Пошто су у разна времена бивале варварске најезде, и отуда су многи градови били поробљени безаконицима, те отуда није било могуће да предстојник (πρόεδρος = прєстолник = епископ) таквога града, пошто је за њега био хиротонисан, заузме свој престо и на њему утврди (свој) свештенички положај, и тако, по устаљеном обичају, обавља рукоположења и чини и управља све остало што припада епископу; ми, чувајући част и поштовање свештенства и желећи да ни на који начин незнабожачка обест не бива на штету Црквеним правима, одредисмо: да тако хиротонисани и, због споменутог узрока неуведени у своје престоле, епископи сачувају свој положај, тако да канонски обављају рукоположења разних клирика, и да се користе влашћу положаја епископа (τῇ τῆς προεδρίας αὐθεντίᾳ = намѣстиѧ властию) по своме праву, и да буде сигурна и законита свака од њих происходећа управа (διοίκησιν). Јер, пошто је нужда времена ограничила тачност (држања правила), неће се (тиме) стеснити правило икономије.
Пошто су у различна времена бивале варварске навале, и због тога су врло многи градови били подјармљени од безаконика, тако да је немогућно било, да предстојник једног од таквих градова, пошто је постављен био, заузме свој пријесто и на истоме свој првосвештенички опстанак утврди, те сходно учвршћеноме обичају да обавља рукоположења и све остало чини што епископу припада, – ми, старајући се о части и поштовању свештенства, и настојећи, да ни под који начин незнабожачка обијест нема наносити штете црквеним правима, установљујемо, да ови епископи, који су већ постављени били и због споменутог узрока нијесу могли заузети своје пријестоле, немају за то подлећи никаквоме уштрбу, и нека по правилима обављају рукоположења разних клирика, и нека уживају право сједишта према своме мјесту, и чврст и законит нека буде сваки њихов првосвештенички чин. Јер потреба времена, која пријечи тачно очување права, не смије сужавати границе управе.
Ἐπειδὴ κατὰ διαφόρους καιροὺς βαρβαρικαὶ γεγόνασιν ἔφοδοι, καὶ πλεῖσται πόλεις ἐντεῦθεν ὑποχείριοι τοῖς ἀνόμοις κατέστησαν, ὡς ἐντεῦθεν μὴ δυνηθῆναι τὸν τῆς τοιαύτης πόλεως πρόεδρον, μετὰ τὴν ἐπ᾿ αὐτῷ χειροτονίαν, τὸν οἰκεῖον θρόνον καταλαβεῖν, καὶ ἐν αὐτῷ ἱερατικῇ καταστάσει ἐνιδρυθῆναι, καὶ οὕτω κατὰ τὸ κρατῆσαν ἔθος τάς χειροτονίας, καὶ πάντα, ἃ τῷ ἐπισκόπῳ ἀνῆκει, πράττειν τε καὶ μεταχειρίζεσθαι· ἡμεῖς τὸ τίμιον, καὶ σεβάσμιον τῇ ἱερωσύνῃ φυλάττοντες, καὶ μηδαμῶς πρὸς λύμην τῶν ἐκκλησιαστικῶν δικαίων τὴν ἐθνικὴν ἐπήρειαν ἐνεργεῖσθαι βουλόμενοι, τοῖς οὕτω χειροτονηθεῖσι, καὶ διὰ τὴν προκειμένην αἰτίαν ἐν τοῖς ἑαυτῶν μὴ ἐγκαταστᾶσι θρόνοις, τὸ ἀπροκριμάτιστον τηρεῖσθαι συνεωράκαμεν, ὥστε καὶ χειροτονίας κληρικῶν διαφόρων κανονικῶς ποιεῖν, καὶ τῇ τῆς προεδρίας αὐθεντίᾳ κατὰ τὸν ἴδιον ὅρον κεχρῆσθαι, καὶ βεβαίαν, καὶ νενομισμένην εἶναι πᾶσαν ὑπ᾿ αὐτῶν προϊοῦσαν διοίκησιν. Οὐ γὰρ ὑπὸ τοῦ τῆς ἀνάγκης καιροῦ τῆς ἀκριβείας περιγραφείσης, ὁ τῆς οἰκονομίας ὄρος περιορισθήσεται.
Ап. 36: Ако неки епископ, кад је већ хиротонисан (χειροτονηθείς), неће да прими службу (τὴν λειτουργίαν) и старање о народу, које му је поверено, такав нека буде одлучен док се не прихвати; исто тако и презвитер, и ђакон. Ако пак он пође (на службу), а не буде примљен, не по својој вољи, него по злоби народа, (тада) он нека остане епископ, а клир дотичнога града нека буде одлучен зато што нису били (добри) васпитачи таквом непокорном народу.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
III Вас. 9: Пошто богонадахнуто Писмо каже: „Све ради размишљено“ (μετὰ βουλῆς = саветно – Сирах 35, 19), зато они који су добили (у део) свештену службу треба нарочито да гледају да са сваком марљивошћу размишљају о свему шта (им) треба чинити. Јер који хоће тако да живе, у доброј им нади стоје ствари њихове, и бива да им као уз ветар (= успешно) све иде по жељи; и та је реч сасвим правилна. Али, бива да некад тешка и неподношљива жалост (λύπη = туга) оптерети ум, и страшно га помути, и одвоји га од стремљења ка дужности, и убеди га да оно што је неправедно (= некорисно) види као нешто корисно. Тако нешто видимо да се догодило најблагочестивијем и најбогољубивијем епископу Евстатију. Јер, као што је посведочено, рукоположен је (и постављен) канонски, но узнемираван (= смућиван), како вели, од неких (људи) и упавши у неочекиване околности, и затим од превелике безвољности за рад (ἀπραγμοσύνης = непрактичности), и уморан од подношења брига, наметаних му пословима, мада је могао да одбија ружне критике (= клевете) противникâ, он је, не знамо како, поднео писмену оставку. Требало је, међутим, кад је већ једном узео у руке свештеничко старање, да се истога држи са духовном бодрошћу, и да се подухвати трудова и добровољно подноси зној за награду. Но пошто је једном показао себе малодушним, доживевши то више од безвољности (ἀπραγμοσύνης = непрактичности) неголи од лењости и нехата, ваша је Богочестност нужно изабрала и поставила (κεχειροτόνηκεν) (уместо њега) најблагочестивијег и најбогочеснијег брата нашег и саепископа Теодора да се стара о Цркви. Јер није било нормално да иста (= Црква) обудови и да стада Спаситељева буду без старатеља. Но пошто је (Евстатије) плачући дошао споменутом најбогочеснијем епископу Теодору, не спорећи о граду, нити о Цркви, него тражећи сада само част и звање епископа (τῆν τοῦ ἐπισκόπου τιμὴν καὶ κλῆσιν), сви се сажалисмо на старца и сматрасмо за заједничку (нам) сузу његову, те похитасмо да дознамо да ли је споменути (Евстатије) подвргнут законитом свргнућу или је изобличен за неке преступе од оних који су блатили његов углед. И пошто смо дознали да ништа такво није учинио, него је споменутоме (Евстатију), уместо (неког) преступа, то била већма – сама оставка. Зато ни вашој Богочестности нисмо замерили што је правилно рукоположила (= поставила) на његово место споменутог најблагочестивијег епископа Теодора. Но, пошто није нормално, јако се спорити са безвољношћу (= непрактичношћу) човека, него је већма требало смиловати се на старца, који је тако дуго времена био ван роднога града и очинског дома, одлучисмо и одредисмо, без сваког спорења, да исти (Евстатије) има звање и част и општење епископа (τὸ τῆς ἐπισκοπῆς ὄνομα καὶ τὴν τιμὴν καὶ κοινωνία). Али тако, да он нити рукополаже, нити да заузевши Цркву свештенослужи сопственом влашћу, него тек када га узме са собом, то јест дозволи му, ако треба, брат и саепископ (Теодор), по расположењу и љубави у Христу. Ако се пак одлучи нешто снисходљивије за њега, или сада или после овога, и то ће бити угодно Светом Сабору.
IV Вас. 6: Без назначења (ἀπολελυμένως = нераспоређено) не треба рукополагати никога, ни презвитера, ни ђакона, нити уопште кога у Црквеном реду, него рукополагани да је посебно назначен за Цркву градску или сеоску, или за Мученички храм, или за Манастир. За оне пак који бивају рукоположени без назначења, одређује Свети Сабор: да такво полагање руку буде ништавно, и да уопште не могу дејствовати (ἐνεργεῆν =вршити службу), на срамоту онога ко (их) је рукоположио.
IV Вас. 29: Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
Анк. 18: Ако неки, постављени за епископе, нису били примљени од оне парикије (τῆς παροικίας = Црквене заједнице, епископије) за коју су наименовани, па захтедну да наступе на другу парикију (= епископију) и насиље чине (већ) постављеним (епископима) и подижу буне противу њих, такви нека буду одлучени. Ако ли желе (такви) да остану у презвитерију, где су претходно били презвитери, нека им се та част не одузима; но ако почну побуњивати против тамошњих епископа, нека буду лишени части и презвитерија, и нека буду искључени (ἐκκηρύκτος = одстрањени).
Антиох. 17: Ако неки епископ, примивши епископско рукоположење и одређен да предстоји народу (προεστάναι λαοῦ = застоупати люди), не прихвати ту службу (λειτουργίαν), нити пристаје да пође у поверену му Цркву, такав нека је изопштен (ἀκοινώνητον = необщьноу = без општења), докле не буде принуђен да прихвати, или док потпуни Сабор обласних епископâ не одлучи нешто о њему.
Антиох. 18: Ако неки епископ, хиротонисан, не пође у епископију (παροικίαν) за коју је хиротонисан, не по својој кривици, него или због одбијања народа (да га прими), или због другог узрока који не потиче од њега, такав нека има част и службу (λειτουργίαν), само да не узнемирава послове Цркве у коју долази на сабрање (= на Литургију). Такав ће чекати (и примити) оно што потпуни обласни Сабор просудивши – изволи да одлучи.
Кирил Алек. 1: Свака од наших ствари (πραγμάτων) кад се право чине по канонском добропоретку (κανονικῆς εὐταξίας), не могу нам произвести никакав немир, а ослобађају (нас) и од ружења од неких, и већма нам и похвалу изазивају од добромислећих. Јер, ко неће одобрити беспристрасни суд, када се о нечему (тако) доноси? Или, како неће бити без прекора кад се право и законито суди, а већма ће бити пуно сваке хвале? И ово сада пишем пошто је твоја Богочесност у својим писмима, посланима мени и преподобњејшем и богољубезњејшем брату нашем и саепископу Проклу (Цариградском), називајући епископом најпобожнијег и најбогочестивијега Петра, док он плаче и говори да је неправилно уклоњен из поверене му Цркве. А било је доследно, да он или има име свештеничко заједно са самом стварју (= епископовањем Цркве), или, ако није био достојан да предстоји Божанственом Жртвенику, да се не почаствује ни звањем епископства (τῆς ἐπισκοπῆς). Но можда ће твојој Богочесности изгледати груба нека и небратска ова моја реч, али по истини није тако. Јер мислимо да ћемо можда помиловати старца, ако му оставимо само назив. А много би боље било помислити и о другом. Јер он каже да може доказати свој углед, али му није било дано времена за одбрану, нити му је пружено канонско саслушање. А да је било учињено тако нешто, разбор (σύστασις = састав) самих аката (=докумената) разоткрило би га: или да је захваћен преступима стварно осуђен, и не би више имао ништа да каже да је онеправдован; или би му, прогласивши (га) невиним, опет било дато (право) да предстоји Цркви, која би била под његовом руком. Пошто пак ништа тако није учињено, он (сада) наглас виче против ове ствари, и говори да је поднео неподношљиву неправду и незаконито је избачен, додајући и да му је отета сва имовина што је имао. Твоја, дакле, Преподобност, схватајући и оно шта Божанствени Канони налажу и што приличи Цркви и онима који су постављени за Свештену Службу (ἱεράν λειτουργίαν), и још при томе умољавана нашим писмима, нека заустави сузу (овоме) старцу. И ако изабере да се суди са онима који су подигли оптужбе на њега, нека се по обичају суди пред твојом Богочесношћу, уз присуство, наравно, подручних ти Богочестњејших епископâ, осим ако он не одбије неке као подозриве. Ми пак не верујемо да иједан од Богочестњејших епископа непријатељски мисли (своме) брату. Но, да не би било тог изговора, који би паралисао будући суд о њему, и не покаже се као да избегавају суђење, нема ничега што би вређало да се уклоне из (судског) сабрања неки (епископи) на које он има подозрење.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Кирил Алек. 3: А писмену оставку каже (тај Петар) да није дао по својој вољи, него по принуди и из страха и због претње неких. А и иначе је (јасна) ствар: да није угодно установама (τοῖς θεσμοῖς) Цркве да неки од јерургâ (= свештенослужећих) подноси писмене оставке. Јер, ако су достојни да литургишу (= служе), нека у томе и буду (= остану); а ако су недостојни, нека не одлазе оставком, него већма кад су осуђени за ствари (= дела), на које неко износи многи приговор, пошто се налазе ван сваког (Црквеног) поретка. Поздрави Братство које је с тобом, а тебе поздравља у Господу братство које је са нама.
Зонара: Призванных быть предстоятелями народа и не соглашающихся отправиться семнадцатое правило антиохийского собора отлучает. А рукоположенным, но не по собственной вине не отправившимся, а или по отвержению народом, или по другой не от них зависящей причине, осмнадцатое правило того же собора повелевает иметь участие в чести и священнослужении. Это же пространнее постановляет и настоящее правило, говоря, что, если кто либо, быв возведен в епископский сан, не может отправиться в нареченный ему город, находящийся, например, во власти варваров, таковый должен иметь все архиерейские преимущества предоставленные ему. Ибо он может рукополагать и клириков, разумеется канонически, то есть, как предписывают правила, имеет пользоваться епископскою честию и удостаивается и кафедры; ибо в этом состоит власть предстоятельства в своем пределе, то есть, сообразно с тем, как определено и назначено почитать тот город, быть ли ему, например, первым или вторым и так далее. Ибо он не должен быть унижаем на том основании, что не утвердился на самой священной кафедре; но какое бы распоряжение он ни сделал, и что бы он ни совершил по архиерейскому праву, все должно быть твердо и признано законным. Ибо вследствие невозможности для него отправиться в свою церковь по нужде времени и стеснению от варваров, не должно быть препятствия в соблюдении точности, и не должны быть стесняемы пределы управления, то есть, не должны быть сокращаемы, и не должна быть уменьшаема строгость правил, дающая епископам власть управления над всеми, находящимися в их епископиях.
Аристен: Епископ, по причине варварского нашествия не вступивший на престол, и свою кафедру пусть имеет, и да рукополагает, и да совершает все принадлежащее священству, с полнейшею действительностью совершаемого. Если кто будет рукоположен во епископа, и, по причине варварских набегов, не может отправиться в город, в который он рукоположен, чтобы в нем устроиться и утвердиться в состоянии священноначальственном, таковому не должно воспрещать совершать то, что свойственно епископам, но он может делать все – и управлять, и иметь честь кафедры и совершать по правилам рукоположения различных клириков, и все, им сделанное на точном основании правил, должно быть действительно и твердо; ибо нужда времени не должна служить к его ограничению, так чтобы уменьшилось его епископское достоинство.
Валсамон: Заметь настоящее правило потому, что есть люди, которые говорят, что патриархи антиохийский и иерусалимский и прочие, не успевшие отправиться в свои церкви и утвердиться на престоле, не могут ни участвовать в синодальных рассуждениях о церковных делах, ни рукополагать, ин совершать какое-либо другое архиерейское действие: ибо это правило заградит таковым уста. Это правило пречестный Кир Алексий Аристен приводил против святейшего патриарха иерусалимского Кир-Никифора. Тридцать шестое Апостольское правило и семнадцатое и осмнадцатое антиохийского собора подвергают отлучению епископов, по рукоположении не отправившихся в назначенные им церкви; а тех, которые не отправились не по собственной вине, но по какой-нибудь благословной причине объявляют невинными и определяют иметь собственную им честь, такую же, как если бы они прибыли в страну и заняли престол. А настоящее правило постановляет, что епископы, не могшие по причине варварского нашествия отправиться на назначенные им престолы, пользуются такою же честию, совершают без осуждения все архиерейские действия и просто считаются, как если бы они отправились в страну и заняли престолы. Поэтому и митрополит иконийский и другие восточные митрополиты, не имеющие церквей потому, что оне находятся во власти варваров, справедливо рукополагают епископов и совершают все архиерейские действия, хотя и вовсе не успели отправиться в назначенные им церкви и утвердиться на престолах. Я знаю, что об этом часто было говорено и было недоумение. Прочти также изданное в ноябре месяце индикта 2-го повеление славного императора господина Алексия Комнина, определяющее, что избранные в восточные церкви и впредь имеют принадлежащие им игуменства, братства и должности. Это повеление буквально говорит следующее: «Святейший мой владыко и вселенский патриарх, моя царская власть узнала, что, когда производимы были выборы в церквах Божиих, некоторые их избранных на выборах, имеющие места игуменов в монастырях и экономов, или исправляющие какие либо другие служения, или и просто монахи, а другие в Великой Божией Церкви и в других церквах получающие средства к жизни от должностей и других каких-либо служений, с неудовольствием решаются подъять иго священства и быть предстоятелями церквей, в которые они назначены, боясь, как бы им в таких церквах, лежащих в пределах Востока, не иметь недостатка в самом необходимом; так как с одной стороны церкви, в которые они избраны, оказываются совершенно недостаточными совершенно недоступными для них, а с другой стороны поелику они, получая предстоятельство этих церквей, лишаются принадлежащих им игуменств, и экономских и других служений, и так называемых в просторечии братств или должностей, и других каких либо служений. Итак, моя царская власть, сообразив относящееся до сих лиц и в видах некоторого снисхождения, определяет, чтобы никто из них после этого не отказывался подъять иго архиерейства; ибо все они и впредь имеют пользоваться принадлежащими им игуменствами, и экономиями, и другими служениями, и обязанностями, и должностями, и принадлежащими им братствами, и, вступив в должность учительскую и приняв совершительный чин, должны владеть получаемыми и от прежних суждений доходами, доколе не получат облегчения и из тяжкой доли в настоящее время не достигнут благосостояния во вверенных им по избранию церквах, которые ныне, как сказано, совершенно недоступны для них, ибо находятся во власти злейших врагов. Впрочем, определенное здесь моею царскою властию не должно иметь силы по отношению к начальственным должностям, а также к степеням священников и диаконов и прочих из клира Великой Церкви Божией. Итак, внеси настоящий указ в книгу хартофилакии Великой Божией Церкви».