Нека нико не вара себе ни тиме као да је нешто (од добити узгред) нашао, јер не сме ни налазник стицати корист. Јер Поновљени Закони кажу: „Кад видиш теле брата свога или овцу, где лута на путу, немој проћи мимо њих, него их одведи брату своме. Ако ли ти брат твој није близу, или га не знаш, одведи их код себе и нека буду код тебе докле их не потражи брат твој, и тада му их врати. Тако учини и с магарцем његовим, и тако учини с хаљином његовом, и тако учини са сваком стварју брата твога изгубљеном, кад је он изгуби, а ти је нађеш“ (5Мојс 22, 1-3). Овако веле Поновљени Закони. А у Књизи Изласка казано је, не само кад ко нешто нађе брата свога, него и непријатеља: „Враћајући врати, вели, све кући господара њиховог“ (2Мојс 23, 4). Ако се, дакле, не сме стицати од брата или непријатеља, кад он у миру, не марећи о своме, лењо и у уживању живи, колико ли више кад је он у несрећи и бежи од непријатеља, и кад по нужди своје напушта?
Μηδεὶς ἐξαπατάτω ἑαυτόν; μήτε ὡς εὑρών, οὔτε γὰρ εὑρόντι κερδαίνειν ἔξεστι. Φησὶ γὰρ τὸ Δευτερονόμιον· Μὴ ἰδὼν τὸν μόσχον τοῦ ἀδελφοῦ σου καὶ τὸ πρόβατον πλανώμενα ἐν τῇ ὁδῷ ὑπερίδῃς αὐτά· ἀποστροφῇ ἀποστρέψεις αὐτὰ τῷ ἀδελφῷ σου. Ἐὰν δὲ μὴ ἐγγίζῃ ο ἀδελφός σου πρὸς σέ, μηδὲ ἐπίστασαι αὐτόν, συνάξεις αυτὰ καὶ ἔσται μετὰ σοῦ, ἕως ἂν ἐκζητήσῃ αὐτὰ ὁ ἀδελφός σου καὶ ἀποδώσεις αὐτῷ. Καὶ οὕτω ποιήσεις τὸν ὄνον αὐτοῦ, καὶ οὕτω ποιήσεις τὸ ἱμάτιον αυτοῦ, καὶ οὕτω ποιήσεις κατὰ πᾶσαν ἀπώλειαν τοῦ ἀδελφοῦ σου, ὅσα ἂν ἀπόληται παρ' αὐτοῦ, καὶ εὑρήσῃς αὐτὰ. Ταῦτα τὸ Δευτερονόμιον. Ἐν δὴ τῇ ᾽Εξόδῳ, οὐ μόνον ἐὰν τὰ τοῦ ἀδελφοῦ τις εὕρῃ, ἀλλὰ καὶ τοῦ ἐχθροῦ· Ἀποστροφῇ, φησὶν, ἀποστρέψεις αὐτὰ είς τὸν οἶκον τοῦ κυρίου αὐτῶν. Εἰ δὲ ἐν εἰρήνῃ ῥᾳθυμοῦντος καὶ τρυφῶντος καὶ τῶν ἰδίων ἀμελοῦντος ἀδελφοῦ ἢ ἐχθροῦ κερδάναι οὐκ ἔξεσται, πόσῳ μᾶλλον δυστυχοῦντος καὶ πολεμίους φεύγοντος καὶ κατὰ ἀνάγκην τὰ ἴδια ἐγκαταλείποντος;
Григ. Ниски 6: Друга врста идолопоклонства, јер тако Божанствени Апостол назива грамзивост (=лакомство) (Кол 3, 5), не знам како је без лечења пропуштена од Отаца наших. Мада ово зло изгледа да је болест троструког стања душе. Јер и разумност, грешећи у суђењу о добру, замишља да је добро у материјалном, не гледајући на лепоту нематеријалну; и жељност нагиње ка ономе што је доле, (ниспадајући) од истински жељенога; па и свадљиво и гњевљиво расположење добива много поводе од овога греха. Уопште говорећи, ова болест одговара Апостолској одредби (=дефиницији) грамзивости (=лакомства). Јер Божанствени Апостол назива њу не само „идолопоклонством“, него и „кореном свију зала“ (1Тим 6, 10). Па ипак је ова врста болести пропуштена (од претходних) без пажње, и занемарена, и због тога се ова болест умножила по Црквама; и нико увођене у клир (=рукополагане) не испитује да нису можда оскврњени овом врстом идолопоклонства. Зато о томе, пошто је пропуштено од Отаца наших, сматрамо да треба јавним проповедањем науке, колико је могуће, лечити, чистећи речју (=поуком) као умножене страсти болести грамзивости (=лакомости). А сматрамо страшћу само крађу и пљачку гробова и крађу светиње (=светогрђе), зато што тако код нас постоји предање о томе по наслеђу од Отаца, мада у Божанском Писму забрањени су и похлепно богаћење и каматарење, као и присвајање себи туђега посредством неке силе (другога), макар то било и под видом уговора. Пошто је наше мишљење у односу на снагу канона неверодостојно, ономе што је познато као забрањено, додаћемо томе већ исказаноме канонски суд. Крађа се, дакле, дели на разбојништво и на провалу кућа; а циљ је обадвома један — отимање туђега; али је велика разлика међу њима по расположењу њиховом. Јер разбојник, да добије тражено, предузима и убиство, и спрема се на то и оружјем и мноштвом руку (= групом људи), и погодностима места, те таквога треба подвргнути суду (=епитимији) човекоубице, ако се кроз покајање обрати Цркви Божјој. Који пак потајним отимањем присваја себи туђе, затим исповешћу свој грех објављује свештенику, лечиће ту болест оним што је супротно овој страсти. Велим: да раздаје имање сиромасима, како би, лишивши се онога што има, показао се стварно очишћен од болести похлепности (=лакомства). А ако нема ништа, а има само тело (своје), Апостол заповеда да лечи ту болест телесним трудом, а та реч гласи овако: „Који је крао, више да не краде, него да се већма труди, чинећи добро, да има што дати потребноме“ (Еф 4, 28).
Зонара: В книге Исуса Навина написано, что сей Исус, осаждая Иерихон, объявил все, находящееся в этом городе, даром Богу. По взятии города, Ахар, захватив золото и некое одеяние, закрыл в своем шатре. Вследствие гнева Божия за сие, израильтяне были после того побеждены в сражении, и многие пали. Когда же стали исследовать причину гнева Божия, то жребий пал на Ахара, и он при допросе сознался в краже, указал украденное и был побит камнями сам, жена и дети его, шатер и животные. Итак, вот, говорит (святый отец), один согрешил, а многие израильтяне погибли в сражении; и опять не он только умер, но и все домашние его. Затем святый отец увеличивает виновность тогдашнего корыстолюбия и утверждает, что оно, в сравнении с Ахаровым, гораздо хуже; ибо как Ахар взял похищенное им из добычи, так и эти – тоже из добычи; но тот взял вражеское, а эти принадлежащее братьям, что делает зло большим. Потом, отвечая тем, которые говорили: «мы нашли это брошенным, когда никто не объявлял себя хозяином, и не знали, кому это принадлежало», противополагает им слова Второзакония и Исхода.
Валсамон: Сказав, что похитители имущества, принадлежавшего пленным и оставшегося от варварского разграбления, должны быть отлучены от верных, и что из за тех, которые много раз погрешали таким образом и не исправились, гнев Божий собрался на людей, святый отец приводит в подтверждение сего повествование, написанное в книге Исуса Навина об Ахаре. Здесь рассказывается, что когда Исус объявил, что вся добыча, какая взята будет в Иерихоне, посвящена Богу, Ахар после завоевания города Иерихона, захватив золотую вещ и некоторую одежду, закрыл их в своей куще; но вследствие гнева Божия на это, израильтяне были побеждены. А так как причина гнева Божия была неизвестна, то брошен был жребий, и он пал на Ахара. При допросе он сознался в своей краже, указал украденное и был побит камнями – сам и домашние его, и животные, и вся утварь его. Вот, говорит святый отец, один согрешил и взял себе нечто из посвященного Богу, и за грех его погибли на войне многие из общества израильтян, и казнь поразила не одного только (виновного), но всех принадлежащих ему. Затем, как – бы устраняя чье – то возражение, что есть различие между посвященным Богу и тем, что принадлежит частным лицам, отец доказывает, что настоящее похищение хуже того (Ахарова) любостяжания: ибо имущество братий, оставшееся во время разграбления от варваров, считается как – бы посвященным Богу, и потому, хотя – бы было равенство между тем, что взято было Ахаром, и что похищено теперь, так как и то и другое приобретено из добычи, то есть плена, но вина последних (похитителей) больше; ибо Ахар присвоил себе вражеское, а показавшие любостяжательность ныне похитили принадлежащее братьям, воспользовавшись их несчастием для своей пагубной корысти. Заметь все это для тех, кто похищает имущество церквей и монастырей, и вообще кто присвояет себе посвященное Богу.