу. После тога, друге три године нека се допусти само слушање (Св. Писма); и пошто је слушао Свето Писмо и поуку (=беседу), нека се отпусти, и не удостојава молитве (са вернима). Затим, ако је са сузама умољавао молитву (са вернима), и припадао Господу са скрушеним срцем и дубоким смирењем, нека му се за друге три године допусти припадање. И тако, пошто покаже плодове достојне покајања, нека се десете године прими на молитву са вернима, без учешћа у Приносу (Евхаристије); и стојећи две године са вернима на молитви, нека се тако надаље удостоји Причешћа Добра (=Тела и Крви Христове).
Вас. Вел. 81: Пошто многи у време варварске најезде преступише (=одрекоше) веру у Бога, и положише незнабожачке заклетве, и једоше нечиста јела која су им са идолским врачаријама принета, такви нека буду икономисани (οἰκονομείσθωσαν = решавани) по законима и канонима донетим од Отаца наших (= Анкирски 1-9). Јер они који су тешку невољу у мучењима поднели, и не подносећи болове, те били принуђени на одрицање (од вере), нека три године не буду примљени, и две године нека слушају, и три припадају, и тако нека се приме у општење (κοινωνίαν = Причешће). А који су без велике невоље издали веру у Бога, и јели за демонском трпезом, и клели се незнабожачким заклетвама, нека се искључе (из Храма) за три године, две године нека слушају (Св. Писмо), три године да се моле у припадању, и друге три да стоје са вернима у молитви, те тако нек буду примљени у Причешће Доброга (= у Литургију).
Вас. Вел. 84: А све ово пишемо да се испробају плодови покајања. Јер свакако такве ствари (=грехе и епитимије) не судимо временом, него пазимо на начин покајања. Ако се пак (неки) тешко одвајају од својих навика, и радије хоће да служе телесним уживањима него Господу, и не прихватају живот по Јеванђељу, тада нам нема никаквог заједничког дела (λόγον) са њима. Јер смо ми усред народа непокорнога и противнога (Ис 65, 2; Рм 10, 21) научени да чујемо (речи): „Спасавајући спаси душу своју“ (1Мојс 19, 17).
Григ. Ниски 2: Пошто је, дакле, на речени начин то јасно разликовано, сви греси који се дотичу разумнога дела душе оцењени су од Отаца као најтежи, и заслужују већи и дужи и тежи (=болнији) повратак (тј. кајање). На пример: ако се неко одрекао вере у Христа, или се показао да се одметнуо у Јудаизам, или идолопоклонство, или Манихејство, или у неку другу врсту безбоштва. Који је добровољно пошао на то зло, а затим је сам себе осудио, (такав) има као време кајања све време живота свога. Никада се не удостојава да се, када се Тајанствена Молитва (=Литургија) свршава, са народом Богу поклања, него нека се насамо моли, а од општења (κοινωνίας = Причешћа) у Светињама нека је сасвим туђ; а у часу смрти своје, тада ће се удостојити удела (=Причешћа) у Светињи. А ако се догоди да ненадано остане жив, нека опет под истим судом живи, немајући удела у Тајанственим Светињама (=Причешћу) до смрти. А који су поднели најстрашније муке и казне, нека буду под епитимијом за одређено време, јер тако су Свети Оци за њих употребили човекољубље, зато што (им) се није душа подвргла паду, него телесна слабост није могла одолети мучењима; стога је по мери (одређеној) за згрешивше у блуду, одмерено исто за обраћање (=покајања) од насилног и мучењем изнуђеног пада (=одрицања).
Зонара: Которые по принуждению принесли жертву идолам, или и пиршествовали пред идолами, приняв участие в идоложертвенном, у таковых, говорит правило, должно рассматривать расположение и сообразно с ним назначать им и епитимии. Если в то время, как вели их к принесению жертвы, или на пиршество, они и вид показывали веселый, и светлою одеждою украсили себя, и участвовали в идоложертвенном беспечно, то есть не отвергая и не огорчаясь тем, что вкушают оскверненное, но насыщаясь им, как будто бы оно не было скверно, - таковым правило повелевает находиться год в числе слушающих, стоя в притворе и слушая писания, три года в числе припадающих, то есть стоять позади амвона и выходить с оглашенными, два года иметь общение только в молитве, что значит – стоять до конца и молиться вместе с верными, и после сего вступать в совершенное общение, что означает причащение святых Таин.
Аристен: Все, которые были приведены, с веселием вошли и ели, должны подпасть правилу шестилетней епитимии. Все, которые принуждены были принести жертвы идолам, или и пиршествовать в капище, если после сего, уступив, вошли с веселым видом и одежду употребили драгоценнее обыкновенной, и участвовали в пиршестве, или и жертву принесли, - таковые в течение года должны занимать место с слушающими, три года должны быть в числе припадающих, и другие два года иметь стояние вместе с верными и участвовать в одних молитвах, а после сего шестилетия могут получить совершенное общение и приобщиться божественных Таин.
Валсамон: Так как изъясненное нами третье правило без ограничения дало прощение принявшим идоложертвенное по принуждению, и поелику некоторые хотели давать прощение и тем, которые по принуждению вкусили идоложертвенное, или и приносили жертвы идолам; то этим и пятым правилом святые отцы определили, что все те, кои в то время, как вели их к идоложертвенному пиршеству, показывали вид радующихся, и вошли в светлых одеждах и приняли участие в идоложертвенном, должны быть подвергнуты епитимии как совершенно предавшиеся нечестию. Почему в течение одного года они должны слушать божественные писания в притворе, и после сего в продолжение трех лет быть в числе припадающих, то есть принимать участие в церковных собраниях стоя позади амвона до выхода оглашенных; ибо в это время и они должны выходить. По исполнении и сих трех годов, в течение двух лет они должны быть в общении с верными и тогда уже вступать в совершенное общение, то есть приобщиться и божественных Таин. А которые, когда вели их, плакали о сем насилии и в печальной одежде возлежали и ели, должны быть приемлемы в церковное общение по трехлетнем припадании, однако же не должны быть удостоены приобщения божественных Таин; ибо это значит выражение: принять их без приношения. А если возлежали, но не ели, должны в течение двух лет быть в числе припадающих, а в течение третьего года участвовать в церковном собрании вместе с верными без причащения; ибо по истечении и сего года они удостоятся божественного причащения. А все это отцы предоставили на епископское рассуждение, чтобы по усмотрению обращения согрешившего и по беспечности его епитимии или были прилагаемы, или сокращаемы; при сем исследуется и прежнее поведение их, дабы им было оказано или человеколюбие, или большая строгость. – Но может быть кто спросит: почему указываемые в 3-м правиле клирики, или миряне, по принуждению принявшие ладан, или идоложертвенное, не подвергаются епитимии, как не падшие, но возводятся и в дальнейшие церковные степени, а те, о которых говорится в конце5-го правила, хотя и по принуждению возлежали, подвергаются епитимии как согрешившие, и притом когда они проливают слезы и даже не вкусили идоложертвенного? Решение. Большое различие между теми, которые по принуждению приняли оскверненные дары и ни в чем не погрешили собственным действием, и между теми, которые по принуждению совершили что-либо нечестивое, каково например возлежание на пиршестве; и поэтому те, как не сделавшие ничего злого (ибо другие вложили им в уста, или в руки идоложертвенное), не подвергаются епитимии; а эти как совершившие нечестие собственным действием, то есть возлежанием, подвергаются епитимии. Так постановили отцы следуя определенному законами. Ибо в десятой книге Василик в 1-м титуле говорится, что отнятое у кого либо силою опять остается во власти его, и никогда не поступает в чье бы ни было владение, по закону, который говорит: украденное и захваченное силою никогда не поступает в собственность, или во владение, а данное кому-нибудь от кого-нибудь из страха поступает в собственность добросовестного владельца, хотя в страхе есть и насилие; ибо передано собственноручным действием истинного владельца. Итак, справедливо не подвергается епитимии тот, кто не делал ничего нечестивого, точно также, как и лишившийся собственности по насилию получает снисхождение и отискивает ее в течение тридцати лет; а совершивший что-нибудь нечестивое, как например возлежавший по принуждению на языческом пиршестве, подвергается епитимии так же как не прощается и тот, кто по страху собственноручно предал кому-нибудь свою собственность; ибо по истечении десяти лет он теряет свое право владения.