Подела грехова који бивају од жељења (=похоте) и уживања (=сластољубља) оваква је: једно се назива прељуба, а друго блуд. Некима који су тачнији (=строжији) би угодно да се и грех блуда сматра прељубом, јер је само једна законита веза (συξυγία = брак), и жене са мужем, и мужа са женом. Све пак што није законито, свакако је противзаконито; и који не држи своје, очито је да држи туђе, јер је човеку Богом дана једна помоћница, и жени је прикладно дата једна глава (1Кор 1, 3). Дакле, ако је неко стекао свој сасуд (1Сол 4, 4), као што Божанствени Апостол назива, закон природе (таквоме) дозвољава да га праведно користи (=употребљава); ако се пак неко изван свога креће, свакако да дира у туђе; а туђе је свакоме све што није његово, макар и немао признатога господара. Дакле, није далеко блуд од греха прељубе за оне који овај разлог тачније (=строжије) испитују, пошто и Божанствено Писмо каже: „Не буди брз ка туђинки“ (Приче 5, 20). Но пошто Оци показаше неку снисходљивост према немоћнијима, разлучен је овај грех општом поделом, (тако) да се блудом назива кад се испуни похотљива жеља без учињене неправде другоме, а прељуба је кад бива штета и увреда другоме. У ово се убраја и скотолоштво (= блуд са животињом) и педерастија, јер је и то прељуба противу природе, јер и оно што је туђе и оно што је противу природе, неправда је. Пошто је таква подела у овој врсти греха учињена, општи је лек (за ово): да човек покајањем постане чист од страсне помаме (λύσσης = беснила) у таквим уживањима (букв.: у таквом хедонизму). А пошто се код оскврњених блудом није са тим грехом смешала никаква неправда (=увреда према другима), зато је одређено двоструко време покајања онима који су се прељубом оскврнили, и у неким другим забрањеним пороцима, као у скотолоштву, и помами за мушкарцем (=хомосексуализму). Јер, као што рекох, код таквих се удвостручује грех: један је безаконо сластољубље, а други у неправди (=увреди) нанетој другоме. А нека разлика постоји и у начину кајања за грехе сластољубља: јер, који је сам побуђен да исповеди своје грехе, таквоме, који је личном побудом решио да изобличи своје тајне (грехе), пошто је (тиме) већ почео да лечи своју страст и показао знак промене на боље, он нека буде с човекољубивијом епитимијом; који је пак затечен у злу, или га је какво подозрење или тужба невољно изобличила, (томе) треба да је дужа епитимија повратка (=обраћења), тако да, кад се строгошћу (δι’ ἀκριβείας) очисти, нека се тако прими у општење Светиње (= Причешће Св. Евхаристије). Канон (=правило) је, дакле, такав да: који се оскврне блудом, за три године бивају сасвим удаљени од молитве (у Храму), а три (следеће) нека учествују само у слушању (Св. Писма); у друге три године нека се моле заједно са припадајућим повратницима, и тада нека се Причешћују Светињама. За оне пак који буду ревноснији у обраћењу, и животом показују повратак добру, могуће је распоређивачу (τῷ oἰκoνoμoῦντι = духовном иконому = епископу/свештенику) да на корист, по Црквеној икономији, скрати време слушања, и брже доведе до обраћења; и опет и то време да скрати и скорије (га) приведе општењу (=Причешћу) како по својој увиђавности (δοκιμασία = расуђивању) просуди владање леченога (покајника). Јер, као што је забрањено бацати бисере пред свиње (Мт 7, 6), тако би било неумесно лишавати драгоценога бисера онога који је својом чистотом и бестрашћем већ постао човек. Безакоње пак које бива прељубом или другим врстама нечистоте, као што је речено напред, лечиће се у свему истим судом, којим и преступ блуда, само ће се време удвостручити. А и у овоме треба пазити и на расположење леченога, онако како и са онима који су захваћени нечистотом блуда, тако да им, брже или спорије, бива причешће Добром (= Св. Тајнама у Литургији).
Τῶν δὲ δι' ἐπιθυμίαν καὶ ἡδονὴν γινομένων ἁμαρτημάτων τοιαύτη ἐστὶν ἡ διαίρεσις· τὸ μὲν γὰρ καλεῖται μοιχεία, τὸ δὲ πορνεία. Τισὶ μὲν οὖν τῶν ἀκριβεστέρων ἤρεσε καὶ τὸ κατὰ πορνείαν πλημμέλημα μοιχείαν εἶναι νομίζειν, διότι μία ἐστὶν ἡ νόμιμος συζυγία, καὶ γυναικὸς πρὸς ἄνδρα, καὶ ἀνδρὸς πρὸς γυναῖκα. Πᾶν οὖν τὸ μὴ νόμιμον, παράνομον πάντως· καὶ ὁ μὴ τὸ ἴδιον ἔχων, δηλαδὴ τὸ ἀλλότριον ἔχει, τῷ γὰρ ἀνθρώπῳ μία δέδοται παρὰ τοῦ Θεοῦ βοηθός, καὶ τῇ γυναικί μία ἐφήρμοσται κεφαλή. Οὐκοῦν, εἰ μέν τις τὸ ἴδιον αὐτοῦ σκεῦος, καθὼς ὀνομάζει ὁ θεῖος ἀπόστολος, ἑαυτῷ κτήσαιτο, συγχωρεῖ ὁ νόμος τῆς φύσεως τὴν δικαίαν χρῆσιν, εἰ δέ τις ἔξω τοῦ ἰδίου τραπείῃ, ἐν ἀλλοτρίῳ πάντως γενήσεται· ἀλλότριον δὲ ἑκάστῳ πᾶν τὸ μὴ ἵδιον, κἄν μὴ ὁμολογούμενον ἔχῃ τὸν κυριεύοντα. Οὐκοῦν, οὐ πόρρω τοῦ κατὰ τὴν μοιχείαν πλημμελήματος καὶ ἡ πορνεία τοῖς τὸν ἀκριβέστερον ἐξετάζουσι λογισμὸν ἐδείχθη, λεγούσης καὶ τῆς θείας Γραφῆς ὅτι· Μὴ πολὺς ἴσθι πρὸς ἀλλοτρίαν. Πλὴν ἀλλ' ἐπεὶ τοῖς ἀσθενεστέροις ἐγένετό τις παρὰ τῶν Πατέρων συμπεριφορά, διεκρίθη τὸ πλημμέλημα τῇ γενικῇ διαιρέσει ταύτῃ, ὡς πορνείαν μὲν λέγεσθαι τὴν χωρὶς ἀδικίας ἑτέρου γινομένην τινὶ τῆς επιθυμίας ἐκπλήρωσιν, μοιχείαν δέ, τὴν ἐπιβουλήν τε καὶ ἀδικίαν τοῦ ἀλλοτρίου. Ἐν ταύτῃ δὲ καὶ τὴν ζῳοφθορίαν καὶ τὴν παιδεραστίαν εἶναι λογίζονται, διότι καὶ ταῦτα φύσεώς ἐστι μοιχεία, εἰ γὰρ τὸ ἀλλότριόν τε καὶ παρὰ φύσιν γίνεται ἡ ἀδικία. Ταύτης οὖν τῆς διαιρέσεως καὶ ἐν τούτῳ τῷ εἴδει τῆς ἁμαρτίας γεγενημένης, καθολικὴ μέν ἐστι θεραπεία, τὸ τῆς ἐμπαθοῦς λύσσης τῆς περὶ τὰς τοιαύτας ἡδονὰς καθαρὸν ἐκ μεταμελείας γενέσθαι τὸν ἄνθρωπον. ᾽Επεὶ δὲ τῶν ἐν πορνείᾳ μολυνθέντων ἀδικία τις τῇ ἁμαρτίᾳ ταύτῃ οὐ καταμέμικται, διὰ τοῦτο διπλασίων ὡρίσθη τῆς ἐπιστροφῆς ὁ χρόνος τοῖς ἐν μοιχείᾳ μιανθεῖσι καὶ ἐν τοῖς ἄλλοις τοῖς ἀπηγορευμένοις κακοῖς, ζωοφθορίᾳ τε καὶ τῇ κατὰ τοῦ ἄρρενος λύσσῃ. Διπλασιάζεται γάρ, ὡς εἶπον, ἐπὶ τῶν τοιούτων ἡ ἁμαρτία, μία μέν, ἡ κατὰ τὴν ἄθεσμον ἡδονήν, ἑτέρα δέ, ἡ κατὰ τὴν τοῦ ἀλλοτρίου ἀδικίαν συνισταμένη. Διαφορὰ δέ τίς ἐστιν ἐν τῷ λόγῳ τῆς μετανοίας καὶ ἐπὶ τῶν καθ' ἡδονὴν πλημμελημάτων τοιαύτη· ὁ μὲν γὰρ ἀφ’ ἑαυτοῦ πρὸς τὴν ἐξαγόρευσιν τῶν ἁμαρτιῶν ὁρμήσας, αὐτῷ, τῷ καταδέξασθαι δι' οἰκείας ὁρμῆς γενέσθαι τῶν κρυφίων κατήγορος, ὡς ἤδη τῆς θεραπείας τοῦ πάθους ἀρξάμενος καὶ σημεῖον τῆς πρὸς τὸ κρεῖττον μεταβολῆς ἐπιδειξάμενος, ἐν φιλανθρωποτέροις γίνεται τοῖς ἐπιτιμίοις· ὁ δὲ φωραθεὶς ἐπὶ τῷ κακῷ, ἤ διά τινος ὑποψίας ἢ κατηγορίας ἀκουσίως ἀπελεγχθείς, ἐν ἐπιτεταμένῃ γίνεται τῇ ἐπιστροφῇ, ὥστε, καθαρισθέντα δι' ἀκριβείας αὐτόν, οὕτως ἐπὶ τὴν τῶν ἁγιασμάτων κοινωνίαν παραδεχθῆναι. Ἔστι τοίνυν ὁ κανὼν τοιοῦτος, ὥστε τοὺς ἐν πορνείᾳ μολυνθέντας, ἐν τρισὶ μὲν ἔτεσι καθόλου τῆς εὐχῆς ἀποβλήτους εἶναι, ἐν τρισὶ δὲ τῆς ἀκροάσεως μετέχειν μόνης, ἐν ἄλλοις δὲ τρισὶν ἔτεσιν μετὰ τῶν ἐν ἐπιστροφῇ ὑποπιπτόντων προσεύχεσθαι, καὶ τότε μετέχειν τῶν ἁγιασμάτων. Ἐπὶ δὲ τῶν σπουδαιοτέρᾳ κεχρημένων τῇ ἐπιστροφῇ καὶ τῷ βίῳ δεικνύντων τὴν πρὸς τὸ ἀγαθὸν ἐπάνοδον, ἔξεστι τῷ οἰκονομοῦντι πρὸς τὸ συμφέρον τῇ ἐκκλησιαστικῇ οἰκονομία συντεμεῖν τὸν χρόνον τῆς ἀκροάσεως καὶ τάχιον εἰς ἐπιστροφὴν ἀγαγεῖν· καὶ πάλιν καὶ τοῦτον συντεμεῖν τὸν χρόνον καὶ τάχιον ἀποδοῦναι τὴν κοινωνίαν, ὅπως ἂν τῇ ἑαυτοῦ δοκιμασίᾳ ἐγκρίνοι τὴν τοῦ θεραπευομένου κατάστασιν. Ὥσπερ γὰρ τὸ τοῖς χοίροις ῥίπτειν τὸν μαργαρίτην ἀπείρηται, οὕτω τὸ ἀποστερεῖν τοῦ τιμίου μαργαρίτου τὸν ἤδη ἄνθρωπον, διὰ τῆς καθαρότητός τε καὶ τῆς ἀπαθείας γενόμενον, τῶν ἀτόπων ἐστίν. Ἡ δὲ κατὰ τὴν μοιχείαν, ἤτοι κατὰ τὰ λοιπὰ εἴδη τῆς ἀκαθαρσίας γενομένη παρανομία, καθὼς προείρηται, κατὰ πάντα ἐν τῷ αὐτῷ κρίματι θεραπευθήσεται, ἐν ᾧ καὶ τὸ τῆς πορνείας ἄγος, τῷ δὲ χρόνῳ μόνῳ διπλασιάζεται. Παρατηρηθήσεται δὲ καὶ ἐπ' αὐτῷ ἡ τοῦ θεραπευομένου διάθεσις, ὃν τρόπον καὶ ἐπὶ τῶν τῷ μολυσμῷ τῆς πορνείας συνεχθέντων, ὥστε ἢ θᾶττον ἢ βραδύτερον γενέσθαι αὐτοῖς τὴν τοῦ ἀγαθοῦ μετουσίαν.
Ап. 48: Ако неки лаик (=верник) прогна жену своју, па узме другу, или (узме) од другога отпуштену, нека буде одлучен.
Ап. 61: Ако буде каква тужба противу (неког) верника за блудочинство, или прељубу, или друго какво забрањено дело, и ако се то докаже, нека се (такав) у клир не прима.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Трул. 93: Жена којој је муж отишао на пут и задуго је непознат (= не јавља се), те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога – чини прељубу. Под исти разлог (= суд) потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на (дужем) путу, не дочекају повратак (његов). Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак (жена), која се по незнању удала за (мужа) привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако (неудата) остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај (војник), ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, (као) и ономе (човеку праштајући) који се другим браком са њом оженио.
Трул. 98: Који ради брачне заједнице узме женску заручену другоме, још док је заручник жив, нека подлегне осуди за прељубу.
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Неокес. 1: Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
Неокес. 8: Ако жена некога, који је (још) лаик, учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у (свештену) службу. Ако (жена) после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти (= разведе се); а ако са њоме живи (и даље), не може вршити поверену му службу.
Картаг. 102: Би угодно (одредити): да, по јеванђелској и апостолској науци (Мт. 5, 32; 1Кор. 7, 27), ни онај кога је жена оставила, ни она коју је муж оставио, нека се с другом (особом) не саставља (у брак), него или да тако остану, или да се међусобно помире. Ако ово презру, треба их принудити на кајање. За ову ствар треба тражити доношење царског закона.
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 7: Мужелошци (ἀρρενοφθόροι = моужьска пола блоудьници = хомосексуалци) и скотолошци (ζωοφθόροι = скотоблоудьници) и убице и тровачи и прељубочинци и идолопоклоници достојни су исте осуде; и зато одредбу (τύπον = правило) коју имаш за друге држи и за њих. За оне пак који су се кајали тридесет година због нечистоте коју су у незнању учинили, не треба да двоумимо да их примамо, јер их незнање чини достојним опроштаја, и добровољно исповедање (греха), и тако дуго време (кајања), јер су скоро читав један људски век били предани Сатани (1Кор 5, 5) да се васпитно науче (παιδευθῶσι) да не живе бестидно. Зато нареди да се они без одлагања приме, а особито ако имају сузе које умољавају твоју милосрдност, и показују живљење достојано сажаљења.
Вас. Вел. 8: Ко у гњеву употреби секиру против своје жене, убица је. А добро си ме подсетио, и то достојно твоје разборитости, да о томе кажем опширније, јер су велике разлике између намерних и ненамерних (делâ). Јер, сасвим је нехотично и далеко од намере чиниоца, кад се неко баци каменом на псето, или дрво, и погоди човека; јер је намера била да отера звер, или отресе плод (с дрвета), а погођени је, пролазећи туда, случајно (αὐτομάτως) подишао под ударац, тако да је ово нехотично. Нехотично је, такође, кад неко, желећи да некога поврати (на прави пут), бије га кајишем или меким прутом, па бијени умре. Јер се овде гледа на намеру, да је хтео поправити грешећега, а не убити. Међу нехотична дела спада и оно: кад се неко брани у борби, па штапом или руком нанесе рану (=ударац) на опасно место, да га заболи, а не да га сасвим убије, али се ово већ приближује намерноме (делу), јер који се послужио таквим оруђем за одбрану, или који је непоштедно нанео ударац, очито да је такав овладан страшћу, не штедећи човека. Такође спада у ненамерна (дела), кад се неко послужи дебелим штапом или каменом преко људске моћи, и друго је нешто намеравао, а друго нешто учинио. Јер је у гњеву нанео такву рану да је ударенога убио, мада је можда намеравао да сруши (συντρίψαι = обори) дотичнога, а не да га сасвим усмрти. Но који се послужио мачем, или нечим сличним, нема никаквог извињења, а особито који је бацио секиру, јер га није ударио руком, тако да би му мера ударца зависила од њега, него се бацио тако да је и тежином жељеза и оштрицом и брзином бацања, нужно био убиствен ударац. И опет, сасвим је намерно (дело), и без икакве сумње, као што је (напад) од разбојника и у време ратних најезди. Јер ови убијају ради новца, избегавајући (сваку) контролу, а они у рату долазе ради убиства, нити да застраше, нити да уразуме, него с јавном намером да убију противнике. И, такође, кад неко због неког другог разлога састави вештачки лек (περίεργον φάρμακον), па умори (некога), такво (дело) се сматра намерним, као што жене често чине, настојећи да некаквим чаролијама и амајлијама примаме неке (људе) себи да их воле, те, дајући им лекарства (φάρμακα), помућују свест; такве, дакле, убијајући, мада су друго желеле, а друго учиниле; ипак, због извештаченог и забрањеног поступка, сматрају се за намерне убице. И оне које дају лекарства за побачај, убице су и оне, а и оне које узимају плодоубиствене (ἐμβρυοκτόνα = ембриоцидне) отрове (= Трулски канон 91). Толико о томе.
Вас. Вел. 9: Реч Господња, по следу смисла, једнако важи и за људе и жене: да се не може иступати од брака, осим из разлога прељубе (Мт 5, 32). Али, обичај тако не држи, него за жене налазимо много строжије речи (ἀκριβολογίαν). Јер Апостол (Павле) говори: „Ко се с блудницом свеже, једно је тело са њом“ (1Кор 6, 16). А Јеремија (Пророк) вели: „Ако жена буде са другим човеком, нека се не враћа своме мужу, него прљајући се, упрљаће се“ (Јер 3, 1). И опет: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Обичај пак налаже да жене задржавају и прељубнике мужеве и који су у блуду, тако да она која живи са човеком остављеним (од жене), не знам да ли се може назвати прељубницом. Јер овде кривица пада на ону жену која је (свога) мужа оставила, због којег узрока је напустила брак. Јер или, будући бијена није могла издржати ударце, а већма је требало да подноси, него да се раздвоји од (мужа) сажитеља; или што није могла поднети штету у имовини (=новцу), но ни тај изговор није вредан пажње. Ако је пак (напустила мужа) стога што он живи у блуду, на ово се у Црквеном обичају не обраћа пажња, јер и од неверујућег (=нехришћанина) мужа није заповеђено жени одвајати се, него треба да остане (с њим), због нејасног исхода (тога). „Јер шта знаш, жено, осим да мужа спасеш?“ (1Кор 7, 6). Тако је прељубница ако је оставила (мужа) и прешла другоме човеку; а човек остављен (од жене), извињив је, и која (друга) са таквим живи, не осуђује се. Ако је муж оставио (своју) жену и прешао другој, и он је прељубник, јер чини да она врши прељубу; и она која са њим живи прељубница је, јер је себи привела туђега мужа.
Вас. Вел. 18: За девојке које су пале, а заветовале су свој живот у честитости Господу, па затим подлегавши телесним страстима, погазише своје завете, Оци наши, просто и кротко снисходећи немоћима посрћућих (=падајућих), узаконише да се (такве) примају после једне године, одређујући ово слично другобрачнима. Мени се пак чини, пошто благодаћу Христовом Црква напредује, и постаје снажнија, и ред девственица (=монахиња) сада се увећава, треба тачно по смислу пазити на појаву те ствари, и на смисао (Светог) Писма, који се може извести по следећем: Јер удовиштво је ниже од девичанства, дакле и грех удовица много је мањи од (греха) девственица. Да видимо, зато, шта пише (Апостол) Павле Тимотеју: „А млађе удовице не примај, јер кад их страст одвоји од Христа, хоће да се удају; оне подлежу осуди што прво обећање одбацише“ (1Тим 5, 11-12). Ако, дакле, удовица подлеже најтежој осуди, као она која је одбацила поверење Христу, шта треба да мислимо о девственици, која је Христова невеста и свети сасуд, посвећен Господу? Велики је грех кад и ропкиња преда себе тајним браковима, и развратом испуни дом, и посрамљује порочним животом господара. Много је, свакако, горе кад невеста постане прељубница, и обешчасти своје сједињење са жеником, предавши се разблудним уживањима. Према томе, удовица се осуђује као разблудна ропкиња, а девственица потпада осуди прељубнице. И као што онога, који живи са туђом женом, називамо прељубником, не примајући га у општење (=Причешће) пре но што престане од греха, тако је јасно да исто морамо одредити и за оног који држи (у прељуби) девственицу. Претходно пак нужно је сада исказати: да се девственицом назива она која је добровољно себе предала Господу, и одрекла се брака, и изабрала да живи у светости, а завете (њене) тада одобравамо: од доба узраста кад достигне зрелост разума. Јер свакако да не треба у томе сматрати за главне (=довољне) дечје речи (=изјаве), него кад пређе шеснаест или има седамнаест година, будући господарица свога разума, па буде дуже испитивана, и остане постојана и упорно молећи да буде примљена, тада је треба убројати у девственице, потврдити њен завет; а одбацивање истога неизбежно кажњавати. Јер многе (девојке) родитељи, или браћа, или други од блиских, приводе (у монахиње) пре (зрелог) узраста, не покренуте (=склоне) саме од себе на безбрачност, него (ти сродници) сређују нешто житејско (βιωτικὸν = овосветско); такве не треба лако примати, док јасно не испитамо њихово лично расположење.
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 31: Жена којој се муж удаљио, и не појављује се, ако се уда (συνοικήσασα) за другог, пре уверења о смрти онога, чини прељубу.
Вас. Вел. 37: Који се ожени, пошто му је туђа жена (с којом је незаконито живео) одузета, биће осуђен због прве за прељубу, а због друге није крив.
Вас. Вел. 38: Девојке које отиду (за човека) против сагласности оца, чине блуд, а ако се родитељи приволе (=помире), изгледа да се ствар исправља. Али их не треба одмах примити у општење (у Литургији), него да буду под епитимијом три године.
Вас. Вел. 39: Која живи са прељубником, - прељубница је за све време (док је с њим).
Вас. Вел. 58: Који је прељубу учинио, петнаест година нека буде без причешћа Светињама; а (тих) петнаест година распоредиће му се овако: за четири године нека плаче, а пет (година) нека слуша (Св. Писмо), четири године нека припада, и две нека стоји са вернима, без Причешћа.
Вас. Вел. 59: Блудник нека буде седам година без причешћа Светињама: две плачући, и две слушајући (Св. Писмо), и две припадајући, и једну нека само стоји (са вернима), а осме (године) биће примљен у Причешће (Св. Евхаристије).
Вас. Вел. 60: Која се заветовала на девичанство, па је отпала од (свога) обећања, нека испуни време (покајања) греха за прељубу, распоређујући начин живота свога. Исто важи и за заветоване на монашки живот (=монахе), па отпале.
Вас. Вел. 62: Који испољава срамоту са мушкарцима (= настран = хомосексуалац), нека му се одреди време (кајања) као преступнику у прељуби.
Вас. Вел. 63: Који покаже нечастивост своју са бесловесним (животињама), нека исто време (као прељубник) проведе исповедај ући се (у покајању).
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Зонара: У тончайших исследователей, говорит святый, и блуд считается прелюбодеянием, потому что законное совокупление мужа и жены одно (в браке), а если случится что другое кроме этого, таковое противозаконно; и кто пользуется не собственным, пользуется чужим; все же, что не есть собственное кому нибудь, есть чужое, хотя бы и не имело владельца; по этому-то блуд и показался (делом), не далеко отстоящим от прелюбодеяния. Но для немощнейших из согрешающих допущено, говорит, отцами благоусмотрение, то есть послабление, снисхождение, и грех различен, то есть разделен, так что блудом названо смешение без обиды другому, то есть с женщиною, свободною от мужа; а прелюбодеянием – соитие с женою, сожительствующую с мужем. Ибо тот, кто приходит к жене, не имеющей мужа, хотя грешит, потому что пользуется ею незаконно, но никому не делает обиды; а кто приближается к живущей с мужем, обижает мужа ея, присвояя себе чужую. И скотоложство и мужеложство приравнивают (отцы) к прелюбодеянию как потому, что этим оскорбляется естество, так как согрешающие таким образом грешат против естества, так и потому, что согрешающий таким образом пользуется чужим; ибо естество бессловесных и естество мужей – чужие друг другу. Ибо мужа и жену сотвори Бог (Быт. 1, 27). Общим врачеванием сих грехов святый называет то, чтобы человек сделался чистым от такого неистовства, то есть чтобы сознал грех и оставил его. А время (епитимии) за прелюбодеяние, также за мужеложство и скотоложство, удвояет сравнительно с любодеянием, потому что к блуду не присоединяется обиды, а за остальным, то есть за прелюбодеянием, мужеложством и скотоложством, кроме незаконности смешения, следует и обида. Затем вводит некоторое различие и между исповедующими одни и те же грехи. Ибо если кто, говорит, по собственному возбуждению исповедует неведомый грех, должен быть наказан человеколюбивее; а если придет к исповеданию не добровольно, но – или потому, что был найден во грехе, или дознан по подозрению, или был обвинен и обличен, подвергается строжайшей епитимии, дабы, очистившись таким образом, был принят и к причащению Таин. Потом исчисляет и годы епитимии за блуд, и назначает их девять; далее присовокупляет каким образом годы эти распределяются; но все предоставляет устрояющему согрешающих; и повелевает, смотря по рачительности в покаянии или беспечности, и уменьшать время епитимий и продолжать как для блудников, так и для тех, которые впадают или в прелюбодеяние, или в мужеложство, или в скотоложство.
Валсамон: Теперь отец говорит о грехах, рождающихся в душевной силе вожделения: отсюда, говорит, происходят блуд и прелюбодеяние, и присовокупляет, что некоторыми тончайшими исследователями и блуд называется прелюбодеянием, потому что законное совокупление мужа и жены одно (в браке); если же случится что другое кроме этого, таковое противозаконно; и кто пользуется не собственным, пользуется чужим; а все, что не есть собственное кому нибудь, - это чужое, хотя бы и не имело владельца; поэтому то блуд и показался не далеко отстоящим от прелюбодеяния. Так, говорит святый, это доказывали те, которые и блуд возвели в грех прелюбодеяния. Но для немощнейших из согрешающих допущено, говорит, отцами некоторое благоусмотрение, то есть послабление, снисхождение (это выражение взято из Притчей: не смотряяй – своего дому, наследит ветры (11, 29) и грех незаконного совокупления различен, то есть разделен, так что блудом названо смешение без обиды другому, то есть с женщиною, свободною от мужа; а прелюбодеянием – житие с женою, сожительствующею с мужем. Ибо тот, кто приходит к женщине, не имеющей мужа, хотя грешит, потому что пользуется ею не законно, но никому не делает обиды; а кто приближается к живущей с мужем, обижает мужа ея, присвояя себе чужую; а часто и злоумышляет против мужа, что видно из (примера) Давыда. И скотоложство и мужеложство (отцы) приравнивают к прелюбодеянию, как потому что этим оскорбляется естество, так как согрешающие таким образом грешат против естества, так и потому что согрешающий таким образом пользуется чужим; ибо естество бессловесных и естество мужей – чужие друг другу; ибо мужа и жену сотвори Бог (Быт. 1, 27). Общим врачеванием этих грехов, то есть приличным для всех согрешающих, святый называет то, чтобы человек чрез покаяние сделался чистым от такого неистовства, то есть чтобы сознал грех и оставил его; ибо если кто не оставит греха, каким образом будет сочтен кающимся? А поелику к любодеянию не присоединяется обиды, а за прелюбодеянием и за прочими указанными (грехами), как я уже сказал, сверх незаконности совокупления следует и обида; то (святый отец) удвояет время епитимии за прелюбодеяние, скотоложство и мужеложство, сравнительно с временем за блуд. Затем вводит некоторое различие и между исповедующимися в одних и тех же грехах. Ибо если кто, говорит, по собственному возбуждению исповедует неведомый грех, должен быть наказан человеколюбиво; а кто пришел к исповеди не добровольно, но или потому что был найден в грехе, или был дознан по подозрению, или обвинен и обличен, то хотя бы и расположен был покаяться, наказывается строже и подвергается продолжительнейшему, то есть долговременному покаянию, дабы, очистившись таким образом, был принят к причащению Таин. Потом исчисляет и годы епитимии за блуд, и говорит, что их – девять, и присовокупляет, каким образом они распределяются, но все предоставляет тому, кто устрояет согрешающих и, смотря по рачительности, или беспечности в покаянии, повелевает уменьшать время епитимий и продолжать. Ибо как не должно, говорит, повергать бисер пред свиньями – (это – Евангельское изречение) – называя бисером святое тело Господне и честную кровь, а свиньями – ведущих чувственную жизнь, и валяющихся в нечистоте страстей, так неуместно лишать причащения – драгоценного бисера – тех, кто посредством покаяния очистил себя от страстей и чрез очищение обратился из свиньи в человека. Сказав, что епитимия за блуд есть девять лет, прибавляет, что за прелюбодеяние, скотоложство и мужеложство время это удвояется; распределение же делается подобно тому, как и за блуд: ибо это означает выражение: «тем же судом», то есть тем же самым осуждением, тем же самым наказанием удвояется (епитимия) только по времени; ибо тогда как за блуд определено пребывать по три года на каждой степени епитимий, за прелюбодеяние и за прочие назначено шестилетие. Но и здесь предоставляет рассуждению того, кто устрояет находящихся в покаянии, сократить время епитимии, или увеличить.