Клирици који учине смртни грех (1Јн 5, 16-17) свргавају се са свога степена, али се не лишавају општења (у Причешћу) са лаицима. Јер, „немој се светити два пута за исту ствар“ (вели Св. Писмо - Наум 1, 9).
Οἱ τὴν πρὸς θάνατον ἁμαρτίαν ἁμαρτάνοντες κληρικοί, τοῦ βαθμοῦ μὲν κατάγονται, τῆς κοινωνίας δὲ τῶν λαϊκῶν οὐκ ἐξείργονται. Οὐ γὰρ ἐκδικήσεις δὶς ἐπὶ τὸ αὐτό.
Ап. 25: Епископ, или презвитер, или ђакон, који је затечен у блудочинству, или у гажењу заклетве (ἐπιορκίᾳ), или у крађи, нека се свргне, али нека се не одлучи (од Цркве), јер (Свето) Писмо каже: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). Тако исто и остали клирици.
Ап. 29: Ако који епископ, или презвитер, или ђакон, новцем задобије ово достојанство (ἀξίας), нека се свргне, и он и онај који га је поставио (= хиротонисао); и нека сасвим буде одлучен од заједнице (τῆς κοινωνίας = од општења), као Симон врачар од [мене] Петра (ДАп. 8, 22-23).
Ап. 30: Ако се који епископ послужи световним властима, да преко њих задобије Цркву (= епископију), нека буде свргнут и одлучен; и сви они који с њиме опште.
I Вас. 9: Ако су неки непроверено постављени за презвитере, или (претходно) испитивани исповедише своје грехе, па и признавши их, људи, идући противу канона, положише на њих руке, такве (иако рукоположене) канон не допушта (да остану у клиру). Јер беспрекорност тражи Католичанска Црква (1Тим. 3, 2).
Трул. 4: Ако се неки епископ или презвитер или ђакон или ипођакон или чтец или појац или вратар, смеша са женом Богу посвећеном, нека се свргне, јер је невесту Христову оскврнио; а ако је лаик, нека буде одлучен.
Трул. 21: Који су били криви за канонске преступе и зато су коначном и свагдашњем свргнућу били подвргнути, и отерани у ред лаикâ, ако су добровољно, гледајући на обраћање, одбацили грех ради којег су лишени благодати, и од њега себе сасвим удаљили, нека стрижу косу по начину клира; а ако то (= одбацивање греха) не изаберу добровољно, нека носе косу као лаици, пошто су живљење у свету претпоставили небеском животу.
Неокес. 1: Презвитер, који се ожени, бива лишен чина; ако ли падне у блуд или прељубу, има се сасвим искључити (из мољења с вернима) и ставити на кајање.
Неокес. 8: Ако жена некога, који је (још) лаик, учини прељубу и јавно буде изобличена, такав не може бити примљен у (свештену) службу. Ако (жена) после његовог рукоположења учини прељубу, дужан је да је отпусти (= разведе се); а ако са њоме живи (и даље), не може вршити поверену му службу.
Картаг. 27: Такође би угодно (одредити): да, ако се презвитери или ђакони ухвате у неком тешком греху, који их нужно лишава Литургије, не полагати руке на њих као покајнике, нити као на верне лаике, нити им допуштати да, као изнова крштени, напредују на (други) степен клира.
Вас. Вел. 3: Ђакон, који после ђаконства учини блуд, нека буде искључен из ђаконске службе, а пошто буде сведен на место лаикâ, нека се не лишава општења (κοινωνίας = у Евхаристији). Јер је стари канон (=правило) да они који падну са (свога) степена, подвргавају се само тој врсти казне, следујући (Свети Оци) отпочетка, како мислим, ономе закону: „Не свети се два пута за исту ствар“ (Наум 1, 9). И због неког другога разлога: што они који су у реду лаика, избацивани са места верних, опет се (по покајању) примају на место са кога су пали, док ђакон једном (за свагда) има трајну казну свргнућа, па пошто му се ђаконство (никад) не враћа, зато се само на тој казни стало. Ово, дакле, бива по одредбама. А уопште је најистинитије излечење: удаљење од греха. Тако, који је ради телесног уживања одбацио благодат, нека, скрушеношћу тела и сваким кроз уздржање овладавањем собом (δουλαγωγίας), одступи од насладâ које су га упропастиле, те пружи нам потпуни доказ свога излечења. Зато, треба да знамо обоје: и оно што је по строгом правилу (τὰ τῆς ἀκριβείας = по акривији), и оно што је по обичају (τὰ τῆς συνηθείας); а у погледу оних који не прихватају крајност (τὴν ἀκρότητα), треба следити преданом обрасцу.
Вас. Вел. 51: Вративши се из далека, - јер бејах до Понта ради Црквених потреба и ради посете сродницима, - и повратив своје скршено тело и душом донекле озлојеђен, но када писмо твоје Благобојазности примих на руке, све одједном заборавих, јер сам примио глас пријатнији ми од свих, и знамења (=рукопис) руке најмилије. Како сам, дакле, од (твојих) писама постао тако задовољан, треба да слутиш колико достојним сматрам сусрет са тобом, који ће изекономисати (=уредити) Свети (Бог), где неће бити непријатно и где нас ти сам позовеш. Јер неће ми бити тешко, ако достигнеш дом у Ефимиади да (тамо) будемо заједно, те ћу уједно избећи овдашње неугодности и доћи твојој нелицемерној љубави. А можда ми и иначе неопходним чини пут до Назијанза - изненадни одлазак богољубивога епископа Григорија, с ког разлога наступио непознато је до сада. А онај човек, о којем сам и сâм говорио твоме Савршенству, и сâм си се сада надао да је спреман, знај да је захваћен дугом болешћу, и надаље пати са самим очима, јер му је наступило обољење од старе бољке, и сада придошло од нове болести, тако да је сасвим постао неупотребљив за евентуалне делатности. А другога немамо код нас. Тако да је боље, мада су нама допустили ту ствар (=избор новог епископа), да се изабере неки од тамошњих. Јер треба сматрати да су те (њихове) речи израз нужде, а да душа њихова хоће оно што су од почетка тражили: да њихов буде вођа (=епископ). Ако има неки од новокрштених, било да се то свиђа или не Македонију, нека се тај изабере. Ти ћеш га упутити (τυπώσεις = образовати) у оно што треба, а у свему ће ти помоћи Господ и дати благодат у томе. [Канон 51.] - Сваком клирику преступнику следи лишење службе Односно клирикâ канони су изложили без разлике, наређујући да се одреди једна казна преступнима (клирицима) - лишење службе, било да су у неком (свештеном) чину, било да врше службу која нема рукоположење.
Вас. Вел. 70: Ђакон који се устима оскврнио, и исповедио да је (само) дотле сагрешио, биће задржан (ἐπισχεθήσεται = биће суздржан) од служења Литургије, али ће се удостојити Причешћа Светињама заједно са ђаконима; тако исто и презвитер. Ако се пак неко затече да је згрешио више од тога, било у којем да је степену, биће свргнут.
Вас. Вел. 82: А они који заклетву (хришћанску) прекршише, ако су од насиља и нужде погазили заклетве, подлежу блажим казнама, тако да после шест година буду примљени. Ако ли су без принуде издали своју веру, две године нека плачу, и две нека слушају (Св. Писмо), и пете (године) нека се моле припадајући, и у следеће две године нека буду примљени у општење молитве (верних), без Приноса (Евхаристије), и тако на крају, то јест када покажу достојно покајање, нека се васпоставе у заједништво (=Причешће) Тела Христова.
Зонара: Великий апостол и евангелист Иоанн в первом из своих соборных посланий говорит: есть грех к смерти, и есть грех не к смерти (1 Иоанн. 5, 16 и 17). Грех к смерти, говорят, есть тот, который простерся до исполнения; а простершийся до пожелания и намерения – не к смерти, то есть духовной: ибо не может быть признан блудником тот, кто намерен был учинить блуд, но удержался от исполнения. Так говорит четвертое правило Неокесарийского собора: «аще кто, вожделав жены, решится преспати с нею, но его намерение не приведется в действие: видимо есть, яко благодатию избавлен». И хотя намерение не оставляется без епитимии, но имевший намерение не может быть признан достойным извержения. Так тот, кто замыслил убить кого нибудь и до некоторой поры оставался при своем замысле, потом оставил его и не привел в исполнение, не может быть признан убийцею. И да убедит нас в этом великий в богословии Григорий, который говорит: «если осуждаешь в убийстве того, кто только, желал» (убить) и прочее. И Василий Великий, выражая высказанную выше мысль, говорит: «тех из клира, которые согрешили грехом к смерти, должно низводить со степени священства, но не лишать причастия купно с мирянами», то есть общей с ними молитвы; ибо они не должны стоять ни на месте слушающих, ни на месте припадающих, потому что не отмстиши за едино дважды (Наум. 1, 9).
Аристен: Грех, приводящий к смерти, есть плотское наслаждение. Итак, если клирик учинит блуд, то он низводится со степени священства, но не лишается божественного причащения, а приобщается с мирянами.
Валсамон: Клириков, согрешающих грехом к смерти, святый определяет извергать, но не лишает причащения вместе с мирянами, то есть не отлучает; ибо не отмстиши, говорит (пророк), за едина дважды (Наум. 1, 9). А грехом к смерти некоторые называют действие, в отличие от пожелания и намерения, которое, говорят, не есть грех. По моему же мнению, грех к смерти есть всякий грех, подвергающий того, кто согрешит, уголовному наказанию, то есть смерти, и святый определяет, что если клирик будет осужден за какое бы то ни было преступление, то хотя бы он и подвергался за это не легкому наказанию, но крайнему до смерти, называемому уголовным, (так как оно причиняет смерть, или что нибудь другое, равное смерти), должен быть только извержен, но не подвергается более никакому наказанию со стороны церкви. Ибо некоторые, по-видимому, говорили, что за блуд, или татьбу, или за какие нибудь подобные легкие грехи, клирик должен быть только извержен; а за убийство и за другой столь же тяжкий грех подлежит не только извержению, но и отлучению, чего святый не принял, и определил – не отлучать изверженного, хотя бы он был осужден и за крайний грех, то есть за грех к смерти; ибо извержение есть достаточное (для клирика) наказание. А что некоторые наказываются крайним наказанием и за одно пожелание и намерение, это видно из 36-го титула 60-й книги (Василик), где излагается учение о злоумышленниках и определяется, что злоумышленники против царя, или города, или начальника, подлежат закону об оскорблении величества, хотя бы и не совершили преступления. Но, находя некоторые правила, именно 28, 29, 30 и 65 апостольские, которые за одно и тоже (преступление) извергают и отлучают, а иногда отсекают и от причащения и от церкви, не скажи, что настоящее правило противоречит им: то правила особенные, а особенное не берется в пример; но скажи, что они должны действовать в тех случаях, на которые изречены, а в других должно иметь силу настоящее правило. Исключи мне тех, которые осуждаются по догматическим причинам; ибо с ними должно поступать так, как будет определено собором; и это – потому, что нелепости ересей не подходят ни к греху, ни к преступлению, но достойны большего наказания.