Желећи да се све чини за изграђивање Цркве (1Кор. 14, 26), закључили смо да снисходимо (οἰκονομείν) и оним свештеницима који су у Црквама код варвара, тако да, ако сматрају да морају поступати преко Апостолског (5) канона – који наређује да се „под изговором побожности не прогања (своја) жена“ – и чинити више но што је одређено, те услед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога општења, одређујемо да они ни на који начин више не живе заједно са њима (= женама), тако да нам тиме пруже потпуни доказ свога обећања. А притом им ово допуштамо не ради чега другога, него због њиховог малодушног схватања и отуђених и неутврђених обичаја.
У намјери, да све упоравимо за напредак цркве, закључили смо уредити како треба породичке одношаје и оних свештеника, који су у црквама код варвара. Према томе, ако они држе, да морају поступати преко апостолскога правила, које наређује, да се нема прогањати жена своја под изговором побожности и да морају чинити више, него што је установљено, те услијед тога, договоривши се са својим женама, уздржавају се од узајамнога опћења, – наређујемо, да они у таквоме случају немају више ни под каквим начином са бившим својим женама заједно живјети, да нам тиме даду потпуни доказ свога обећања. Али ово им ми допуштамо ничега ради другога, него због њиховог малодушнога мишљења и страних и још неутврђених њихових обичаја.
Πάντα πρὸς οἰκοδομὴν τῆς ἐκκλησίας βουλόμενοι διαπράττεσθαι, καὶ τοὺς ἐν ταῖς βαρβαρικαῖς ἐκκλησίαις ἱερέας οἰκονομεῖν διεγνώκαμεν· ὥστε, εἰ τὸν ἀποστολικὸν κανόνα, τὸν περὶ τοῦ προφάσει εὐλαβείας τὴν οἰκείαν γαμετὴν μὴ ἐκβάλλειν, ὑπεραναβαίνειν οἴονται δεῖν, καὶ πέραν τῶν ὁρισθέντων ποιεῖν, ἐκ τούτου τε μετὰ τῶν οἰκείων συμφωνοῦντες συμβίων, τῆς πρὸς ἀλλήλους ὁμιλίας ἀπέχονται· ὁρίζομεν, τούτους μηκέτι ταύταις συνοικεῖν καθ᾿ οἱονδήποτε τρόπον, ὡς ἂν ἡμῖν ἐντεῦθεν ἐντελῆ τῆς ὑποσχέσεως παρέξοιεν τὴν ἀπόδειξιν. Πρὸς τοῦτο δὲ αὐτοῖς, οὐ δι᾿ ἄλλο τι, ἢ διὰ τὴν τῆς γνώμης μικροψυχίαν, καὶ τὸ τῶν ἠθῶν ἀπεξενωμένον, καὶ ἀπαγές, ἐνδεδώκαμεν.
Ап. 5: Епископ, или презвитер, или ђакон, нека не изгони своју жену) под изговором побожности (εὐλαβείας). Ако је изагна, нека буде одлучен (од општења = Причешћа), а ако остане упоран (у томе), Нека се свргне (= рашчини).
I Вас. 3: Велики Сабор сасвим забрањује да ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште ико из клира, може имати (у кући) уведену женску (συνείσακτον, въводница), осим ако не мајку, или сестру, или тетку, или једино особе неподозриве у свему.
Трул. 12: Дође нам до знања и то: да у Африци и Либији и у другим местима, тамошњи најбогољубивији председници (= епископи) не престају да живе заједно (συνεικεῖν) са својим супругама и после обављеног над њима рукоположења, стављајући тиме народу спотицање и саблазан. Пошто, пак, ми улажемо много старање да све чинимо на корист преданих нам у руке (духовних) стадâ, одредисмо: да од сада тако нешто никако не буде. А ово говоримо не ради укидања или извртања онога што је Апостолски раније установљено (Апостолски 5), него промишљајући о спасењу и напредовању на боље народâ (Цркве), и да се не пружа неки повод зазора на свештеничку установу. Јер вели Божанствени Апостол: „Све на славу Божију чините; не будите на спотицање ни Јудејима, ни Јелинима, нити Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју, него (корист) многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ (1Кор. 10, 31–32; 11, 1). А за кога се дозна да тако нешто чини, нека буде свргнут.
Трул. 13: Пошто смо дознали да је у Цркви Римљанâ као канон прихваћено да они, који ће бити удостојени рукоположења за ђакона или презвитера, имају се обавезати да се више неће спајати са својим женама, ми, (стога), следујући староме канону апостолске тачности и поретка (Апостолски канони 5 и 51), хоћемо да свештених особа законити брак остане и сада (надаље) на снази, и да се никако не развргава свеза њихова са женама, или да се они лишавају у одговарајуће време међусобног општења. Тако, ако се неко нађе достојан рукоположења за ипођакона или ђакона или презвитера, такав нека се нипошто не спречава да узиђе на тај степен живећи са законитом женом, нити да се у време рукоположења од њега захтева да исповеди (= обећа) да ће одступити од законитог општења са својом женом, да тиме не будемо принуђени да вређамо Богом установљени и Његовим присуством благословени брак (Јн. 2, 1–11). Јер глас Јеванђеља говори: „Што је Бог саставио, човек да нераставља“ (Мт. 19, 6); и Апостол учи: „Брак је частан и постеља чиста“ (Јевр. 13 ,4); и (опет): „Јеси ли се привезао за жену? не тражи да се раздрешиш“ (1Кор.7, 27). А знамо да, као што и у Картагени окупљени (Оци), промишљајући о чистоти живота свештенослужитељâ, рекоше: „да ипођакони, који се дотичу Светих Тајни, и ђакони и презвитери, да у своја договорена времена уздржавају се од супружница“ (1Кор. 7, 5); „да бисмо, оно што је кроз Апостоле предано и од саме старине држано, и ми такође држали, знајући време сваке ствари (Пропов. 8, 17), а нарочито поста и молитве. Јер треба они, који Светом Жртвенику предстоје, да у време служења (μεταχειρήσεως = употребе) Светињâ, у свему буду уздржљиви, да би могли добити оно што од Бога у простоти траже“ (Картагенски 3, 4, 25, 70). Ако се пак неко усуди, идући противно Апостолским канонима (Апостолски 5. и 51), некога од свештених лицâ: презвитерâ или ђаконâ или ипођаконâ, да лиши свезе и општења са законитом женом, нека буде свргнут. Тако исто, ако неки презвитер или ђакон, под изговором побожности, одагна своју жену, нека буде одлучен (од општења); а ако остане упоран, нека се свргне.
Трул. 48: Жена (изабранога и) узвођенога на епископско достојанство, пошто се претходно заједничком сагласношћу раздвојила од свога мужа, нека, после епископске хиротоније над њим, ступи у Манастир подигнут (или постојећи) далеко од епископовог обитавања, и нека од епископа добија старање (τῆς προνοίας = издржавање). Ако ли се покаже достојна, нека се узведе и у достојанство ђаконисе.
Гангр. 1: Ако неко куди брак, и гнуша се или укорева жену која с мужем својим спава, а верна је и побожна, као да (у браку) не може ући у Царство Божије, нека је анатема.
Гангр. 4: Ако ко прави разлику односно ожењеног презвитера: да не треба, кад он врши Литургију, примати Причешће од њега, нека је анатема.
Гангр. 9: Ако ко живи у девичанству или уздржаности, као удаљујући се од брака зато што се гнуша истог, а не ради самог девичанства као (по себи) доброг и светог, нека је анатема.
Гангр. 10: Ако се ко од девствујућих ради Господа, преузноси над ожењенима, нека је анатема.
Картаг. 3: Аврелије епископ рече: Када се на претходном Сабору разматрало о начину уздржања и чистоти (живота), угодно би (одредити): да ова три степена, који су посвећењем спојени неком везом чистоте, кажем за епископе, презвитере и ђаконе, како приличи светим епископима и свештеницима Божијим и левитима (= ђаконима) и служитељима Божанских Тајни (divinissacrifisiis - θείοις καθιερώμασιν), да буду у свему уздржљиви, ди би могли добити оно што од Бога једноставно моле, да бисмо и ми једнако чували оно што је и кроз Апостоле предано, и што је од саме древности држано.
Картаг. 4: Фавстин, Епископ Пикена, области Потентинске, местобљуститељ Римске Цркве, рече: Угодно је (одредити): да се епископ, и презвитер, и ђакон, и сви који се дотичу Светињâ, чувари целомудрености, уздржавају („у своје /договорено/ време“ – канон 25) од жена. Сви епископи рекоше: Угодно је (одредити): да сви који предстоје Жртвенику, то јест који служе, чувају целомудреност.
Зонара: Между тем как пятое правило святых Апостолов возбраняет пресвитерам и диаконам отсылать от себя своих жен, под тем предлогом, будто желают жить целомудренно, священники в варварских церквах, думая, что должно идти далее Апостольской заповеди и делать что-нибудь более того, что постановлено Апостолами, по согласию, может быть, с женами сожительствовавшими с ними, воздерживались от сообщения с ними. Итак, отцы сего собора, допустив это по снисхождению, ради варварского и дикого нрава сих священников: ибо это и значит выражение чуждых и ради того, что они не вошли еще в силу веры и не утвердились в ней совершенно, что обозначается словом: неблагоустроенных, определили, чтобы те, которые решили по согласию воздерживаться от сообщения друг с другом, уже и не жили вместе, дабы это было доказательством выполнения ими того, что обещали, и дабы более укреплялись и в целомудрии, живя вдали от прежних своих супруг; ибо жить вместе с ними и постоянно видеть их, - могло бы служить для них возбуждением к совокуплению.
Аристен: И в церкви иноплеменных священники, если воздерживаются по согласию от совокупления со своими супругами, не должны уже иметь общения с ними ни под каким видом. Пятое Апостольское правило определило отлучать того пресвитера, или диакона, который под предлогом благоговения изгонит свою жену, или и извергать, если не согласится принять ее опять. А некоторые священники в церквах у иноплеменных, думая делать нечто большее Апостольского правила, не изгоняли своих супруг, но соглашались с ними воздерживаться от взаимного сообщения. Не отвергая такового соглашения сих иноплеменнических священников, это правило определяет, чтобы они уже и не сожительствовали с ними ни под каким видом, дабы тем представить решительное и полное доказательство своего обещания. А допускает это собор сей по причине чуждых и неустроенных нравов их и малодушного помысла.
Валсамон: Святые отцы узнали, что священники иноплеменнических стран под предлогом благоговения воздерживались по общему соглашению от своих супруг. Итак, сказали, что, хотя 5-е Апостольское правило возбраняет пресвитерам и диаконам отсылать от себя своих законных жен, и что делаемое названными священниками противно сему Апостольскому правилу; но поелику то, что делается некоторыми по благоговению, должно не разрушать, а паче укреплять и созидать, то по снисхождению должно быть дозволено им делать это, по причине грубого их нрава и малодушия и отчужденности их от благоустроенных церковных обычаев, и также и по причине слабости и нетвердости их в вере. Затем отцы присовокупили, чтобы они не только расторгали союз со своими супругами, но чтобы и не жили вместе с ними ни под каким видом; ибо таким образом, говорят, они дадут удостоверение, что оне притворно, а истинно и по чистому благоговению дали Богу обет хранить целомудрие. Итак, заметь, что это высказано по особому случаю и должно относиться только к священникам, находящимся в иноплеменнических странах, а никак не к прочим. Но я, обратившись с вопросами об этом предмете к различным епископам, прибывшим из России, а также и к митрополиту Алании, узнал, что предписание настоящего правила не имеет действия в этих странах, хотя и оне принадлежат к числу иноплеменнических; но подобно нашим священникам и тамошние имеют своих жен и после рукоположения. А иной может спросить: как правило говорит, что разлучение бывает по общему соглашению и желанию, то, если бы жена не захотела этого, должно ли определение правила остаться без действия?