Пошто смо дознали да у Јерменској земљи, они који свршавају Бескрвну Жртву, на Светој Трпези приносе само вино, не додајући му воду, истичући (преда се) учитеља Цркве, Јована Златоуста, који, у тумачењу Јеванђеља Матејевог (Омилија 82, 2), каже ово: „Зашто Господ, васкрснувши, није пио воду, него вино?“ – чупајући (тиме) из корена другу злу јерес. Јер имају неки који су употребљавали (само) воду у (Светим) Тајнама, зато показује (Господ) да, и када је (Свете) Тајне предао, вино је предао (Мт. 26, 29); и када је, после васкрсења, без Тајни просту трпезу (Апостолима) предложио (Мк. 16, 14; Лк. 24, 30; Јн. 21, 12–15), употребио је вино од рода виноградскога, а виноград рађа вино, а не воду“. Одавде (Јермени) сматрају да је овај Учитељ (Цркве) порицао употребу воде у Светој Жртви. Зато, да не би они и од сада (надаље) остали у незнању, излажемо православну мисао тога (Светог) Оца. Постојала је стара зла јерес Идропарастатâ, који су (јеретици) у својој жртви употребљавали место вина саму воду. Оповргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући да они тиме иду насупрот Апостолском Предању, изложио је овај Богоносни Отац (Златоуст) напред споменуту реч. Јер он је и својој Цркви (= Антиохији и Цариграду), где му је било поверено пастирско руковођење, предао (= у Св. Литургији) да се вода меша са вином када треба приносити Бескрвну Жртву, указујући на сједињење крви и воде која је истекла из пречистог ребра Искупитеља нашег и Спаса Христа Бога (Јн. 19, 34), која се излила за оживотворење свега света и искупљење грехова. И у свакој Цркви, где су просијали духовни Светилници (= Св. Оци), овај се богопредани поредак држи. Јер и Јаков, брат по телу Христа Бога нашег, коме је првоме поверен престо Цркве Јерусалимске, и Василије, архиепископ Цркве Кесаријске, којега се слава пронела по свој васељени, који су нам писмено предали Тајанствено Свештенодејство (= Свету Литургију), предали су (нам) да се у Божанственој Литургији Свети Путир испуњује (τελειούν = свршава) водом и вином. И у Картагени окупљени Свети Оци (канон 37) тако су изричито споменули: „да се у Светим Тајнама ништа друго него Тело и Крв Господња приноси, као што је и сâм Господ предао, то јест хлеб и вино помешано са водом“. Ако, дакле, неки епископ или презвитер, не чини по преданоме од Апостола поретку: да, помешавши воду са вином, тако приноси Пречисту Жртву, нека буде свргнут, јер непотпуно објављује Тајну и уводи новачења у оно што је (Цркви) предано.
Дознали смо, да у Јерменској области на светој трпези приносе само вино, не мијешајући га са водом, кад приносе бескрвну жртву, и за своје оправдање приводе ово, што учитељ цркве, Јован Златоусти, каже у тумачењу јеванђеља Матејевог: „Зашто није Господ пио воду, кад је ускрсао, него вино? Зато, да са корјеном ишчупа једну нечастиву јерес. Јер, пошто су неки били, који су употребљавали воду при тајни, то светитељ и показује, да Господ и кад је тајну предао и кад је, послије васкрсења, без тајне просту трпезу предложио, употребио је вино од рода виноградскога (Мт 26, 29), а виноград рађа вино, а не воду“, и из тога Јермени изводе, да је и овај отад порицао употребљавање воде при светој жртви. Према томе, и да не би они и у напријед остали у незнању, ево излажемо православно разумијевање тога оца. Постојала је стара зла јерес идропарастата, који су при својој жртви употребљавали умјесто вина саму воду. Опровргавајући безаконо учење такве јереси, и показујући, како идропарастати тиме иду насупрот апостолскоме предању, употребио је богоносни Златоуст горепоменути свој говор. Пак и својој је он цркви, над којом му је пастирско старање повјерено било, предао да треба воду са вином мијешати, кад се има принашати бескрвна жртва, показујући на сједињење крви и воде, које је истекло из пречистога ребра Искупитеља нашега и Спаситеља Христа Бога на оживотворење свега свијета и на искупљење од гријехова. И у свакој цркви, где су сијала духовна видјела, овај се богопредани ред чува. Тако и Јаков, брат по тијелу Христа Бога нашега, коме је првоме повјерен био пријесто цркве јерусалимске, и Василије, архијепископ цркве кесаријске, којега се слава пронијела по свој васељеној, а који су нам писмено предали тајанствену службу божју, установише, да при божанственој литургији у светоме путиру мора бити и вода и вино. Исто су и у Картагени скупљени свети оци ове ријечи тачно изрекли: да се не приноси у светој тајни ништа друго, него тијело и крв Господња, као што је сам Господ предао, то јест, хљеб и вино са водом помијешано. Ако дакле који епископ, или презвитер не чини по преданоме од апостола реду, да воду са вином мијеша, те без воде а на самоме вину приноси пречисту жртву, нека се свргне, као такав, који тајну непотпуно врши и који увађа новштине у оно, што је предано.
Ἐπειδὴ εἰς γνῶσιν ἡμετέραν ᾖλθεν, ὡς ἐν τῇ τῶν Ἀρμενίων χώρᾳ οἶνον μόνον ἐν τῇ ἱερᾷ τραπέζῃ προσάγουσιν, ὕδωρ αὐτῷ μὴ μιγνύντες, οἱ τὴν ἀναίμακτον θυσίαν ἐπιτελοῦντες, προτιθέμενοι τὸν τῆς ἐκκλησίας διδάσκαλον Ἰωάννην τὸν Χρυσόστομον, φάσκοντα, διὰ τῆς εἰς τὸ κατὰ Ματθαῖον Εὐαγγέλιον ἑρμηνείας, ταῦτα· Τίνος ἕνεκεν οὐχ ὕδωρ ἔπιεν ἀναστάς, ἀλλ᾿ οἶνον; ἄλλην αἵρεσιν πονηρὰν πρόρριζον ἀνασπῶν· ἐπειδὴ γάρ εἰσί τινες ἐν τοῖς μυστηρίοις ὕδατι κεχρημένοι, δεικνύς, ὅτι, καὶ ἡνίκα τὰ μυστήρια παρέδωκε, καὶ ἡνίκα ἀναστάς, χωρὶς μυστηρίων καὶ ψιλὴν τράπεζαν παρετίθετο, οἴνῳ ἐχρῆτο ἐκ τοῦ γεννήματος, φησί, τῆς ἀμπέλου· ἄμπελος δὲ οἶνον, οὐχ ὕδωρ γεννᾷ· ἐκ τούτου τε τὸν διδάσκαλον οἴονται ἀνατρέπειν τὴν τοῦ ὕδατος ἐν τῇ ἱερᾷ θυσίᾳ προσαγωγήν. Ὡς ἂν μὴ καὶ ἀπὸ τοῦ νῦν κατέχοιντο τῇ ἀγνοίᾳ, τὴν τοῦ Πατρὸς διάνοιαν ὀρθοδόξως ἀποκαλύπτομεν. Τῆς γὰρ πονηρᾶς τῶν Ὑδροπαραστατῶν αἱρέσεως παλαιᾶς ὑπαρχούσης, οἳ ἀντὶ οἴνου μόνῳ τῷ ὕδατι ἐν τῇ οἰκείᾳ θυσίᾳ κέχρηνται, ἀνασκευάζων οὗτος ὁ θεοφόρος ἀνὴρ τὴν παράνομον τῆς τοιαύτης αἱρέσεως διδαχήν, καὶ δεικνὺς, ὡς ἐξ ἐναντίας τῆς ἀποστολικῆς ἵενται παραδόσεως, τὸν εἰρημένον κατεσκεύασε λόγον. Ἐπεὶ καὶ τῇ κατ᾿ αὐτὸν ἐκκλησίᾳ, ἔνθα τὴν ποιμαντικὴν ἐνεχειρίσθη ἡγεμονίαν, ὕδωρ οἴνῳ μιγνῦναι παρέδωκεν, ἡνίκα τὴν ἀναίμακτον θυσίαν ἐπιτελεῖσθαι δεήσειε, τὴν ἐκ τῆς τιμίας πλευρᾶς τοῦ λυτρωτοῦ ἡμῶν καὶ Σωτῆρος Χριστοῦ τοῦ θεοῦ ἐξ αἵματος καὶ ὕδατος κρᾶσιν παραδεικνύς, ἥτις εἰς ζωοποίησιν παντὸς τοῦ κόσμου ἐξεχύθη, καὶ ἁμαρτιῶν ἀπολύτρωσιν· καὶ κατὰ πᾶσαν δὲ ἐκκλησίαν, ἔνθα οἱ πνευματικοὶ φωστῆρες ἐξέλαμψαν, ἡ θεόσδοτος αὕτη τάξις κρατεῖ. Καὶ γὰρ καὶ Ἰάκωβος ὁ κατὰ σάρκα Χριστοῦ τοῦ Θεοῦ ἡμῶν ἀδελφός, ὃς τῆς Ἱεροσολυμιτῶν ἐκκλησίας πρῶτος τὸν θρόνον ἐνεπιστεύθη, καὶ Βασίλειος ὁ τῆς Καισαρέων ἀρχιεπίσκοπος, οὗ τὸ κλέος κατὰ πᾶσαν τὴν οἰκουμένην διέδραμεν, ἐγγράφως τὴν μυστικὴν ἡμῖν ἱερουργίαν παραδεδωκότες, οὕτω τελειοῦν ἐν τῇ θείᾳ λειτουργίᾳ ἐξ ὕδατός τε καὶ οἴνου τὸ ἱερὸν ποτήριον ἐκδεδώκασι. Καὶ οἱ ἐν Καρθαγένῃ συναχθέντες ὅσιοι Πατέρες, οὕτω ῥητῶς ἐπεμνήσθησαν, ἵνα ἐν τοῖς ἁγίοις μηδὲν πλέον τοῦ σώματος καὶ τοῦ αἵματος τοῦ Κυρίου προσενεχθείη, ὡς καὶ αὐτὸς ὁ Κύριος παραδέδωκε, τοὐτέστιν ἄρτου καὶ οἴνου ὕδατι μεμιγμένου. Εἴ τις οὖν ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, μὴ κατὰ τὴν παραδοθεῖσαν ὑπὸ τῶν Ἀποστόλων τάξιν ποιεῖ, καὶ ὕδωρ οἴνῳ μιγνύς, οὕτω τὴν ἄχραντον προσάγει θυσίαν, καθαιρείσθω, ὡς ἀτελῶς τὸ μυστήριον ἐξαγγέλλων, καὶ καινίζων τὰ παραδεδομένα.
Ап. 3: Ако неки епископ, или презвитер, против установе (τὴν διάταξιν = уредбе) Господње о жртви (Мт. 26, 26-29), принесе на Олтару (=Жртвенику) [Божијем] друго нешто, као мед или млеко, или уместо вина приправљени сикер (=опојно пиће), или птице, или какве животиње, или воће, противно установи, осим у своје време ново жито или грожђе, нека се свргне (καθαιρείσθω). Није дозвољено доносити на Жртвеник ишта друго, осим уља за свећњаке и тамјана, у време Светога Приноса (= Евхаристије, Литургије).
Ап. 4: Првина сваког другог плода нека се шаље епископу и презвитерима, али не Жртвенику (=Олтару). А јасно је да ће епископ и презвитери поделити (их) и ђаконима и осталим клирицима.
Трул. 81: Пошто смо дознали да у неким местима у Трисветој песми, у делу додатка, после речи: „Свети Бесмртни“, изговарају ово: „Који си распет за нас, помилуј нас“, а то је, као туђе Православљу (εὐσεβείας = Благочешћу), од пређашњих Светих Отаца одбачено од ове песме, заједно са безаконим јеретиком који је новоувео (καινουργήσαντι) те речи; и ми, потврђујући оно што су пре Свети Оци наши православно (εὐσεβῶς = благочестиво) узаконили, предајемо анатеми оне који, после ове одредбе, буду примали да такву реч у Црквама, или на други начин, придодају Трисветој песми. Ако је, пак, преступник овога (овде) одређенога свештено лице, заповедамо да буде лишен свештеничког достојанства; а ако је лаик или монах, да буде одлучен.
Картаг. 37: У Светим Тајнама (= Евхаристије) ништа више не приносити осим Тела и Крви Господње, као што је и Сам Господ предао, то јест: хлеба и вина с водом помешаног (Мт. 26, 26–28; Лк. 22, 19–20). Првина пак, било мед или млеко, по обичају, нека се приноси у један одређени дан, као тајанствено знамење младенаца. И премда се углавном у Жртвеник (= Олтар) приноси, али да има посебно благосиљање, да се разликује од (Свете) Тајне Тела и Крви Господње. Ништа пак друго од првина нека се не приноси, него (само први плодови) од грожђа и пшенице.
Зонара: Божественные тайны, я разумею хлеб и чашу, представляют нам тело и кровь Господа; ибо, подавая хлеб своим ученикам, Господь сказал: примите, ядите, сие есть тело Мое, и, подавая им чашу сказал: пейте от нея вси, сия есть кровь Моя, яже за вы и за многия изливаема (Матф. 26, 27-28). Итак, поелику Господь во время Его божественного страдания изливая Свою кровь, при прободении копием ребра Его, испустил не только кровь, но и воду; то совершенно необходимо узаконено церковию в священных тайнах присоединять к вину воду. Но армяне на таинственной трапезе употребляют одно вино, пользуясь изъяснением Златоустого и божественного отца на евангелие от Матфея. Итак, отвергая это, отцы сего собора объясняют слова Златоустого и смысл их, и говорят, что он написал свое слово в опровержение ереси идропарастатов, которые, при совершении священной жертвы, употребляли одну воду, и для доказательства, что они идут и делают против отцев и священных Апостолов, а никак не в виде заповеди употреблять в тайнах одно вино. Ибо и сам он в своей церкви предал употреблять в тайнах воду и вино, и прочие отцы и светила церкви подобным образом предали совершать бескровную жертву на хлебе и вине, смешанном с водою. И к сему отцы, бывшие на сем Шестом соборе, присовокупляют для нарушающих настоящее правило то, чему они подвергнутся за нарушение, и говорят: «если кто епископ, или пресвитер творит не по преданному от святых Апостолов чину и воду с вином не соединяя, сим образом приносит пречистую жертву: да будет извержен. Яко несовершенно таинство возвещающий». А несовершенно он возвещает таинство, потому что в жертве употребляет одно вино, тогда как Господь, как мы сказали, во время страдания излил из Своего ребра кровь и воду; ибо учит самым делом, что только кровь излилась из плоти Господней, и противоречит священным евангелистам, и нововведением повреждает преданное, принося жертву не по древнему преданию.
Аристен: Опровергая ересь идропарастатов, Златоуст говорит: Господь когда и пострадал и воскрес, употреблял вино. Принявши это армяне приносят одно вино, не зная, что и сам Златоуст, и Василий, и Иаков употребляли вино, смешанное с водою, и нам предали приносить таким образом. Итак, если кто будет употреблять или одно вино, или одну воду, а не смешав то и другую, да будет извержен. Армяне, введенные в заблуждение толкованием Златоуста на Евангелие от Матфея, в котором он старался опровергнуть ересь идропарастатов, употребивших в бескровной жертве одну воду, - приносят одно вино, не понявши, нечестивые, что все сочинение святого направляется к этому, то есть к опровержению ереси идропарастатов и к убеждению их употреблять в тайнах и вино; но подумав, что запрещая вливать в святыя тайны воду, он для обличения установил противоположное им, приносят одно вино, не зная, что и сам Златоуст, и Василий Великий, и Иаков брат Божий приносили жертву, смешивая вино с водою, и предали нам приносить таким образом. Итак, если кто епископ, или пресвитер приносит пречистую жертву не по сему преданию Апостолов и богоносных отцев, да будет извержен, как несовершенно возвещающий таинство и отвергающий преданное.
Валсамон: Армяне, вместе с другими, существующими у них ересями, употребляют одно вино во святых тайнах; и говорят, что они делают это, следуя написанному великим учителем церкви и златым по языку Иоанном в его изъяснении на евангелие от Матфея, где говорится, что святая чаша приносится не с водою, но с вином, но при этом святый не учит, чтобы приношение совершалось чрез одно вино. Итак, отвергая совершаемую таким образом у армян жертву, божественные отцы определили приносить священную чашу чрез вино и воду, изъяснив; что слова Златоуста не означают того, что говорят армяне, но написаны в опровержение ереси идропарастатов, совершающих приношение святыя чаши чрез одну воду. Собрав определенное касательно сего как из других многих мест, так из предания о жертве, из сказанного святого отца нашего и из Василия Великого, они подвергли извержению епископов и пресвитеров, совершающих жертву святыя чаши не чрез соединение воды и вина. Это повелели они по божественному указанию; ибо во время божественного страдания Бога и Спасителя нашего Исуса Христа божественное ребро Его, пронзенное копием, извело не одну кровь, но и воду, дабы показать неслиянное единение двух естеств Его. Итак, заметь, что настоящим правилом опровергаются две ереси: одна – идропарастатов, употребляющих в жертве святыя чаши одну воду, а другая – армян, совершающих оную чрез одно вино. Поелику же не только армяне, но и латиняне обвиняют за влитие теплоты во святую чашу, говоря, что оно не предано евангельским, или каноническим предписанием, и посему совершается неправильно и именно вопреки тому божественному преданию, которое определяет совершать приношение святыя чаши чрез воду и вино: то пусть услышат, что присоединяемая теплота не изменяет соединения воды и вина во святой чаше и не есть что-либо отличное от воды; а вливается для большего удостоверения в том, что истекшее из святого ребра Господа нашего Исуса Христа, то есть кровь и вода, есть животворящее, а не мертвое; потому что из сего и открывается величие сего чуда; ибо тогда как из мертвого тела, обыкновенно, не истекает теплая кровь, из тела Господня и после смерти истекла теплая кровь и вода, как животворящее из животворящего тела. Если же кто-либо скажет: почему теплота вливается в соединение не прежде освящения святыя чаши, но после освящения? То пусть услышит, что если бы теплота была влита во время соединения, то до причащения святых Таин она могла бы охладиться, и дело придет в прежнее положение. Итак, по этой причине теплота вливается во святую чашу после возношения, и верные причащаются ея, как животворящия. Но иверские священники не вливают теплоты во святую чашу, пребывая православнейшими и при этом. И как некогда они спрошены были собором: почему это делают; то сказали, что никогда ни один житель Иверии при питии вина не употреблял теплой воды по давнему местному обычаю, и что поэтому они не употребляют теплоты и во святых тайнах. Но по изъяснении силы таинства, им было предписано непременно вливать во святую чашу теплоту во время святого причащения. Заметь из настоящего правила, что первый святый Иаков, брат Божий, как бывший первым архиереем иерусалимской церкви, предал божественное священнодействие, которое неизвестно у нас, а у иерусалимлян и палестинских христиан совершается в великие праздники. А александрийцы говорят, что есть священнослужение и святого Марка, которое у них в большом употреблении. А я на соборе и даже пред святым императором говорил об этом, когда александрийский патриарх прибыл в царствующий град; ибо, надмеваясь служить вместе с нами и вселенским патриархам в великой церкви, он хотел было служить по чину литургии Иакова, но был удержан им и обещал служить как и мы.