Клирици који служе Литургију [или крштавају] у богомољама што се налазе по кућама, одређујемо да то чине са одобрењем месног епископа; према томе, који клирик не буде ово тако држао, нека буде свргнут.
Клирици који служе литургију, или крсте у богомољама што се по кућама налазе, наређујемо, да то имају чинити само са приволом мјесног епископа. Према томе, који клирик не буде на овај начин то чувао, нека буде свргнут.
Τοὺς ἐν τοῖς εὐκτηρίοις οἴκοις, ἔνδον οἰκίας τυγχάνουσι, λειτουργοῦντας, ἢ βαπτίζοντας κληρικούς, ὑπὸ γνώμην τοῦτο πράττειν τοῦ κατὰ τόπον ἐπισκόπου, ὁρίζομεν· ὥστε, εἴ τις κληρικὸς μὴ τοῦτο οὕτω παραφυλάξῃ, καθαιρείσθω.
Ап. 31: Ако неки презвитер, презревши свога епископа, сабере посебни збор (χωρὴς συναγάγῃ) и други жртвеник подигне, а ништа не окривљује епископа у Правоверју (ἐν εὐσεβείᾳ = у Благочешћу) и праведности, нека се свргне као властољубив, јер је насилник (τύραννος); исто тако и остали клирици, колико их уз њега пристане; а лаици нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве и друге и треће опомене (παράκλησιν) од стране епископа.
IV Вас. 18: Преступ завере и групашење (συνωμοσίας καὶ φρατρίας), сасвим је забрањено спољним (= грађанским) законима, а тим више је потребно забранити да то бива у Цркви Божијој. Ако се, дакле, неки клирици или монаси нађу у завери или групашењу, или да плету замке епископима, или (својим) саклирицима, нека буду сасвим свргнути из свога чина.
Трул. 59: Никако да се не обавља Крштење у богомољи која се у (некој) кући налази, него који желе да се удостоје пречистога Просветљења (= Крштења) нека приступају Католичанским (=Саборним) Црквама, и ту нека примају тај дар. Који се пак ухвати да не држи ово од нас одређено, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен.
VII Вас. 7: Божанствени је Апостол Павле рекао: „Неких су људи греси познати унапред, а неких иду за њима“ (1Тим. 5, 24). Јер, гресима који су пре почињени, следе други греси после њих. Тако су и за безбожном јереси Хришћаноклеветника (= Иконобораца) следовала друга безбоштва. Јер, као што су ликове часних Икона уклонили из Цркве, (тако) су и друге неке (добре) обичаје напустили, које треба обновити, и тако их по писаном и неписаном законодавству држати. Који су, дакле, часни Храмови освећени без Светих моштију Мученика, одређујемо да се Мошти у исте положе са уобичајеном молитвом. А ко освећује Храм без Светих Моштију, нека буде свргнут, јер је преступио Црквена Предања.
VII Вас. 10: Пошто неки клирици, презирући канонску уредбу, напуштају своју парохију и одбегавају у другу парохију, а највише у овом Богочуваном и Царском Граду (= Цариграду), и настањују се код (световних) начелника и у њиховим богомољама чине Литургије (= службе), такве, без (дозволе) њиховог и Цариградског епископа, не треба примати ни у какву кућу, нити Цркву. А ако неко то учини, и остане упоран, нека буде свргнут. Који пак клирици то учине са знањем споменутих свештеникâ (= епископâ), такви не смеју узимати на себе световне и грађанске послове, пошто им је Божанственим канонима забрањено да то чине. Ако се ко затече да обавља посао такозваних надстојникâ (μειζοτέρων = большнихъ = majores = домари, управитељи), или нека престане, или нека буде свргнут. Већма му је боље да (уместо тога) буде учитељ деце и послуге, читајући (им) Свето Писмо, јер је зато свештенство и добио.
Гангр. 6: Ако неко мимо Цркве насамо окупља друге (за „црквену“ службу), те презирући Цркву, хоће да ради оно што припада Цркви, без присуства презвитера који има сагласност епископа, нека је анатема.
Антиох. 5: Ако који презвитер или ђакон, презревши свога епископа, одели се од Цркве, и посебни скуп сабере и жртвеник подигне, и кад га епископ позива противи се, и неће да му се покори, ни да га послуша кад га први и други пут позива, таквога треба сасвим свргнути (καθαιρεῖσθαι = рашчинити), и никакве службе да не добије, нити да може имати своје (раније) части. Ако настави и даље да узбуњује и потреса Цркву, треба га световном влашћу као бунтовника οбратити.
Лаод. 58: Да не треба Принос (= Св. Евхаристију) у кућама свршавати од (стране) епископâ, или презвитерâ.
Картаг. 10: Алипије епископ, местобљуститељ Нумидијске области, рече: Не треба ни ово изоставити, да: ако је можда неки презвитер осуђен од свога епископа, па, понет неком надутошћу и гордошћу, сматра да треба засебно приносити Богу Светиње (ἅγια - sancta = Евхаристију), или се усуди да подигне други жртвеник противу Црквене вере и установе, нека такав не прође без казне. Валентин, епископ првог престола (primae cathedrae) Нумидијске области, рече: Предложено од брата нашег Алипија беспорно је сагласно са Црквеном вером и поретком. Дакле, кажите, шта ваша љубав мисли о овоме?
Прводруги 12: Пошто Свети и Васељенски Шести Сабор (канони 31. и 59) подвргава свргнућу оне клирике који врше службу (λειτουργοῦντας), или крштавају, у богомољама које су унутар (неке) куће, без сагласности епископа, и ми то исти потврђујемо. Јер кад Света Црква (Православна) право управља и заступа реч Истине (ὀρθοτομούσης καὶ τὸν ἀληθῆ λόγον πρεσβευούσης - 2Тим. 2, 15), и очувава и научава часноме живљењу (τῆς πoλιτείας = начину живота), било би непристојно и непобожно допустити онима који живе неваспитано и неуредно, и увлаче се у куће, да руше њен (= Цркве) благопоредак и испуњују је многим немирима и саблазнима. Зато сада Свештени и Богопомагани (θεοσυνέργητυς) овај Сабор, сагласан са Светим и Васељенским Шестим Сабором, одреди: да буду одређивани они који ће литургисати (= вршити Службу) у богомољама које су у (некој) кући, а одређивање њих вршиће месни епископ. А ако се неки мимо ових дрзну, без сагласности епископа, да улазе у куће и дотакну се Службе, нека се свргну; а који узимају удела у њиховом општењу (κοινωνίας = Причешћу), нека подлегну одлучењу.
Прводруги 13: Пошто је свезли (= ђаво) био посејао семена јеретичког кукоља у Цркви Христовој, па видећи да се иста мачем Духа из корена сасецају, пошао је другим путем лукавства (μεθοδείας = преваре), покушавајући да безумљем расколникâ раздели Тело Христово (= Цркву). Но и ту његову заверу сасвим спречавајући, Свети Сабор одреди: да надаље, ако неки презвитер или ђакон, као тобоже због неких преступа, презре (κατεγνωκὼς = осуди) свога епископа, пре Саборског разматрања и испитивања, и коначне осуде (истога), и усуди се прекинути општење с њим (τῆς αὐτοῦ κοινωνίας), и име његово у свештеним Литургијским молитвама, по Предању Цркве, не спомиње, такав да подлегне свргнућу и да се лиши сваке свештене части. Јер, који је постављен (= увршћен) у чин презвитера а присваја себи суд митрополита, и пре осуде сам осуђује, колико је до њега, свога оца и епископа, такав није достојан ни части ни имена презвитера. И који следују таквога, ако буду неки од свештеника, да и они буду лишени своје части; а ако су монаси, или лаици (= верници), нека буду сасвим одлучени од Цркве, док не прекину свезу са расколницима и поврате се своме епископу.
Прводруги 14: Ако неки епископ, изговарајући се (неким) преступом против свога митрополита, пре Саборског разматрања (и пресуде), одвоји се од општења са њиме (τῆς πρὸς αὐτὸν κοινωνίας) и не спомиње, по обичају, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), — за таквога Свети Сабор одреди: да буде рашчињен, ако само, одступивши од свога митрополита, створи раскол. Јер сваки треба да познаје своје границе, те ни презвитер да не презире свога епископа, нити епископ свога митрополита.
Прводруги 15: Оно што је одређено за презвитере и епископе и митрополите, још више приличи и за Патријархе. Тако, ако неки презвитер или епископ, или митрополит, усуди се да одступи од општења (τῆς κοινωνίας) са својим Патријархом, и не спомиње, као што је одређено и установљено, његово име у Божанственом Тајноводству (= Св. Евхаристији), и пре Саборске одлуке и коначне осуде његове, створи раскол, за таквога Свети Сабор одреди: да је сасвим туђ сваког свештенства, ако се само докаже да је тако безаконо поступио. И ово је, пак, одређено и потврђено за оне који под изговором неких преступâ одступају од својих Предстојникâ и стварају расколе и руше јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας). Јер они који се одвајају од општења са својим Предстојником због неке од Светих Сабора или Отаца осуђене јереси (δι’ αἵρεσίν τινα... κατεγνωσμένην), то јест кад он јавно проповеда јерес и откривеном главом (= неприкривено) то у Цркви учи, такви не само што неће (за то) подлећи канонској казни, зато што су се пре Саборског решења одвојили од општења са (тако) названим епископом, него ће бити удостојени части достојне Православних. Јер нису осудили епископе, него псевдоепископе и псевдоучитеље, и нису расколом нарушили јединство Цркве (τὴν ἕνωσιν τῆς Ἐκκλησίας), него су постарали се да Цркву избаве од раскола и раздељења.
Зонара: Составление недозволенных собраний и поставление посвященными лицами алтарей, без дозволения епископа, которому они подчинены, подвергает их извержению, по пятому правилу антиохийского собора. Итак, священнодействующий или крещающий в молитвенной храмине, находящейся внутри дома, без дозволения епископа того города, составляет недозволенное собрание; а потому справедливо и извергается.
Аристен: Без дозволения епископа, не приноси жертвы в молитвенной храмине, находящейся внутри дома. Пятьдесят осьмое правило Лаодикийского собора возбраняет епископу, или пресвитеру совершать божественную литургию в молитвенной храмине, находящейся внутри дома. А настоящее правило отменяет сие и предписывает с дозволения местного епископа священникам священнодействовать в молитвенных храминах, находящихся внутри дома; а совершающего сие без его дозволения извергает.
Валсамон: Самочинным собранием правило почитает то, если кто священнодействует, или крестит в молитвенном доме, без дозволения местного архиерея. И здесь отцы определяют извергать священников, делающих что-либо таковое; а в 59-м правиле отлучают и мирян, имеющих молитвенные домы. А ты прочти 4-ю новеллу императора господина Льва Мудрого, в которой после вступления содержится следующее: «итак определяем, что не только священники каждой соборной церкви, но и священники каждого дома имеют право священнодействовать и тайнодействовать во всех домах, если их захочет позвать господин каждого дома». Прочти и 15-ю новеллу, содержащую между прочим следующее: «итак определяем как относительно жертв, так и относительно спасительного крещения, что дозволяется совершать оныя для желающих во всяком молитвенном доме благочестивых». Впрочем, и при этих дозволениях, если кому местным архиереем запрещено священнодействовать или крестить в молитвенном доме, а он совершит что-либо таковое, то должен быть извержен, не имея защиты от новелл. А кому прямо не запрещено, тот, кажется, совершает сие по согласию епископскому, выраженному молчанием. Ибо для того вероятно придуманы и антиминсы и уготовляются от местных архиереев в то время, когда они совершают освящение церкви, чтобы полагать оные на святые трапезы молитвенных храмин и дабы они вполне заменяли принадлежности святого жертвенника и диски святыя трапезы, то есть совершение освящения, и вместе дабы свидетельствовали, что с епископского дозволения в молитвенном доме совершается священнодействие.