За жене које су учиниле прељубу, па су то исповедиле из благобојазности (=скрушености), или су на неки начин откриле се, Оци наши спречавају да се објављује, да не будемо узрок смрти изобличеним (женама). Заповедише пак да такве стоје (са вернима у Цркви), без Причешћа, док не испуне време покајања.
Τὰς μοιχευθείσας γυναίκας καὶ ἐξαγορευούσας δι᾽ εὐλάβειαν ἢ ὁπωσοῦν ἐλεγχομένας, δημοσιεύειν μὲν ἐκώλυσαν οἱ Πατέρες ἡμῶν, ἵνα μὴ θανάτου αἰτίαν παράσχωμεν ἐλεγχθείσαις, ἵστασθαι δὲ αὐτὰς ἄνευ κοινωνίας προσέταξαν μέχρι τοῦ συμπληροῦσθαι τὸν χρόνον τῆς μετανοίας.
Ап. 48: Ако неки лаик (=верник) прогна жену своју, па узме другу, или (узме) од другога отпуштену, нека буде одлучен.
Трул. 87: „Која остави свога мужа, ако пође другоме, прељубница је“, по Светом и Божанственом Василију (канон 9), који је ово добро навео из пророштва Јеремијиног (3, 1): „Ако постане жена другога мужа, нека се мужу своме не враћа, него упрљана нека се прља“; и опет: „Који има прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Дакле, „ако се покаже да је (жена) без разлога отишла од мужа, он је достојан снисхођења, а жена епитимијâ; а снисхођење је њему – у давању општења у Цркви“ (πρὸς τὸ κοινωνεῖν τῇ Ἐκκλησίᾳ = къ обьщению Церкви) (Василијев канон З5). „Онај пак који остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16, 18), подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од Отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају (Св. Писмо), три године припадају (тражећи опроштај), и (тек) седме године стоје са вернима, и тако се удостојавају Приношења (= Причешћа), ако се са сузама покају“ (Св. Василије, канон 77).
Трул. 93: Жена којој је муж отишао на пут и задуго је непознат (= не јавља се), те она, пре но што се увери о смрти његовој, уда се за другога – чини прељубу. Под исти разлог (= суд) потпадају и жене војника, које се удају пошто се мужеви не јављају, као и оне које, кад им је муж на (дужем) путу, не дочекају повратак (његов). Али, неко снисхођење овде може бити, кад је већа претпоставка да је муж умро. Она пак (жена), која се по незнању удала за (мужа) привремено напуштенога од жене, па затим буде отпуштена од истога, јер му се прва жена вратила, пала је у блудочинство, али по незнању; брак јој се, дакле, неће забранити, мада је боље ако тако (неудата) остане. Међутим, ако се после неког времена војник врати, чија се жена, због његовог дугог одсуства, удала за другог човека, тај (војник), ако хоће, нека узме опет своју жену, дајући јој опроштај због незнања, (као) и ономе (човеку праштајући) који се другим браком са њом оженио.
Трул. 98: Који ради брачне заједнице узме женску заручену другоме, још док је заручник жив, нека подлегне осуди за прељубу.
Анк. 20: Ако нечија жена учини прељубу, или сам (човек) учини прељубу, треба да седам година издржи док добије Савршено (= Причешће), прелазећи (све) степене (кајања) који томе воде.
Картаг. 102: Би угодно (одредити): да, по јеванђелској и апостолској науци (Мт. 5, 32; 1Кор. 7, 27), ни онај кога је жена оставила, ни она коју је муж оставио, нека се с другом (особом) не саставља (у брак), него или да тако остану, или да се међусобно помире. Ако ово презру, треба их принудити на кајање. За ову ствар треба тражити доношење царског закона.
Вас. Вел. 21: Муж који живи са женом, па не задовољивши се браком, падне у блуд, таквога судимо као блудника, и дуго му продужујемо епитимије. Али немамо канон који би га подвргао осуди за прељубу, ако је грех учињен са неудатом; јер, вели, „прељубница оскврњена скрнави се, и мужу се своме не враћа“ (Јерем 3, 1). И: „Који држи прељубницу, безуман је и нечастив“ (Приче 18, 23). Који је, дакле, учинио блуд, неће се искључити од суживљења са женом својом. Према томе, жена треба да прими мужа свога који се враћа од блуда, а муж жену која је оскврњена (прељубом) одгони из своје куће. Разлог овоме није лако наћи, али је такав обичај преовладао.
Вас. Вел. 31: Жена којој се муж удаљио, и не појављује се, ако се уда (συνοικήσασα) за другог, пре уверења о смрти онога, чини прељубу.
Вас. Вел. 35: За мужа, остављенога од жене, треба испитати узрок (њеног) напуштања, па ако се докаже да је безразложно отишла, он је достојан опроштаја, а она (заслужује) епитимију, а опроштај ће се њему дати ради општења (=причешћа) са Црквом.
Вас. Вел. 36: Жене војника које су се удале, пошто су им мужеви нестали, подлежу истом разлогу (=суду) као оне које кад им мужеви отпутују не чекају повратак (њихов - канон 31). Али, овде ствар има неко снисхођење због тога што се већма сматра да је (муж војник) умро.
Вас. Вел. 46: Која се по незнању уда за привремено напуштенога од жене, затим, због повратка њему прве (жене), буде отпуштена (од истога), учинила је блуд, али у незнању. Но брак јој се не спречава, али је боље ако тако остане.
Вас. Вел. 48: Која је од свога мужа остављена, по моме мишљењу, треба да остане (тако). Јер ако је Господ рекао да „ако неко отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу“ (Мт 5, 32), назвавши је прељубницом самим тим јој је већ забранио општење (=брак) са другим. Јер, како је могуће да је човек крив, као узрочник прељубе, а да је без приговора жена, названа од Господа прељубницом, због општења (=брака) са другим мужем?
Вас. Вел. 58: Који је прељубу учинио, петнаест година нека буде без причешћа Светињама; а (тих) петнаест година распоредиће му се овако: за четири године нека плаче, а пет (година) нека слуша (Св. Писмо), четири године нека припада, и две нека стоји са вернима, без Причешћа.
Вас. Вел. 77: Који остави жену законито са њим сједињену и узме другу, подлеже осуди за прељубу, по речи Господњој. Јер канонски одредише Оци наши да такви: једну годину плачу, две године слушају, три године припадају, и седме године стоје са вернима (на молитви у Храму), и тако се удостоје Приноса (Св. Евхаристије), ако се са сузама покају.
Вас. Вел. 80: Оци су прећутали о многоженству (τὴν πολυγαμίαν), као о животињској (страсти) и сасвим туђој роду људском. Нама се пак чини овај грех већим од блуда. Зато је разложно да се такви подвргну канонима: то јест једну годину да плачу и три да припадају, и тако нека се приме (у општење).
Зонара: Если, говорит святый отец, совершит прелюбодеяние и исповедуется в грехе по благочестию, то есть страшась будущего суда, или будет обличена иным образом, например, беременностью, или рождением, случившимся и во время долговременного отсутствия ея мужа, не должно делать ее явною, то есть не ставить ее на месте епитимий, назначенном для плачущего, или для слушающего, или для припадающего: ибо это значило бы обнародовать ея грех, так как каждый, кто увидал бы ее вне (внутренней) церковной ограды, или в предхрамии, или выходящего вместе с оглашенными, конечно, узнал бы, что она согрешила; и прежде других грехов ей приписали бы грех прелюбодеяния, и таким образом епитимия сделалась бы для нея причиною смерти. Ибо если узнает об этом ея муж, то легко может убить ее, так как исполнена ревности ярость мужа ея, по Соломону (Притч. 6, 34). Поэтому дозволяется ей стоять и молиться вместе с верными, но причащение Таин запрещается, пока не исполнится время покаяния.
Аристен: Если жена совершит прелюбодеяние и исповедует свой грех по благочестию, или каким нибудь другим образом обличится пред духовным ея отцем, то не должно объявлять ее и давать знать ея мужу, что она прелюбодейца, дабы это не сделалось для нея причиною смерти. Но отцы постановляют, что она должна быть вне общения, занимая место вместе с верными женами до исполнения числа лет, назначенных для согрешившего прелюбодеянием; ибо если она будет поставлена с плачущими и слушающими, то будет заподозрена своим мужем и, пожалуй, убита.
Валсамон: Прелюбодеи, по 58-му правилу (сего отца), четыре года стоят вместе с плачущими, пять – со слушающими, четыре – с припадающими и два – с состоящими вместе (с верными), без причащения. Итак, святый говорит: если какая жена, совершив прелюбодеяние, исповедуется в грехе, или будет обличена другим каким нибудь образом, не должно делать ее явною, то есть ставить на место выше указанных епитимий; ибо каждый, кто увидит ее стоящею вне божественной ограды церкви, или выходящею вместе с оглашенными, поймет, конечно, с первого раза, что она подвергнута епитимии за вину прелюбодеяния, и таким образом наказание сделается (для нея) причиною смерти; потому что муж ея, если ему случится возвратиться, поймет дело таким же образом. Итак, ей дозволяется стоять и молиться вместе с верными, а причащение Таин запрещается, пока не исполнится время покаяния. Но такое человеколюбие, в силу приведенного соображения, святый определил оказывать только женам; ибо мужья, исповедующиеся в прелюбодеянии, без сострадания подвергаются указанным епитимиям, потому что для них нет такого страха, о каком сказано по отношению к женам, так как о мужьях возможно предположение, что они виновны и в других преступлениях, за которые и подверглись достойной епитимии. А слова правила о женах, каким бы то ни было образом обличаемых, ты не должен понимать в смысле улики, всем известной, но в смысле обличения совести жены, то есть по собственному ли только произволению жена исповедуется, или потому, что понуждается к этому опасностью родить, или признается, осуждая себя каким нибудь иным тайным, но не всем известным, образом. Ибо если допустишь, что обличение сделалось гласным и прелюбодеяние общеизвестным, то по справедливости должны обрушиться на нее все (вышеуказанные) епитимии: ибо в таком случае по отношению к ней уже не могут иметь места определения настоящего правила, так как дело сделалось уже общеизвестным и нет более места опасению, что назначение епитимий может повести ее к смерти в случае возвращения мужа. А на основании того, что святый говорит: «да не подадим причины к смерти обличенных», то есть торжественно обнаруженных посредством епитимий, не скажи, что мужьям дано право убивать прелюбодействующих жен: ибо муж только в собственном доме может убить прелюбодея застигнутого в самом акте преступления, и притом если это будет служащий на сцене, или другой, не имеющий чести. Прочти 26-ю главу 37-го титула 60-й книги (Василик), также 27-ю, 49-ю и другия главы. А выражение святаго пойми так, что епитимии не должны быть причиною великого соблазна между мужем и женой, отчего может произойти и несправедливое умерщвление ея.