Ако неки епископ, свргнут од Сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе (λειτουργίας), по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другоме Сабору наде за васпостављење, нити може имати места одбрани; него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену противу поменутих, дрзну се да с њима опште.
Ако је који епископ од сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа свргнут, пак се усуди обавити какву свештену службу, коју је прије обављао као епископ, или презвитер, или ђакон, такав не само што не може више наде гојити, да на другоме сабору успостављен буде, или да се може бранити, него ће бити заједно с њим искључени из цркве и сви они, који с њим буду опћили, а особито ако буду знали за осуду изречену противу препоменутих, пак опет се с њима усуде опћити.
Εἴ τις ἐπίσκοπος ὑπὸ συνόδου καθαιρεθείς, ἢ πρεσβύτερος ἢ διάκονος ὑπὸ τοῦ ἰδίου ἐπισκόπου, τολμήσειέ τι πρᾶξαι τῆς λειτουργίας, εἴτε ὁ ἐπίσκοπος κατὰ τὴν προάγουσαν συνήθειαν, εἴτε ὁ πρεσβύτερος, εἴτε ὁ διάκονος, μηκέτι ἐξὸν εἶναι αὐτῷ, μηδὲ ἐν ἑτέρᾳ συνόδῳ ἐλπίδα ἀποκαταστάσεως, μήτε ἀπολογίας χώραν ἔχειν, ἀλλὰ καὶ τοὺς κοινωνοῦντας αὐτῷ πάντας ἀποβάλλεσθαι τῆς Ἐκκλησίας, καὶ μάλιστα, εἰ μαθόντες τὴν ἀπόφασιν τὴν κατὰ τῶν προειρημένων ἐξενεχθεῖσαν τολμήσειαν αὐτοῖς κοινωνεῖν.
Ап. 28: Ако се епископ, или презвитер, или ђакон, који је правично свргнут због јавних преступа, усуди преузети службу (λειτουργίας), која му је некада била поверена, такав нека буде сасвим искључен из Цркве.
I Вас. 5: О онима који су одлучени од општења (τῶν ἀκοινωνήτων), било да су из клира или реда лаика, нека важи одлука од дотичних епископа сваке епархије, сходно канону који говори: „Који су од других искључени, не могу од (неких) других бити примљени" (Апостолски 32). Али, нека се испита да ли нису били удаљени из Црквеног општења (ἀποσυνάγωγοι = изопштени из заједнице) због ускогрудости (μικροψυχία = малодушности) или свађе или неке такве пристрасности епископове. Зато, да ово буде одговарајуће испитано, нађе се за добро да сваке године у свакој области бивају двапут годишње Сабори, да би, кад су сабрани сви епископи области у једном месту, заједно била испитана оваква питања, и тако ће се они, који су се о епископа заиста огрешили, сматрати од свих с разлогом одлучени од општења (= изопштени), докле епископи заједно не изволе да за њих донесу неку човекољубивију одлуку. А Сабори нека бивају: један пред Четрдесетницу, да би, уклонивши сваку ускогрудост, Богу био принет чисти Дар (Евхаристије); а други – у јесење доба.
II Вас. 6: Пошто многи, хотећи да смуте и сруше Црквени благопоредак (εὐταξίαν), злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против Православних епископа који управљају Црквама (τῶν οἰκονομούντων τὰς Ἐκκλησίας), покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа, ради тога одлучује Свети Сабор епископâ сакупљених у Цариграду, да се тужиоци не примају без испитивања, нити да се свима допушта, нити пак свима забрањује, да подносе тужбе против управитељâ Цркава. Него, ако неко поднесе на епископа какву своју, то јест личну притужбу, као због повреде му имовине, или друге неке неправде учињене му од њега, при оваквим оптужбама не треба испитивати ни особу тужиоца ни његово веровање; јер треба на сваки начин да је и епископова савест чиста; и који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вере, треба да нађе правду. Ако је, пак, преступ црквени за који се епископ окривљује, тада треба испитати особе тужилаца, да би пре свега јеретицима било забрањено да подносе тужбе на Православне епископе у стварима Црквеним (Апостолски 74–75). А јеретицима називамо и оне које су одавно из Цркве искључени, и оне који су после од нас анатемисани; уз ове пак и оне који се претварају да исповедају здраву веру, а отцепили су се и посебно се окупљају против наших канонских епископа. Затим, ако су неки од оних који су из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења (ἀκοινώνητοι), било да су из клира или из лаичког реда, ни таквима не допуштати да оптужују епископе, док најпре не буду сами ослобођени од свога преступа. Исто тако ни оне, који се налазе под неком претходном оптужбом, не треба примати да туже епископа или друге клирике, док не докажу да су сами слободни од преступâ за које су окривљени. Ако пак неки, који нису ни јеретици, нити одлучени од општења (ἀκοινώνητοι) нити су осуђени, ни претходно оптужени за какве преступе, а кажу да имају неку црквену тужбу против епископа, Свети Сабор наређује да такви имају најпре пред све (сабране) епископе те области приказати оптужбе и пред њима доказати преступе окривљенога у нечему епископа. Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (= тужиоци) приступити већем Сабору епископа дотичне провинције, сазваних ради те тужбе, и неће (своју) тужбу подносити пре но што писмено изјаве да ће подлећи једнакој казни, ако се у расправи предмета покаже да су оклеветали оптуженог епископа. – Ако пак неко, презирући све напред одлучено, усуди се досађивати или цару, или судовима световних власти, или узнемиравати Васељенски Сабор, таквога, пошто је понизио све епископе провинције, ни на какав начин не треба примати да подноси тужбе, јер ниподаштава каноне и руши црквени благопоредак (ἐκκλησιαστικὴν εὐταξίαν).
IV Вас. 29: Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
Антиох. 12: Ако неки презвитер или ђакон, свргнут од свога епископа, или епископ (свргнут) од Сабора, усуди се да узнемири цара, а треба да се обрати већем Сабору епископа, и права, која сматра да има, изнесе пред многе епископе, и да очекује њихов претрес и суд (ἐξέτασίν τε καὶ ἐπίκρισιν = испит и пресуду); ако такав пренебрегне ове и узнемири цара, не може се удостојити никаквог опроштаја, нити ће имати места одбрани, нити очекивати наду на будуће васпостављање (на свој положај).
Антиох. 15: Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископа у области, и сви су они донели једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен код других, него остаје сигурна једногласна одлука (= пресуда) обласних епископа.
Сард. 3: Осија епископ рече: Нужно је додати и ово: да ниједан епископ не прелази из своје области у другу област, у којој постоје (тамошњи) епископи, осим ако је позван од своје браће (епископа), да не изгледамо да затварамо врата љубави. И за ово треба се такође побринути: да, ако неки од епископа у некој области има какву распру са братом својим саепископом, не могу се због тога из друге области позивати епископи да просуђују (ἐπιγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако ли пак неки епископ изгледа осуђен због неке ствари (= поступка), па сматра да његова ствар не стоји слабо (σαθρόν = рђаво), него добро, да треба још и суд поновити, тада, ако је вашој љубави угодно, да почаствујемо успомену (τήν μνήμην τιμήσωμεν = памѧть почьтѣмъ) Апостола Петра, те да они који су (о томе) судили напишу Јулију, епископу Римском, да се, ако је потребно, обнови суђење кроз епископе суседне тој области (тј. из друге области), и нека он назначи просудитеље (τοὺς ἐπαγνώμονας = съвѣдоущаѧ = судије). Ако пак такав (= оптужени) не може доказати да је његова ствар таква да потребује нови суд (παλινδικίας = нови судски процес), тада једном пресуђено нека се више не испитује, а што је учињено нека остане сигурно.
Сард. 4: Гауденције епископ (Naisa = Ниша) рече: Ако је неки епископ свргнут судом суседних му епископа, па каже да му опет припада право одбране, не треба претходно на његову катедру другога постављати, док Римски епископ (Јулије), разабравши (ствар), не донесе одлуку о томе.
Сард. 5: Осија епископ рече: Би угодно: да, ако неки епископ буде оптужен, и сабравши се епископи из те исте области (τηςένορίας = прѣдѣла) свргну га са (епископског) степена, и он призивом прибегне (ἐκκαλεσάμενος καταφύγῃ = обрати се апелацијом) најблаженијем епископу Цркве Римљанâ (Јулију), и овај хтедне да га саслуша, и сматра праведним да се обнови испитивање његове ствари, тада он (= Римски епископ) нека изволи да напише суседним епископима оне области, да они марљиво и тачно (μετὰ ἀκριβείας) испитају све редом, и по истинској вери (= уверењу) донесу пресуду о тој ствари. Ако ли неки (епископ), тражећи да се његова ствар опет преслуша (= преиспита), и молбом својом приволи епископа Римљанâ (Јулија) да расуди: да са своје стране пошаље презвитере, те да (то) буде у власти тога епископа (Римског): уколико нађе за добро да одреди и пошаље такве (презвитере), који ће, имајући власт онога ко их је послао, да суде заједно са епископима, нека се и то одреди; ако ли пак он (= Римски епископ) сматра да је довољно пређашње спознање (ἐπίγνωσιν = констатација) и пресуда том епископу, учиниће како се његовој најмудријој вољи чини да је добро. Одговорише епископи: речено је — угодно.
Сард. 14: Осија епископ рече: Оно што ме свагда узнемирује не треба да прећутим. Ако се нађе неки епископ гневљив, што у понашању таквог човека не треба бити, и нагло се раздражи на презвитера или ђакона, и хтедне га искључити из Цркве, треба се старати да такав (презвитер/ђакон) не буде одмах осуђен и лишен општења. Сви епископи рекоше: Који бива изагнан, нек има право прибећи (= обратити се) епископу митрополије исте те области, а ако је митрополит одсутан, нека се обрати најближем (митрополиту) и тражи да се тачно испита његова ствар, јер не треба затварати уши од молитеља. А онај епископ, који је тога праведно или неправедно искључио, треба великодушно да поднесе да се спроведе испитивање те ствари, те да се његова одлука или потврди, или исправи. Али, пре но што се марљиво и верно све по реду не испита, одлучени од општења не може, пре разрешења те ствари, сам себи присвајати општење. Ако пак неки окупљени клирици опазе у томе (= одлученоме) охолост и презривост, као да (му) не приличи трпети увреду или неправедни прекор, дужни су да га строжијим и јачим речима опомињу, да тиме послуже и послушају онога који долично заповеда. Јер, као што епископ треба да показује искрену љубав и наклоност према служитељима, на исти су начин и потчињени дужни искрено извршавати службе епископима.
Картаг. 29: Такође би угодно свему Сабору (одредити): да, који је због своје небриге (у служби) био лишен општења, било епископ, или било који клирик, ако се, у време његовог изопштења, пре саслушања (и оправдања) усуди ступити у општење, такав нека се сматра да је сам против себе изрекао пресуду.
Картаг. 65: Аврелије епископ рече: Још и ствар Еквитија, који је одавно по својој заслузи одлуком епископâ осуђен, не мислим да посланство (наше) треба да превиди, да, ако га случајно нађу у оним местима (у Италији), нека се сам овај наш брат (изасланик) постара за Црквено благостање, да како треба, и где је могуће, поступи противу њега. Сви епископи рекоше: Врло (нам) је угодан и овај предлог, тим више што је овај Еквитије одавно осуђен, и зато његово бесрамно бунтовништво (ἀνησυχία = рушење мира) треба, зарад благостања и спасења Цркве, свуда све више сузбијати. И потписаше: Аврелије, епископ Картагенске Цркве, сагласих се са овом одлуком, и прочитавши је потписах. Исто тако и остали епископи потписаше.
Вас. Вел. 88: Прочитао сам твоје писмо са свим дуготрпљењем, и зачудио сам се, како си, могући да кратко и лако одговориш (= одбраниш се) самим стварима, пристао да будеш упоран у ономе зашто си оптужен, и многим (=дугим) речима покушаваш да излечиш неизлечиво. Нити смо ми први, нити једини, о Григорије, узаконили да женскиње не станују заједно са мушкарцима; него прочитај канон донет од Светих Отаца наших на Сабору у Никеји (= 3. канон), који изрично забрањује да нема уведених женских (συνεισάκτους). А безбрачност у томе има уважење (=честитост) што се раздваја од живљења са женскињем, тако да који називом обећава (= речју се заветује), а на делу чини што и они који бораве са женама, очито је да такав настоји да честитост девичанства држи (само) по назвању, не удаљујући се од неприличности насладе. А толико већма требаше да си следовао нашем захтеву, колико сам кажеш да си слободан од сваке телесне страсти. Јер не верујем ни да седамдесетогодишњак живи страсно са женом, нити смо одредили оно што смо одредили као за неко учињено неумесно дело. Него, пошто смо научени од Апостола, да не треба брату стављати спотицање или саблазан (Рим 14, 13), а знамо да нешто, што код појединих бива здраво (=чисто), другима бива повод за грех, ради тога смо и наредили, следујући заповести Светих Отаца, да се раздвојиш од те женске. Зашто окривљујеш хороепископа, и спомињеш старо непријатељство? Зашто нас оптужујеш, као да имамо олако ухо да слушамо клевете, а себе не подносиш да одступиш од навикнутости са том женом? Отерај је, дакле, из твоје куће, и стави је у Манастир. Нека она буде са девственицама, а тебе нека служе мушкарци, „да се Име Божије не хули због вас“ (Рим 2, 24). А док ово не учиниш, неће ти ништа користити ни миријаде (= десетине хиљада) ствари које у писмима пишеш, него ћеш умрети као неслужећи (ἀργῶν = свештеник под забраном), и даћеш пред Господом реч за своје неслужење. А ако се усудиш, не поправивши себе, да вршиш свештенослужење, бићеш анатема свему народу, и они који те примају биће искључени из читаве Цркве.
Зонара: Для суда над епископами, подвергшимися обвинению в преступлениях требуется собор, который судит и решает; а пресвитеры и диаконы и прочие клирики судятся своим епископом и ему дана власть произносить суд. А если осужденные говорят, что потерпели несправедливость, в таком случае приговор рассматривается митрополитом и собором той области по шестому правилу сего собора и по третьему и пятому правилу собора Сардикийского. Об этом дается закон и в 3-й книге Василик, титул 1-й, глава 22-я, которой начало следующее: «Если бы некоторые преподобнейшие епископы того же собора имели какое-либо пререкание между собою». Итак поэтому то в настоящем правиле и сказано: аще который епископ, изверженный от сана собором, и так далее, дерзнет совершить какую либо священную службу (священною службою правило называет здесь не одно священнодействие и совершение бескровной жертвы, но всякое архиерейское право, если бы, например, и не совершал священнодействия литургии, а крестил, или совершал другое действие предоставленное архиерею, по предшествовавшему обыкновению, то есть, по утвердившемуся древнему обычаю), или пресвитер, или диакон, да не будет позволено ему, хотя говорил, что неправильно осужден, обратиться к другому собору и искать рассмотрения постановленного против него решения; не дозволяется даже допускать его до принесения оправдания, а имеющих с ними общение, если они знают о состоявшемся против них приговоре, отлучать и изгонять из церкви. И 29 (28) правило карфагенского собора говорит, что таковый сам произносит против себя осуждение. Итак из этого правила и из вышеупомянутых видно, что осуждаемому епископу, который почитает себя несправедливо осужденным, дозволяется искать, чтобы произнесенный против него приговор был пересмотрен другими. Но 15-е правило этого собора по-видимому противоречит настоящему правилу, когда говорит: «аще который епископ, будучи обвиняем в некоторых проступках, судим будет от всех епископов тоя области, и все они согласно произнесут на него единый приговор: таковый другими епископами отнюдь да не судится, но согласное решение епископов области да пребывает твердым». Итак, хотя кажется, что эти правила противоречат одно другому, как сказано, а на самом деле не так: но четвертое правило говорит об осужденном от собора, то ест от некоторых епископов области собравшихся и произнесших приговор, почему и позволяет почитающему себя несправедливо осужденным искать и второго исследования; а пятнадцатое говорит о решении, произнесенном согласно всеми епископами областей. Таким образом, когда некоторые из областных епископов произнесут против кого осуждение, осужденный будет иметь возможность перенести этот суд и на вторичное исследование; а когда все епископы области единомысленно согласившись, постановят согласный приговор против кого, то осужденному уже не будет дано права противоборствовать такому решению. Таким образом заключая по противоположению, должно принять мысль, что, хотя бы и все собрались, но если не будут иметь единогласия между собою о решении; то и тогда осуждаемому будет дозволительно требовать, чтобы произнесенный против него приговор был пересмотрен. Об этом прочти еще 14-е правило этого собора.
Аристен: Если епископ, изверженный собором, по упорству будет совершать богослужение; то он не может иметь восстановления в чине. Это правило, также как и двенадцатое правило показывает, что епископ, изверженный собором, может представить отзыв (апелляцию) и требовать чтобы постановленное против него решение, если оно было несправедливо, получило исправление от другого большего собора, если изверженный епископ, прежде исправления постановленного против него приговора, по собственному упорству не имел дерзновения совершать богослужение. Ибо тогда, хотя бы он и говорил, что несправедливо извержен, не будет иметь восстановления в чине, или места для вторичной защиты. А пятнадцатое правило этого же собора говорит, что изверженный всеми епископами области уже не может представлять отзыва (апелляции); но постановленный против него приговор остается твердым. А четвертое и пятое правила Сардикийского собора епископу изверженному всеми епископами области дают право представлять отзыв и прибегать к блаженнейшему епископу римской церкви и предписывают не избирать на его епископию другого, доколе римский епископ не исследует всего относящегося к сему приговору и не произведет окончательного дознания. И это мнение более справедливое и человеколюбивое и имеет силу и ныне.
Валсамон: Двадцать осмое апостольское правило совсем отсекает от церкви изверженных справедливо и опять касающихся прежнего служения. А настоящее правило говорит, что они не имеют надежды на восстановление в чине чрез новое судебное рассмотрение их дела на другом соборе, и что заведомо сообщающиеся с ними извержены от церкви. Итак кажется, что сии правила не согласны между собою. А я думаю, что они согласны во всем. Ибо определяют, что совершающие какое-либо священническое служение после окончательного осуждения наказываются двояким образом. Апостольское правило говорит, что справедливо изверженные, то есть, не имеющие помощи от отзыва (апелляции) и совершающие какое-либо священническое служение совершенно отсекаются от церкви. А настоящее правило, подобно тому, прежде всего определяет, чтобы не были принимаемы другим собором изверженные на полном соборе, например константинопольском, против которого нет апелляции; - и дважды подавшие отзыв (апелляцию) и не имевшие успеха и совершившие какое-либо священническое служение после того, как им уже не принесла помощи апелляция; потом словами: «отлучаются от церкви и сообщающиеся с ними» - правило, кажется, говорит, что и таковые должны быть отсечены от церкви. Так истолкуй эти правила, и ты не скажешь, что изверженный собором и имеющий возможность обратиться к помощи апелляции, после извержения совершающий какое-либо священническое служение совсем отсекается от церкви и теряет помощь апелляции, как говорили некоторые. Ибо будешь противоречить правилам и различным законам, в которых определяется, что осужденный сохраняет свой чин неизменным, доколе не будет исследовано содержание его апелляции; в особенности будешь противоречить четвертому правилу Сардикийского собора, которое и прочти. Ищи 13-е и 15-е правило настоящего собора и 4-е правило Сардикийского собора, уничтожающее сии правила, и 3-й книги Василик титул первый, главу 45-ю, которой начало: «если же некоторые преподобнейшие епископы», и узнаешь, как и кем судятся епископы и клирики по делам о преступлениях, и когда и к кому осужденные обращаются с отзывами.