Ако неки епископ, кад је већ хиротонисан (χειροτονηθείς), неће да прими службу (τὴν λειτουργίαν) и старање о народу, које му је поверено, такав нека буде одлучен док се не прихвати; исто тако и презвитер, и ђакон. Ако пак он пође (на службу), а не буде примљен, не по својој вољи, него по злоби народа, (тада) он нека остане епископ, а клир дотичнога града нека буде одлучен зато што нису били (добри) васпитачи таквом непокорном народу.
Ако један епископ, кад је већ постављен, неће да се прими службе и старања о повјереном му народу, нека се одлучи, док се не прими; исто тако и презвитер и ђакон. Ако пак он пође, а не буде примљен не с тога, што је он о томе настојао, него по злоби народа; у таквом случају он нека остане епископом, а клир дотичнога града нека се одлучи, што није знао да поучи непокорни народ.
Εἴ τις χειροτονηθεὶς ἐπίσκοπος μὴ καταδέχοιτο τὴν λειτουργίαν καὶ τὴν φροντίδα τοῦ λαοῦ τὴν ἐγχειρισθεῖσαν αὐτῷ, τοῦτον ἀφωρισμένον τυγχάνειν ἕως ἂν καταδέξηται· ὠσαύτως καὶ πρεσβύτερος καὶ διάκονος. Εἰ δὲ ἀπελθὼν μὴ δεχθείη, οὐ παρὰ τὴν ἐαυτοῦ γνώμην ἀλλὰ παρὰ τὴν τοῦ λαοῦ μοχθηρίαν, αὐτὸς μὲν ἔστω ἐπίσκοπος, ὁ δὲ κλῆρος τῆς πόλεως ἀφοριζέσθω, ὅτι τοιούτου λαοῦ ἀνυποτάκτου παιδευταὶ οὐκ ἐγένοντο.
I Вас. 16: Они презвитери, или ђакони, или уопште који се каноном испитују (= клирици), који дрско, немајући пред очима ни страх Божији, нити знајући Црквени канон (Апостолски 14–16), остављају своју Цркву, такви никако не требају бити примљени у другу Цркву, него их треба свакако приморати да се поврате у своје парохије (παροικίας = епархије, тј. парохије); или, ако устрају (противећи се), нека буду одлучени (ἀκοινωνήτους = ван општења). Ако се пак који (епископ) усуди да отме (клирика) припадајућег другоме (епископу), и у својој га Цркви постави (χειροτονῆσαι /у виши чин/), без сагласности његовог епископа од кога је тај клирик отишао, такво постављење (χειροτονία) нека је неважеће.
IV Вас. 29: Епископа низводити на презвитерски степен светогрђе је. Ако је пак неки оправдани узрок да се епископи уклоне са епископске службе, онда не могу држати ни место презвитера. Ако ли су без икакве кривице уклоњени са тог достојанства, нека буду повраћени на епископско достојанство. – Анатолије, најпобожнији Архиепископ Цариграда, рече: „Они за које се каже да су са епископскога достојанства низведени у ред презвитера, ако су осуђени из неких оправданих узрока, онда с правом не могу бити достојни ни у части презвитера; али, ако су низведени на нижи чин без неког оправданог узрока, праведно је, ако се покажу невини, да опет добију епископско достојанство и свештенство“.
Трул. 37: Пошто су у разна времена бивале варварске најезде, и отуда су многи градови били поробљени безаконицима, те отуда није било могуће да предстојник (πρόεδρος = прєстолник = епископ) таквога града, пошто је за њега био хиротонисан, заузме свој престо и на њему утврди (свој) свештенички положај, и тако, по устаљеном обичају, обавља рукоположења и чини и управља све остало што припада епископу; ми, чувајући част и поштовање свештенства и желећи да ни на који начин незнабожачка обест не бива на штету Црквеним правима, одредисмо: да тако хиротонисани и, због споменутог узрока неуведени у своје престоле, епископи сачувају свој положај, тако да канонски обављају рукоположења разних клирика, и да се користе влашћу положаја епископа (τῇ τῆς προεδρίας αὐθεντίᾳ = намѣстиѧ властию) по своме праву, и да буде сигурна и законита свака од њих происходећа управа (διοίκησιν). Јер, пошто је нужда времена ограничила тачност (држања правила), неће се (тиме) стеснити правило икономије.
Анк. 18: Ако неки, постављени за епископе, нису били примљени од оне парикије (τῆς παροικίας = Црквене заједнице, епископије) за коју су наименовани, па захтедну да наступе на другу парикију (= епископију) и насиље чине (већ) постављеним (епископима) и подижу буне противу њих, такви нека буду одлучени. Ако ли желе (такви) да остану у презвитерију, где су претходно били презвитери, нека им се та част не одузима; но ако почну побуњивати против тамошњих епископа, нека буду лишени части и презвитерија, и нека буду искључени (ἐκκηρύκτος = одстрањени).
Антиох. 17: Ако неки епископ, примивши епископско рукоположење и одређен да предстоји народу (προεστάναι λαοῦ = застоупати люди), не прихвати ту службу (λειτουργίαν), нити пристаје да пође у поверену му Цркву, такав нека је изопштен (ἀκοινώνητον = необщьноу = без општења), докле не буде принуђен да прихвати, или док потпуни Сабор обласних епископâ не одлучи нешто о њему.
Антиох. 18: Ако неки епископ, хиротонисан, не пође у епископију (παροικίαν) за коју је хиротонисан, не по својој кривици, него или због одбијања народа (да га прими), или због другог узрока који не потиче од њега, такав нека има част и службу (λειτουργίαν), само да не узнемирава послове Цркве у коју долази на сабрање (= на Литургију). Такав ће чекати (и примити) оно што потпуни обласни Сабор просудивши – изволи да одлучи.
Прводруги 17: Старајући се у свему о Црквеном добропоретку (τῆς ἐκκλησιαστικῆς εὐταξίας = складном реду у Цркви), те нужно постависмо да одредимо да се убудуће ниједан лаик, или монах, не узводи брзо на висину епископства, него да претходно буде испитиван у Црквеним степенима (клира) и тако да прими рукоположење за епископа. Јер, иако су до сада неки од лаика, или монаха, по захтеву нужде, брзо били удостојени епископске части, и заблистали врлинама и своје Цркве високо уздигли, ипак, не никако стављајући за закон Цркви оно што ретко бива, одређујемо: да убудуће то више не буде, него да правилно (κατὰ λόγον = по реду) рукополагани прође (све) свештене степене, остајући у свакоме чину узакоњено Време.
Кирил Алек. 1: Свака од наших ствари (πραγμάτων) кад се право чине по канонском добропоретку (κανονικῆς εὐταξίας), не могу нам произвести никакав немир, а ослобађају (нас) и од ружења од неких, и већма нам и похвалу изазивају од добромислећих. Јер, ко неће одобрити беспристрасни суд, када се о нечему (тако) доноси? Или, како неће бити без прекора кад се право и законито суди, а већма ће бити пуно сваке хвале? И ово сада пишем пошто је твоја Богочесност у својим писмима, посланима мени и преподобњејшем и богољубезњејшем брату нашем и саепископу Проклу (Цариградском), називајући епископом најпобожнијег и најбогочестивијега Петра, док он плаче и говори да је неправилно уклоњен из поверене му Цркве. А било је доследно, да он или има име свештеничко заједно са самом стварју (= епископовањем Цркве), или, ако није био достојан да предстоји Божанственом Жртвенику, да се не почаствује ни звањем епископства (τῆς ἐπισκοπῆς). Но можда ће твојој Богочесности изгледати груба нека и небратска ова моја реч, али по истини није тако. Јер мислимо да ћемо можда помиловати старца, ако му оставимо само назив. А много би боље било помислити и о другом. Јер он каже да може доказати свој углед, али му није било дано времена за одбрану, нити му је пружено канонско саслушање. А да је било учињено тако нешто, разбор (σύστασις = састав) самих аката (=докумената) разоткрило би га: или да је захваћен преступима стварно осуђен, и не би више имао ништа да каже да је онеправдован; или би му, прогласивши (га) невиним, опет било дато (право) да предстоји Цркви, која би била под његовом руком. Пошто пак ништа тако није учињено, он (сада) наглас виче против ове ствари, и говори да је поднео неподношљиву неправду и незаконито је избачен, додајући и да му је отета сва имовина што је имао. Твоја, дакле, Преподобност, схватајући и оно шта Божанствени Канони налажу и што приличи Цркви и онима који су постављени за Свештену Службу (ἱεράν λειτουργίαν), и још при томе умољавана нашим писмима, нека заустави сузу (овоме) старцу. И ако изабере да се суди са онима који су подигли оптужбе на њега, нека се по обичају суди пред твојом Богочесношћу, уз присуство, наравно, подручних ти Богочестњејших епископâ, осим ако он не одбије неке као подозриве. Ми пак не верујемо да иједан од Богочестњејших епископа непријатељски мисли (своме) брату. Но, да не би било тог изговора, који би паралисао будући суд о њему, и не покаже се као да избегавају суђење, нема ничега што би вређало да се уклоне из (судског) сабрања неки (епископи) на које он има подозрење.
Кирил Алек. 2: А новци (= имовина) који су му неправедно одузети, праведно је да му се врате из два разлога. Прво, зато што тако нешто уопште није требало бити; и затим, што веома ожалошћује и у крајње нерасположење води Богочестњејше по свој земљи епископе, када (им) се траже рачуни о распоређењу (τῆς οἰκονομίας) трошкова који им бивају, било од прихода Црквених, било пак од неких приноса плодова. Јер, сваки ће од нас у своје време дати рачун Свеопштем Судији. А драгоцености и непокретна имовина треба бити наотуђиво сачувана Црквама, а поуздати се (= имати поверење) у оне који у своје време управљају Божанственим Свештенством да ће економисати трошковима који бивају (у Цркви).
Кирил Алек. 3: А писмену оставку каже (тај Петар) да није дао по својој вољи, него по принуди и из страха и због претње неких. А и иначе је (јасна) ствар: да није угодно установама (τοῖς θεσμοῖς) Цркве да неки од јерургâ (= свештенослужећих) подноси писмене оставке. Јер, ако су достојни да литургишу (= служе), нека у томе и буду (= остану); а ако су недостојни, нека не одлазе оставком, него већма кад су осуђени за ствари (= дела), на које неко износи многи приговор, пошто се налазе ван сваког (Црквеног) поретка. Поздрави Братство које је с тобом, а тебе поздравља у Господу братство које је са нама.
Зонара: Повинуйтесь наставником вашим и покоряйтесь, говорит божественный Апостол (Евр. 13, 17). То же самое приписывает и настоящее правило, ибо повелевает, чтобы призываемый к управлению народа не сопротивлялся сему, но принимал сие божественное служение и управление народа, или подвергнется отлучению, если противится и не идет на место служения. То же самое и о пресвитерах и диаконах. Но если епископ не пойдет в назначенную ему область, а народ той области не примет его, по своей собственной непокорности и бесстыдству, а не по какой нибудь присудительной причине со стороны епископа, то епископ остается в своем состоянии, то есть в сане, а клир той области будет подлежать извержению за то, что не учил этого непокорливого народа. Итак, смотри, каковы по правилу должны быть клирики, не ученые только, но и учительные, могущие других наставлять и исправлять. Прочти 17-е и 18-е правило Антиохийского собора и анкирского 18-е. Ищи еще 58-е правило (апостольское).
Аристен: Новопроизведенный, если не примет порученного ему служения, отлучается доколе не примет, а если народом не будет принят, отлучается клир за то, что не научил народ, а он сам останется епископом. Вновь рукоположенный епископ, если не соглашается принять на себя врученное ему попеченье о народе, должен быть отлучен, доколе не примет. Если же он пойдет, но народом не будет принят не за свое падение, но по злобе их; то он пусть прибудет епископом, а клир отлучается за то, что не учил непокорливого народа.
Валсамон: Некоторые рукоположение принимали здесь вместо избрания и говорили; удивительно, каким образом ныне избранные в известныя церкви могут отказываться. А знаменитый Зонара в толковании этого правила хиротонию принимал и за рукоположение и за избрание. Мне же кажется верным то мнение, что правило хиротониею здесь называет рукоположение; ибо упоминает о пресвитерах и диаконах, посылаемых, по древнему обычаю, в другие страны для научения народа. Что диаконы рукополагаются, то есть запечатлеваются, это мы знаем, но никогда не слыхали, чтобы они были избираемы, как избираются епископы, а по древнему обычаю - и священники, как говорит о сем 13-е правило Лаодикийского собора. Итак, настоящее правило определяет: если какой епископ, или пресвитер, или диакон примет рукоположение учительства и не выполняет своего служения; то он должен быть отлучен, пока не согласится пойти, куда определен. А если и пойдет, но не будет принят по злобе народа той страны; то клир, хотя бы и не был виновен в сем злом действии, должен быть подвергнут отлучению за то, что не учил непокорливого народа, а епископ сохраняет свое состояние. Итак, заметь, как наказывается клир за невежество простого народа. Прочти также анкирского собора правило 18-е, Антиохийского - правило 17-е и 18-е, послание св. Кирилла к Домну, перво - второго собора, бывшаго в храме св. Апостолов, - правило 17-е, 7-го собора правило 2-е и халкидонского собора правило 29-е.