У Светим Тајнама (= Евхаристије) ништа више не приносити осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест: хлеба и вина с водом помешаног (Мт. 26, 26–28; Лк. 22, 19–20). Првина пак, било мед или млеко, по обичају, нека се приноси у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца. И премда се углавном у Жртвеник (= Олтар) приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од (Свете) Тајне Тела и Крви Господње. Ништа пак друго од првина нека се не приноси, него (само први плодови) од грожђа и пшенице.
Ἵνα ἐν τοῖς ἁγίοις μηδὲν πλέον τοῦ σώματος καὶ τοῦ αἵματος τοῦ Κυρίου προσενεχθείη, ὡς καὶ αὐτὸς ὁ Κύριος παρέδωκε, τουτέστιν ἄρτου καὶ οἴνου ὕδατι μεμιγμένου. Ἀπαρχὴ δέ, εἴτε μέλι, εἴτε γάλα, ὡς εἴωθε, προσφερέσθω ἐν μιᾷ ἡμέρᾳ ἐθίμῳ εἰς τὸ τῶν νηπίων μυστήριον· εἰ καὶ τὰ μάλιστα γὰρ ἐν θυσιαστηρίῳ προσφέρεται, ὅμως ἰδίαν ἐχέτω κυρίως εὐλογίαν, ὡς ἐκ τοῦ ἁγιάσματος τοῦ Κυριακοῦ σώματος καὶ αἵματος διΐστασθαι. Μηδὲν δὲ πλέον ἐν ταῖς ἀπαρχαῖς προσφερέσθω ἢ ἀπὸ σταφυλῶν καὶ σίτου.
Ап. 3: Ако неки епископ, или презвитер, против установе (τὴν διάταξιν = уредбе) Господње о жртви (Мт. 26, 26-29), принесе на Олтару (=Жртвенику) [Божијем] друго нешто, као мед или млеко, или уместо вина приправљени сикер (=опојно пиће), или птице, или какве животиње, или воће, противно установи, осим у своје време ново жито или грожђе, нека се свргне (καθαιρείσθω). Није дозвољено доносити на Жртвеник ишта друго, осим уља за свећњаке и тамјана, у време Светога Приноса (= Евхаристије, Литургије).
Ап. 4: Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не Жртвенику (=Олтару). А јасно је да ће епископ и презвитери поделити (их) и ђаконима и осталим клирицима.
Трул. 28: Пошто смо дознали да се у разним Црквама приноси на Жртвеник, по неком насталом обичају, грожђе, а свештенослужитељи, пошто исто придодају Бескрвној Жртви Приношења (= Причешћа), тако обоје заједно раздају народу, налазимо (и наређујемо): да више нико од свештеника то не чини, него да народу, на оживотворење и опроштај грехова, раздаје само Принос (= Св. Причешће). Сматрајући, пак, свештеници приношење грожђа као првину, и благосиљајући га посебно, нека раздају онима који га траже ради благодарења Даваоцу плодова, којима се тела наша, по Божанској одредби (1Мојс. 1, 29), хране и расту. Ако, пак, неки клирик учини мимо ове наредбе, нека буде свргнут.
Трул. 32: Пошто смо дознали да у Јерменској земљи, они који свршавају Бескрвну Жртву, на Светој Трпези приносе само вино, не додајући му воду, истичући (преда се) учитеља Цркве, Јована Златоуста, који, у тумачењу Јеванђеља Матејевог (Омилија 82, 2), каже ово: „Зашто Господ, васкрснувши, није пио воду, него вино?“ – чупајући (тиме) из корена другу злу јерес. Јер имају неки који су употребљавали (само) воду у (Светим) Тајнама, зато показује (Господ) да, и када је (Свете) Тајне предао, вино је предао (Мт. 26, 29); и када је, после васкрсења, без Тајни просту трпезу (Апостолима) предложио (Мк. 16, 14; Лк. 24, 30; Јн. 21, 12–15), употребио је вино од рода виноградскога, а виноград рађа вино, а не воду“. Одавде (Јермени) сматрају да је овај Учитељ (Цркве) порицао употребу воде у Светој Жртви. Зато, да не би они и од сада (надаље) остали у незнању, излажемо православну мисао тога (Светог) Оца. Постојала је стара зла јерес Идропарастатâ, који су (јеретици) у својој жртви употребљавали место вина саму воду. Оповргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући да они тиме иду насупрот Апостолском Предању, изложио је овај Богоносни Отац (Златоуст) напред споменуту реч. Јер он је и својој Цркви (= Антиохији и Цариграду), где му је било поверено пастирско руковођење, предао (= у Св. Литургији) да се вода меша са вином када треба приносити Бескрвну Жртву, указујући на сједињење крви и воде која је истекла из пречистог ребра Искупитеља нашег и Спаса Христа Бога (Јн. 19, 34), која се излила за оживотворење свега света и искупљење грехова. И у свакој Цркви, где су просијали духовни Светилници (= Св. Оци), овај се богопредани поредак држи. Јер и Јаков, брат по телу Христа Бога нашег, коме је првоме поверен престо Цркве Јерусалимске, и Василије, архиепископ Цркве Кесаријске, којега се слава пронела по свој васељени, који су нам писмено предали Тајанствено Свештенодејство (= Свету Литургију), предали су (нам) да се у Божанственој Литургији Свети Путир испуњује (τελειούν = свршава) водом и вином. И у Картагени окупљени Свети Оци (канон 37) тако су изричито споменули: „да се у Светим Тајнама ништа друго него Тело и Крв Господња приноси, као што је и сâм Господ предао, то јест хлеб и вино помешано са водом“. Ако, дакле, неки епископ или презвитер, не чини по преданоме од Апостола поретку: да, помешавши воду са вином, тако приноси Пречисту Жртву, нека буде свргнут, јер непотпуно објављује Тајну и уводи новачења у оно што је (Цркви) предано.
Трул. 57: Не треба приносити на Жртвенике мед и млеко.
Трул. 99: Дознали смо да у Јерменској земљи и ово бива: да неки унутра, у Светим Олтарима, комаде меса, скувавши (их), доносе, и деле их, по јудејски (ἰουδαϊκῶς =жидовьскъı) , као приносе (= дарове) свештеницима. Зато, чувајући чистоћу Цркве, одређујемо да нико од свештеника не сме примати даване од доносиоца комаде меса, него нека се задовоље оним што доносилац благоизволи (дати), али да такав принос (= дар) буде изван Цркве. Ако ли неко не чини то тако, нека буде одлучен.