Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Који се епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чатац или појач, или вратар, смијеша са женскињом, која је Богу посвећена, нека се свргне, као такав који је невјесту Христову оскврнио; а ако то учини свјетовњак, нека се одлучи.
Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, ἢ ὑποδιάκονος. ἢ ἀναγνώστης, ἢ ψάλτης, ἢ θυρωρός, γυναικὶ ἀφιερωμένῃ τῷ Θεῷ μιχθείη, καθαιρείσθω, ὡς τὴν νύμφην τοῦ Χριστοῦ διαφθείρας· εἰ δὲ λαϊκός, ἀφοριζέσθω.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
IV Вас. 16: Девојка која је себе Господу Богу посветила, а такође и монахиње, не могу ступати у брак. Ако ли се у томе нађу, нека буду одлучене од општења (ἀκοινώνητοι = без Причешћа). Одређујемо пак да месни епископ има власт показати човекољубље према њима.
Трул. 21: Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
Трул. 40: Пошто је врло спасоносно приањати (κολλᾶσθαι = прилѣплѧтисѧ) Богу (Пс. 62, 9) удаљавањем од вреве живљења (у свету), потребно је да не примамо без испитивања и пре времена оне који изабирају монашки живот, него да и у овоме чувамо предано нам правило Отаца, тако да завет живота по Богу (τὴν ὁμολογία τοῦ κατὰ Θεὸν βίου) тада треба примати: после пуног развића разума, као већ сигуран и произашао од познања и расуђивања. Нека, дакле, онај, који жели да понесе монашки јарам (Мт. 11, 29–30), није млађи од десет година, а да предстојатељ (= епископ Цркве) има у томе проверу: ако сматра кориснијим да му се време (припреме) продужи пре увођења и устаљења у монашки живот. Јер, мада Велики Василије у својим Светим Канонима (канон 18) узакоњује да она, која добровољно себе посвећује Господу и љуби девичанство, убраја се у ред девственицâ у седамнаестој години, ми пак, следујући обрасцу за удовице и ђаконисе, поменуто доба смо аналогно поставили за оне који изабирају монашки живот. Јер код Божанственог Апостола је написано (1Тим. 5, 9) да се удовица у Цркви поставља од шездесет година, а Свети Канони (15. Халкидонски) предадоше „да се ђакониса поставља од четрдесет година“, јер „видеше да је Црква благодаћу Божанском постала снажнија и напреднија“, и да су верни утврђени и сигурни у држању Божанских заповести. То и ми добро схвативши, одредили смо сада: да ономе, који ће подвиге по Богу започети, одмах дајемо благослов благодати као неки печат, побуђујући га тиме да се дуго не предомишља и одлаже, и још већма га бодрећи на избор добра и утврђење (у њему).
Трул. 44: Монах који се ухвати у блуду, или узме жену ради брачнога општења и суживота, подвргнуће се, по канонима, епитимијама за блудочинце.
Трул. 45: Пошто смо дознали да у неким женским Манастирима, када приводе оне које ће се удостојити тог свештеног образа (τοῦ ἱεροῦ σχήματος = свете схим/н/е), најпре од приводилаца (= родитеља) бивају обучене у свилене и друге сваковрсне хаљине, па још и украшене златом и драгим камењем, и онда, са тако приступајућих Олтару, свлаче сву ту богату одећу, те одмах бива над њима благосиљање (монашке) схиме и облаче их у црно одело, — одређујемо: да од сада тога више не бива. Јер није прилично да она, која је својом вољом одбацила свако животно угађање, и заволела живот по Богу (τὴν κατὰ Θεὸν πολιτείαν = ѥжє по Бозѣ житиѥ), и утврдила се у том (животу) непоколебљивим мислима, и тако Манастиру приступила, да се опет тиме подсећа на пропадљиви и пролазни свет, који је већ заборавила, и тиме доведе у сумњу (свој позив), и душу узбуни, попут таласа који запљускују и свукуд таласају, тако да некад ни сузу већ не пролије, нити ће телом показати скрушеност у срцу; него ако, по обичају, и падне нека суза, гледаоци помисле да она није потекла због расположења према подвижничком труду, него већма зато што оставља свет и оно што је у свету.
Анк. 19: Који су дали завет девичанства (παρθενίαν = девствености), па су завет погазили, нека подлегну одредби (= епитимији) о другобрачнима. Забрањујемо, такође, да девојке заједно живе са неким људима, као сестре.
Неокес. 9: Презвитер произведен (у чин), који је телом сагрешио пре тога, и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургију), остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе (осим телесних – Аристин). А ако он сам не исповеди, а немогуће је то јавно доказати, на њему је самом власт како да поступи.
Картаг. 6: Фортунат епископ рече: На пређашњим Саборима (= Сабор 390. г., правило 3) сећамо се да је одређено: да Свето Миро, или измирење (= примање) покајникâ, или посвећење девојакâ, местâ, Цркавâ, не могу вршити презвитери. Ако ли се неко затече да то чини, шта треба о њему одредити? Аврелије епископ рече: Ваше је достојанство чуло предлог брата и саслужитеља нашег Фортуната, шта кажете на то? Сви епископи рекоше: да спремање Светога Мира, и посвећење девојака, не могу чинити презвитери, нити може презвитер на јавном богослужењу (δημόσιαν λειτουργίαν = publica missa = людьскоѥ слоужєниѥ) да некога помири. Ово би угодно свима.
Картаг. 44: Да посвећене девојке, када се одвајају од отаца који су их чували, нека се старањем (τῇ προνοίᾳ = providentia = промъıшлѥниѥмь) епископовим, или у његовом одсуству презвитеровим, поверавају најчеститијим женама, или ако живе заједно да се међусобно чувају, да не би, посвудним шетањем, нанеле штету угледу Цркве.
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 6: Блудочинства монахињâ (τῶν κανονικῶν = које су примљене у канон /Монаштва/), не треба сматрати за бракове, него на сваки начин раскинути њихову свезу. Јер је то и Цркви ради утврђења корисно, и неће дати повода јеретицима противу нас као да (их) ми допуштањем у греху привлачимо себи.
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Вас. Вел. 19: За неке завете (ὁμολογίας = обећањâ) мушкараца не знамо, осим кад су се неки убројали у ред монахâ, који се прећутно показују да примају безбрачност. Али и за њих сматрам да их треба претходно испитати, и добити од њих јасно заветовање (τὴν ὁμολογίαν = обећање), тако да, ако се (после) преокрену на телољубив и страсни живот, подвргнути их епитимији за блуднике.
Вас. Вел. 20: Које женске, будући у јереси, положише завет девичанства, па после тога изабраше брак, не сматрам да их треба осуђивати. „Јер оно што закон говори, говори онима који су у закону“ (Рм 3, 19). А које још нису прихватиле јарам Христов, не познају ни закон Господњи, тако да се могу примити у Цркву, имајући са свим другим и у овоме опроштај од (праве) вере у Христа. И уопште све што бива у животу током оглашења (=катихизације), не потпада под одговорност. Такве пак, очигледно, Црква не прима без Крштења, тако да су њима најважнија преимућства (τὰ πρεσβεῖα = почасти) (препо)рођења (= Св. Крштења).
Вас. Вел. 32: Клирици који учине смртни грех (1Јн 5, 16-17) свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења (у Причешћу) са лаицима. Јер, „немој се светити два пута за исту ствар“ (вели Св. Писмо - Наум 1, 9).
Вас. Вел. 60: Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
Зонара: Как возбраняется присвоять себе и пользоваться каким бы то ни было сосудом, или одеждою, принесенными в дар Богу и сделавшимися поэтому священными, а сделавший это отлучается по семьдесят третьему правилу священных Апостолов; так и гораздо более не должен остаться без наказания тот, кто растлит посвященную Богу, будет ли это дева, или бывшая прежде за мужем; но если сделавший сие будет лице священного сана, или вообще из причисленных к клиру; таковый должен быть извержен как святотатствующий, или посягнувший на нечто и более тяжкое; ибо он ограбил ту, которая посвятила себя Богу и сделалась невестою Его. А если дерзнет на это мирянин, он должен быть подвергнут отлучению. Впрочем, клирик должен быть извержен, хотя бы совокупился и не с освященною женою, а с мирскою.
Аристен: Клирик, совокупляющийся с невестою Божиею, да будет извержен; а мирянин да будет отлучен. Это правило совокупившегося браком с девою, посвятившею себя Богу и соделавшеюся Его, если он клирик, подвергает извержению, а если мирянин, отлучает. А осмнадцатое правило Василия Великого считает такового прелюбодеем, и не иначе принимает его в общение, как если прежде оставит этот грех.
Валсамон: Прежде всего заметь из настоящего правила, что в древности чин певцов состоял не из одних безбрачных, как бывает ныне, но и не из таковых. А чин чтецов был образован не для того, чтобы они пели, но чтобы читали с амвона божественные писания по отпусте утрени; от чего они и называются чтецами. Ибо правило говорит, что певцы точно также, как и остальные клирики, извергаются, если совокупятся с женами, посвятившими себя Богу; и не только наказывает этих, но отлучает и мирян, если они сделают что либо подобное. Впрочем, не новость, если клирик извергается за этот грех; ибо на основании 25-го Апостольского правила клирик извергается и в том случае, если совершит блуд с какою бы то ни было женщиной. Поэтому еще более должен быть подвергнут извержению тот, кто оскверняет невесту Христову и сосуд, принесенный в дар Богу. Прочти еще Святого Василия правило 18, 20 и 60-е. А зная, как наказываются те, которые совокупляются с такими женами, не различай девства и вдовства, но говори, что правило изречено всякой жене, посвященной Богу. Узнай также, что мирянин, если совокупится с такою женою, на основании настоящего правила отлучается; а по 15-й главе 1-го титула 4-й книги Василик, то есть по 123-й новелле, подвергается уголовному наказанию. Прочти также 30-ю главу 9-го титула настоящего собрания.